CINÉMA PRIVÉ 

True Romance meets Black Swan

pon 25. mart 2013.

Uvek mi je bilo teško da odgovorim na pitanje “Tvoj omiljeni film”? Mora li da bude samo jedan?

Čak i da dobijem mogućnost i odaberem deset, pomučila bih se. U najužem izboru našli bi se Kabare, skoro sve od Hičkoka, svakako Kum o kome je, u ovoj rubrici već pisala Ana Maria Rossi. Tu bi bila i jedina komedija koju zaista obožavam, i zbog MM i tanga koji plešu Džek Lemon i Džo E. Braun, Neki to vole vruće.

Na listi bi se našao i De Palma – težak je izbor između Obučena da ubije i Nedodirljivi. Ne bih zaobišla Bogarta i Bekol u Imati i nemati, najdražu Vivijen Li u filmu Tramvaj zvani želja ili "Frankly my dear I don’t give a damn”.

Briljantin, čiji sam soundtrack vrtela na gramofonu dok nije počeo da preskače, a tu je i Martonac, ona legendarna scena u kojoj Olivije pita Is it safe? Zatim Svedok, divni ples u amiškom ambaru uz Sema Kuka… A kad sam već kod Harisona Forda, ne bih mogla da preskočim ni Star Wars. Za ekran sam prikovana i kad se o verskim praznicima prikazuje Deset zapovesti – tada pomislim da je Mojsije možda zaista izgledao kao Čarlston Heston, a Ramzes kao Jul Briner.

Od najskorijih fascinacija, najgledaniji u mojoj kući je Talented Mr. Ripley, (uzbudljiva priča Patriše Hajsmit, Italija, odlična Mingelina režija, Met i Džud, čak i Gvinet, i last but not least, Kejt Blanšet). Tajne i laži Majkla Lija, mislim da rečima ne mogu opisati koliko je Brenda Bletin tu genijalna...? I tako unedogled. A dok nabrajam, već sam sigurna kako sam nešto zaboravila.

Ipak, ako STVARNO moram da odaberem, hajde da to bude baraž ili super finale. Ili, pobednica i "prva pratilja'', tako je lakše.

Runner up: True Romance.

Počinjem od uvodne teme Hansa Cimera koju slušam dok ovo tipkam, odnosno celog soundtrack-a, koji čak i moji roditelji slušaju u kolima. Upravo ovaj scenario Kventina Tarantina volim više od svih njegovih filmova zajedno.

Ansambl je besprekoran: nikad dražesnija Patriša Arket, Kristijan Slejter (u ovom filmu mi začudo ne ide na živce), fascinantni Gari Oldman u ulozi makroa sa dredovima, ustondirani Bred Pit, zalepljen za kauč, Val Kilmer kao jedva vidljivi Elvis, Džejms Gandolfini koja kao da se priprema za lik Tonija Soprana… A onda ide taj "master klas iz glume", sekvence kada Kristofer Voken i Denis Hoper razmenjuju informacije o uticaju Mavara na italijanski genetski kod, (So you think you are a Sicilian, huh?), dok u pozadini, zanosno i opasno, slušamo Delibesov Lakme. Obožavam ovu scenu i uvek me rasplače. Drugi najdraži momenat ovog filma je upravo kada okrutni Gandolfini pretuče nežnu Alabamu, a ona mu, poslednjim atomima snage, šapne Fuck you...

Ipak, najvažnije je pomenuti genijalnu režiju Tonija Skota, meni omiljenijeg drugog brata, koji je prošle godine tragično preminuo.

Tarantino je, originalno, napisao drugačiji završetak, krvav i nesrećan. Ovakva verzija kraja filma je i snimljena, ali je Toni Skot odlučio drugačije. Želeo je hepiend za Alabamu i Klarensa Vorlija. Hvala mu.

Kad sam čula da se snima Black Swan, pomislila sam da bi Daren Aronofski (inače mi se nije mi se dopao njegov zapaženi “Requiem for a dream”) baš jako morao da uprska stvar, pa da to ne bude film koji ću ja obožavati.

Balet, pa još najdraže Labudovo jezero, i Natali Portman, koju veoma volim još od filma Profesionalac. Uz nju, zanimljiv kast: Vinona, Vensan Kasel, Barbara Herši i malo otkrovenje, Mila Kunis.

Jedva sam dočekala premijeru, film sam odgledala dvaput zaredom, i od tada mu se često vraćam. Možda je čudno što se jedno novije ostvarenje našlo na broju jedan moje liste omiljenih filmskih dela ali ja jesam idealna ciljna grupa-balet je bio važan deo mog života. Kao dete sam skupljala ploče sa baletskom muzikom (ruska produkcija Melodija), a sa sestrom Sanjom sam u dnevnoj sobi "igrala" Labudovo jezero… Obukle bi smo stare (za nas tad preogromne) bakine kombinezone, normalno jedna crni, a druga beli (očajne što ne možemo da nabavimo prave baletske paćke), malo se svađale oko toga ko će biti Odeta, a ko Odilija i terali deo familije i komšiluka da nam budu publika. I tako nebrojeno puta.

Moja mama još uvek čuva papir A4 formata, na kojem sam, tada već kao učenica prvog razreda baletske škole, napisala tridesetak puta "biću balerina”. Iako su te ambicije bile detinje, ljubav prema baletu je ostala zauvek pa mi se i danas dogodi da probdem, gledajući na YouTube Zaharovu, Lopatkinu, Kodzokaru, Feri… Kad biram odlomke, Pas de deux iz trećeg čina (Crni Labud), je uvek u vrhu liste.

Black Swan je film koji me izbacio iz cipela, što bi rekao narod. Dobra stvar je što nije samo mene. Nekako mi je baš kul činjenica da ga rado gledaju i oni koji sa baletom nemaju nikakve veze. Natali Portman je zasluženo dobila Oskara, ako mene pitate, komotno je mogao i Aronofski, pogotovo u konkurenciji sa "Kraljevim govorom". Na nebrojenim forumima se razglabalo o tome šta je u filmu "realnost" a šta su halucinacije, šta se to tačno dogodilo na kraju… U svetskim razmerama, Black Swan je imao izvanrednu gledanost, i ako je i neko dobio inspiraciju da ode u pozorište i po prvi put pogleda neki balet, tim bolje.

Neki su ovo delo posmatrali tek kao "film o plesačima", ja sam ga videla kao psihološki triler. Jednima je bio tek hermetična priča o "ludim umetnicima", a  treći su ga doživeli kao pretencioznu "bedastoću". I tako dolazimo i do prašine koja se podigla u baletskom svetu. Baletski umetnici našli su se "iznenađeni" i ''uvređeni" - jer zaboga nije baš sve to tako.  Svi znamo i za surevnjivost, mini-histerije pred premijeru, napade sujete. Tipične priče o ambicioznim početnicama, depresiji sklonim primabalerinama na zalasku karijere… Čuli smo i videli majke koje svoju neostvarenu karijeru oživljavaju uspesima svojih kćerki, konkurentkinje koje ne biraju sredstva da dođu do uloge. Postoje balet-majstori koji favorizuju neke igrače, ne uvek vođeni umetničkim kriterijumima, na granici tlačenja i mobinga.

Ma, sve je divno. Ništa kao na filmu. Čitala sam izjave baletskih umetnika, i zapazila "bisere", izjavu Tamare Roho, primabalerine Rojal baleta - kako Natali Portman nema adekvatan port de bras, odnosno "ruke joj nisu dobre” (I De Niro isto tako nije baš Džek La Mota). Još je dalje otišla Sara Lejn, balerina koja je dublirala Portman u igračkim sekvencama. Ona je dala tugaljiv intervju u kojem je objasnila da u čak 80 posto tih scena zapravo pleše ona, jer se balet ne može "naučiti" za godinu dana, naročito se ne može odigrati Odilija. (Inače, svi smo mislili da je Natali stvarno odvrtela 32 fuetea, onako, čas posla.)

Na kraju, kao i obično, prašina se slegla, a moj film je ostao.

*

Trivia: Zanimljivo da se, dve godine kasnije u Boljšoj teatru otvorila prava “Black Swan Pandorina kutija” i uverili smo se da u životu ništa nije kao na filmu - najčešće je još gore. Naime, Sergeju Filinu, umetničkom direktoru tog najčuvenijeg baletskog ansambla, u gradu u kojem su igrači smatrani za božanstva, bačena je kiselina u lice. Dok su se ugledni lekari na nemačkoj klinici borili da spasu lice, ali i vid, nesrećnom Sergeju, u Moskvi je otkriven krivac - solista Boljšoj teatra Pavel Dmitričenko. Nakon što je Filinu slao preteće poruke, hakovao mu telefon, mejl i Facebook profil, Pavel je unajmio dvojicu sitnih kriminalaca da mu naude, i planirao je samo batine (!?). Motiv? Baletska Jelena Trojanska - mlada i lepa solistkinja Anželina Voroncova, devojka Pavela Dmitričenka. Ona je, gle čuda, baš jako želela da igra Belog i Crnog Labuda, a Sergej Filin joj je poručio da još uvek nije dorasla zadatku i da se strpi. Navodno joj je rekao da se pogleda u ogledalo i upita se Da li vidi labudicu?

Dmitričenku je to bilo dovoljno, tim pre što su on i nesuđena labudica zaključili kako direktor misli da je ona zapravo predebela za tu ulogu.  Neki izvori tvrde da je vinovnik i rekao kako je Sergej taj koji se više neće ogledati.

Priča ne bila kompletna bez pravog evil masterminda, odnosno inspiratora. Sumnja pada na Nikolaja Cikaridzea, veliku zvezdu Boljšoja, koji je godinama u sukobu sa upravom, a čiji su učenici i štićenici upravo Dmitričenko i Voroncova. Ruska štampa je puna skandaloznih glasnina o odnosima u teatru, pojavljuju se jezive priče o balerinama koje su nalazile komadiće stakla u svojim špic patikama, bivsa primabalerina Anastasija Volockova, svojevremeno otpuštena zbog viška kilograma, optužuje svoje pretpostavljene za podvođenje... Ali tu nije kraj. Dok se Sergej opravlja od lečenja, a Dmitričenko u pritvoru čeka suđenje - Cikaridze agituje po pozorištu, tvrdeći da je u pitanju međunarodna zavera i da se napad kiselinom nije ni dogodio, zato što se direktor tako brzo opravio i ne vide mu se ožiljci. Poslednja scena - Dmitričenko u odsustvu biva "izabran za predsednika sindikata igrača”.

Nije li Crni Labud Darena Aronofskog Diznijev crtać, kada se uporedi sa događajima iz stvarnog života? Možda sada neko napiše scenario o krvavim igrama u Bošljoj teatru. Jer, kako bi rekla već spomenuta Alabama Vorli: "That 's the way it goes, but don't forget that, every once in a while, it goes the other way too.”

Lena Bogdanović

Rođena u Novom Sadu, maturirala u Karlovačkoj gimnaziji,diplomirala na Akademiji umetnosti u klasi Branka Pleše. Članica SNP. Živi i radi u Beogradu.Profesionalno se bavila džez i modernim baletom u plesnoj trupi Rebis. Filmovi: Miloš Branković,Agi i Ema, Plavi Voz, Dr.Rej i Đavoli, Đavolja Varoš,Srpski film TV: Žene sa Dedinja, Urota, Drug Crni u Nobu.

komentari (3) ostavite komentar

Odlican tekst Lene Bogdanovic.Cestitke.
Jokovic Damir, uto 26. mart 2013.

Ovo je SUPER!
Danko, uto 26. mart 2013.

Супер...
кики, uto 26. mart 2013.


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Šta je 642 
ned 30. oktobar 2016.
 
 
 
 

MOST WANTED

TKV Marija Pavlović Amfilohije Dimitrije Vojnov Apple SFRJ Mats Staaub Mit Romni Dejana Vučićević Marina Marković Jugoslavija Kejt Mos 30. februar Bret Iston Elis Stanislav Mirković EU Parobrod Barak Obama Kosovo Stiv Džobs Srbija Irena Škorić Josip Broz Tito Jelena Đurović Irina Simić Tijana T. Aleksandar Đorđević Bratislav Pantelić Mirko Ilić Tijana Kojović Agitpop Amerika Jelena Novaković Đorđe Stojanović Ivan Grubanov Milena Vukmirović Evropska unija Nenad Radujević Britanija Aleksandar Maćašev Kristofer Hičens Bogomir Doringer Maja Maljević Dejvid Kameron Vuk Jeremić Čiča Angela Merkel Ana Maria Rossi Ahmadinedžad Doktor Dum Maja Kojović Beba Kapičić 642 Bibi Netanjahu
NATO

European Union

Doba Nevinosti