CINÉMA PRIVÉ 

Touch of Evil

čet 20. decembar 2012.

Bio sam bogalj sa granice. Ok, ne baš bogalj i ne baš sa granice, ali počeo sam o sebi da razmišljam na taj način. Trećinu života proveo sam menjajući prevozna sredstva, od invalidskih kolica i dubaka, do ortoza i metalnih štaka, i taman sam se ponovio u drveni štap marke „Rudo“. Onda mi je palo na pamet da sam odrastao pored važne magistrale, pedesetak kilometara od granice sa Bosnom, gledao tenkove za Vukovar (mada volim da kažem kako sam na njih bacao cveće), u govoru koristio mnogo infinitiva i turcizama, a na svadbama i sedeljkama slušao red sevdalinki, red tamburaških, red šumadijskih, sve uz tipičan hercegovački jelovnik. U toj mešavini polako sam se uzdizao u figuru ćopavog đubreta i počeo da skupljam narodne priče u stilu Vuka Karadžića. Vođen, dakle, ljubavlju prema politici, pesmi i priči, otišao sam iz rodnog sela u Beograd, na studije svetske književnosti.

Kao i svaki student iz provincije željan uzdizanja, oduševljeno sam pratio kulturni život prestonice. Stanovao sam u maloj sobi na petom spratu zgrade bez lifta, odmah kod Slavije. Ustajao bih rano ujutru, čitao ruske klasike, zobao zrnevlje i žitarice, pokušavao da pišem neke loše postmodernističke pripovetke, a nakon podneva odšepao bih do obližnjeg bioskopa „Akademija 28“, ili do Kinoteke, pa čak i do Fakulteta dramskih umetnosti, gde si za male pare ili besplatno mogao da postaneš filmofil. Dobro, književnost je stajala na prvom mestu, ali znao sam ponešto o filmu, zahvaljujući video-klubovima i pirateriji, i već sam upoznao dežurne krivce u kojima sam prepoznavao odraze svojih omiljenih pisaca: kafkijanski humor i grotesku kod Linča, servantesovsku parodiju ali i reinvenciju žanra kod Tarantina, avangardnu anarhiju kod Bunjuela, i razne realizme i renesansne brutalnosti Tolstoja i Šekspira u jugoslovenskom „crnom talasu“. Pitao sam se zbog čega me privlače svi ti autori, i da li je moguće tako različite svetove i poetike uopšte povezati? Zanimalo me, naravno, sopstveno pisanje, ono, poezija i proza, i nije mi delovalo da se iz konfuzije uticaja u kojoj sam rovario iko može izvući.

Tako smo dočekali martovske ide i buđenje proleća. Ubrzavala se 2003. godina, u Srbiji su mafija i policija ubile premijera, država je uzvraćala udarac, počinjao je period sablje legalizma, a ja sam hramao kroz grad i fanatično gledao filmove. Naime, davao se ciklus film noira baš u pomenutim bioskopima, uz predavanja Miše Nedeljkovića, profesora iz Oklahome, i po prvi put u životu naleteo sam na vizuelni stil koji je oblikovao svet onako kako je i meni izgledao ispod maske normalnosti, optimističkih iluzija o demokratiji i kapitalističke svakodnevice. Ekstremni uglovi snimanja, iskošene kompozicije kadra, jaki kontrasti svetla i tame, rešetkaste linije koje su sve prostore činile nalik zatvoru.... Priče o zločinu, krađi, prevari, snovima srednje klase o lakom bogaćenju, koje su se odigravale u mračnim gradskim ulicama, kockarnicama, barovima, noćnim klubovima.... Paranoja, cinizam, sveopšte laganje, korumpiranost i spremnost na ubistva i pljačke zarad novca i moći. Iz ove perspektive, rekao bih da je mene, kao i druge filmofile u Beogradu tih godina, svesno ili nesvesno film noiru privukla baš ta paralela između sveta u kojem smo živeli i onog mračnog i divljeg koji smo gledali na platnu. Kako je rekao Fasbinder jednom prilikom, stvarnost je bila kriminalna i svi filmovi o njoj mogli su jedino da budu trileri.

Tada je na red došla velika sinteza svega što sam pomenuo – Touch of Evil (Zrno zla, 1958) Orsona Velsa. Najavljen nam je kao epitaf žanru, poslednji film iz klasičnog noir perioda, barokna, razigrana obrada stilskih odlika film noira – i upravo to je bio. Naprosto je vrveo od senki, ogledala, odraza, pulsirajućeg svetla, ekstremnih rakursa i planova, a mračne ulice vrelog grada na granici bile su pune droge, rokenrola i zločina. Razgovaralo se na španskom i engleskom, ljudi su mrmljali, gunđali, drali se i svađali, a svi ti dijalozi neretko su išli istovremeno, preklapali se i sukobljavali. Naišao sam, sve u svemu, na reditelja koji se suvereno poigravao žanrom, koji je u jednom naizgled običnom trileru uspeo da pokaže kompleksnost sveta koju sam dotad smatrao privliegijom književnosti. Da stvar po mene bude epohalnija, njegovi literarni uzori bili su upravo Servantes, Šekspir, avangarda, Kafka. U Touch of Evil,„psihopatološki likovi sa pozornice“, opterećeni prošlošću, koji misle da im je sve dozvoljeno jer im je priroda nešto uskratila, bauljali su kroz ekspresionistički košmar, u priči o bogalju sa granice.

Drugim rečima, sve je u tom filmu bilo teatralno i hibridno. Radnja se odvijala u izmišljenom Los Roblesu, gradu na granici SAD-a i Meksika, koji je imao sve stereotipne karakteristike kakve se upisuju u pogranična mesta: poročan, neispavan, idealan za šverc i kriminal. Veoma našminkan i ubedljiv, Čarlton Heston glumio je Meksikanca Migela Majka Vargasa, šefa odeljenja za narkotike u meksičkoj vladi, ali sa američkim nadimkom i američkom suprugom. Orson Vels tumačio je ulogu Henka Kvinlena, bivšeg alkoholičara, preterano gojaznog, koji hoda uz pomoć štapa, mada će pre biti da mu taj štap ne treba i da mu služi kao maska za manipulaciju. Kvinlen je ostareli policajac i pomalo rasista koji ne govori španski, iako već godinama radi u Los Roblesu, a osim toga podmeće dokaze i šalje ljude u smrt kako bi zadovoljio potrebu za „pravdom“ iz prošlosti – jedan melez („halfbreed“) nekada davno zadavio mu je ženu i nije za to osuđen. Vels je samog sebe parodirao i preuveličavao do karikature, a nešto slično radila je i Marlen Ditrih, u ulozi proročice Tanje, Kvinlenove nekadašnje utehe i ljubavi sa meksičke strane granice. Majstorski preterana, u smislu baroknog naglašavanja, bila je i čuvena prva scena, snimljena kao trominutni one take, vožnja kamere na kranu gde se maltene svi planovi i rakursi smenjuju u jednom dugačkom kadru koji prati automobil sa bombom, od podmetanja do eksplozije, prikazujući nam istovremeno prelazak Vargasa i Suzi preko granice i život Los Roblesa noću.

Na površini, Touch of Evil obrađuje temu vrlo dragu Holivudu, od Rođenja jedne nacije do Mračnog viteza – temu uspostavljanja vladavine zakona putem razrešenja sukoba izvršne, sudske i zakonodavne vlasti. Tu se postavlja pitanje da li se u svoje ruke može uzeti pravda, može li se kazna izvršavati mimo zakona, šta se dešava kada se to dogodi i koliko je teška uloga čuvara reda. „Posao policajca jednostavan je samo u policijskoj državi“, kaže Vargas. Međutim, silne knjige napisane su o tome kako je Touch of Evil mnogo više. Vels se poigrava motivima hibridnosti, halfbreed identiteta, granice, međuetničkih predrasuda. Njegov svet je ambivalentan, pun dvostrukih značenja, laži, optužbi, preokreta. Kasnije sam pročitao, kod Deleza, koji se pozivao nešto i na Ničea, tezu da sâmo Kvinlenovo telo predstavlja čistu silu, koja sebe proglašava jedinim zakonom, želi moć po cenu uništenja svega, i tako dalje, i mada sam se instinktivno pobunio protiv takve metaforike invaliditeta, svidelo mi se što u mom omiljenom filmu ima toliko filozofije i toliko neobičnih tela. Na primer, slepa devojka koja radi u dućanu gde piše: „Ako ste toliko bezobrazni da kradete od slepih – samo napred!“ Ili duševno oštećeni čuvar motela koji ne podnosi dnevnu svetlost. Iznad svih, ogromni, šepavi Henk Kvinlen, u haosu i rasulu, sa stavom Ričarda III. Bogalji sa granice.

Ovaj film potpuno mi je promenio život na više načina. Fanatično sam se zainteresovao za film i ubrzo upisao dramaturgiju. Počeo sam da pišem drame i scenarije, čak sam postao i filmski kritičar, pisao o odnosu književnosti i filma, o rediteljima koji su manje ili više varirali Velsov stil i teme, dobio stipendije na osnovu tih radova, otišao u Ameriku, pa u Holivud, pa u Zagreb (gde je Vels snimao The Trial po Kafkinom „Procesu“), čak šetao ulicama Venecije, dela Los Anđelesa u kojem je sniman Touch of Evil, i tamo u jednom dućanu, od Kineskinje koja nije bila slepa, kupio poster Džona Vejna u prirodnoj veličini. Počeo sam se baviti invalidskom mišlju i reprezentacijom oštećenih tela u kulturi. Mislim, nisam mnogo postigao u životu, ali pre nego što pređem u samoparodiranje, biće dovoljno da kažem kako me u dosadašnjoj karijeri Orson Vels višestruko zadužio. Ipak, najvažnijim mi se čini to što je od prvog gledanja ovoga filma u moju glavu ušlo zrno zla koje mi svaki dan menja život, jer i dalje pokušavam da u svom pisanju spojim ekspresionističke košmare i krti realizam, prikaz sveta kakav jeste, ispod maske. Istina, to mi još uvek ne ide od ruke. Ali imam štap i spreman sam da podmećem dokaze. Sad samo da se ugojim.

Ivan Velisavljević

Ivan Velisavljević je dramski pisac, filmski kritičar, seljak iz Lojanica.

http://satibara.blogspot.com/2011/07/ivan-velisavljevic.html

komentari (0) ostavite komentar


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Šta je 642 

BY ALEKSANDRA PRHAL

 what is this? 
ned 21. maj 2017.
 
 
 
 

MOST WANTED

Irena Škorić Maja Maljević Stanislav Mirković Bibi Netanjahu Dejvid Kameron Agitpop 642 Angela Merkel Milena Vukmirović Irina Simić Apple Čiča Vuk Jeremić Mit Romni Beba Kapičić Doktor Dum Dejana Vučićević Ana Maria Rossi Amerika Bret Iston Elis Britanija Maja Kojović Ahmadinedžad SFRJ Jelena Novaković Marina Marković Dimitrije Vojnov Josip Broz Tito Mirko Ilić Mats Staaub Barak Obama Kejt Mos Đorđe Stojanović Bogomir Doringer Bratislav Pantelić Srbija Kosovo Evropska unija Tijana Kojović TKV Amfilohije Parobrod Aleksandar Maćašev 30. februar Stiv Džobs Jelena Đurović Nenad Radujević Ivan Grubanov EU Tijana T. Marija Pavlović Jugoslavija Aleksandar Đorđević Kristofer Hičens
NATO

European Union

Doba Nevinosti