CINÉMA PRIVÉ 

Kum

ned 10. mart 2013.

Ljubav na prvo gledanje

- Rubrika o filmu, kaže Jelena Đurović, ženski ugao i znaš već…
- Ne znam, života mi. Sve više znam da sve manje znam o filmu. I ovo za žensko je  diskutabilno…
- Ma neeeeee, kaže J.Đ., ovo je kao filmski leksikon. Ono što te je formiralo i odredilo.
- Sentimentalno putovanje?
- Pa da.
- To može.

Brz jezik, kratka pamet. Od momenta kad sam ovo izgovorila, znala sam da je to gore nego da sam legla na kauč kod Tijane Mandić, prolila utrobu, a onda to sve okačila na jutjub. Govoriti o filmovima koji su nam uticali na formiranje, razvoj, pa ako hoćete, i poimanje sveta, više govori o nama nego o rediteljima koji su ih pravili. Ono što smo mi iz njih iščitali ne mora da bude, a često i nije, ni u kakvoj neposrednoj vezi sa onim čuvenim telegramom "šta je reditelj želeo da poruči filmom”.  Filmovi koji su se iz nekog razloga zakucali u srce, obično su tu iz istog razloga iz kog vas pilav podseća na babu, a ne na orijentalno jelo od pirinča. Iz razloga zašto se proleće i danas vezuje za kišu i miris lipe, a ne za godišnje doba između leta i zime. Zašto leto zvuči kao smeh, a ljubav kao Nancy Sinatra kad peva Bang Bang. Neko pamti maturu, neko prvi poljubac, prvi seks, prvu tuču, ljubav na prvi pogled… Ja pamtim ljubav na prvo gledanje.

"Limeni doboš" sam gledala ispod stola u dnevnoj sobi mojih babe i dede na Novom Beogradu, i upamtila sam za ceo život klinca koji svet svojih roditelja spoznaje iz te iste perspektive. Ni pre ni kasnije ni jedan film nisam gledala ispod stola. To se, valjda, tako namesti jednom u životu. I da odmah bude jasno, ništa ja nisam tu videla od onog očiglednog. U tim godinama malo znate o odbijanju da odrastete. Još manje o nečistoj krvi. Ne znate za svet koji ne voli individualnost i u kome je lakše opstati ako si konfekcija. Ne znate ništa o ljubavi između muškarca i žene. Ne znate ništa o nacizmu. Kada gledaš  film ispod stola u dnevnoj sobi, znači da imaš  vrlo malo godina, i da je jedino što razumeš da se sve na svetu nalazi u nama i izlazi iz nas. Pa makar udaranjem u limeni doboš. Po bilo koju cenu. I strah, i bes, i sreća, i tuga. Ako neko želi da izigrava terapeuta, može da mi, na ovom primeru, spočita akutni strah od odrastanja, doživotni infantilizam i večitu  zaljubljenost u Petre Panove. Za mene je, i dalje, ovo "onaj film Volker-a Schlondorff-a kada sam prvi put plakala".

Onda se raslo, i gledali su se neki drugi filmovi. Promenila sam sedam, osam pari patika, dok nije u   Beograd stigao "Pariz-Teksas". Gledala sam ga tri puta zaredom u istom danu. Nisam gledala film zato što sam bežala iz škole, nego sam bežala iz škole da bih ga gledala. Ona je bila najlepša od svih najlepših plavuša na svetu. On je bio najtužniji od svih nesrećno zaljubljenih muškaraca na svetu. Ja sam bila u pubertetu i mislila sam da ljubav samo tako izgleda. Ako on ne šipči godinama po pustinjskom pesku, to mora da nije ljubav. Vim Venders mi je otkrio debelo staklo iza koga žena može da priča i da se skida, i da od toga živi. Imam utisak da današnji klinci brže nauče da skidanje nije nužno povezano sa ljubavlju. Meni je trebalo tri gledanja u cugu, i bila sam uverena da sam pokapirala. Posle trećeg gledanja, otišla sam kod oca na posao u Radio Brograd. On se spremao da radi neku noćnu emisiju koju je vodio. Ušla sam i sa vrata mu sručila sve svoje impresije od prethodih desetak sati. Prvo sam plakala. Onda sam prepričavala film. Onda sam odgovarala na njegova štura pitanja. Onda je on uzeo telefon i okrenuo moju majku. Zvučalo je, otprilike, ovako:

- Kod mene je (pauza).. Ne, nije išla u školu. (pauza)..  Već sam joj rekao da je idiot. (pauza)... Gledala je ceo dan neki film (pauza).. Vendersov novi (pauza).. Mislim da sad želi da bude kurva  (pauza).. Rekao sam joj da je svaki posao ok ako se pošteno radi (duga pauza)..  I ti je lepo vaspitavaš! ... (beskrajno duga pauza)...

Ako neko želi da izigrava terapeuta, može da mi, na ovom primeru, spočita doživotnu sklonost ka nesrećnim ljubavima, prilično definisan ideal ženske lepote i, pre svega, slabost prema muškim slabostima. Za mene je, i dalje, ovo "onaj Vendersov film kada sam drugi put plakala".

Sećam se i prvih deset gledanja E.T.-ja, i prvih petnaest gledanja "Kazablanke", i prvih milion gledanja "Bilo jednom u Americi". Znam još bar sto filmova koji su uticali na moj život više od časova latinskog, porodičnih rođendana ili, na ovom prostoru čestih "događanja naroda". Znam i trenutak kad sam prvi put odgledala "Kuma". I prvog i drugog. Ali taj detalj mi, već, ne pada na pamet da podelim.

"Kum" je jedini film čije sve replike znam napamet. Počinje neponovljivom muzikom Nina Rote, i onda te zakuca i ne mrdaš. I odmah zaboraviš da to nije život nego film. I odmah se setiš zašto si se zaljubio u film. I u život.

Američki, koliko to Holivud može da bude, svevremenski, koliko jedan Šekspir može da bude, subverzivan, koliko samo može film koji počinje rečenicom "I believe in America".

"Kum" nema prazan hod. "Kum" nema lošu ulogu, ni lošu epizodu. "Kum" nema pogrešnu repliku. "Kum" ima sve drugo. Ili, bar, sve što dobar film može da ima. Priču o (k)varljivoj moći, ljudskim slabostima i političkoj prostituciji. Porodičnu sagu u svom najtoplijem i najsurovijem obliku. Sve moguće familijarne odnose poznate još od grčkih tragičara. Prostora za glumačku snagu Branda, De Nira i Paćina pod istim "krovom". Izdaju koja se ne prašta. Novac koji uslovljava. Korene koji te formiraju. Čarobnu energiju Sonijevog ludila i hladnu glavu Majklove osvete. Životni put koji bira tebe, ma koliko, naivno, mislimo da je obrnuto. Zahvaljujući "Kumu" shvatiš da se nigde ne zaljubljuje kao na Siciliji i da je za to dovoljan samo jedan pogled. Ako imaš sreće, uveriš se i da nigde nema lepše zemlje od tog sprženog ostrva na italijanskom jugu.

Ne poznajem nikog ko nije gledao "Kuma", kao što ne razumem ljude koji taj film ne vole.  

Ako neko želi da izigrava terapeuta, može da mi, na ovom primeru, spočita šta god hoće, potpuno mi je svejedno. Za mene će to uvek biti "onaj najdraži film".

Ana Maria Rossi

Filmski i televizijski reditelj. Diplomirala na FDU u Beogradu. Radila je godinama na televiziji, gde je postavila i režirala brojne emisije, od kojih se neke i danas emituju. Autor je dokumentarnih, promotivnih filmova, reklama. Bavila se marketingom. Reditelj je srpskog dela filma »Neke druge priče« koji je prikazan na više od četrdeset festivala i dobio je pet nagrada.

komentari (0) ostavite komentar


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Šta je 642 
ned 30. oktobar 2016.
 
 
 
 

MOST WANTED

TKV Marija Pavlović Amfilohije Dimitrije Vojnov Apple SFRJ Mats Staaub Mit Romni Dejana Vučićević Marina Marković Jugoslavija Kejt Mos 30. februar Bret Iston Elis Stanislav Mirković EU Parobrod Barak Obama Kosovo Stiv Džobs Srbija Irena Škorić Josip Broz Tito Jelena Đurović Irina Simić Tijana T. Aleksandar Đorđević Bratislav Pantelić Mirko Ilić Tijana Kojović Agitpop Amerika Jelena Novaković Đorđe Stojanović Ivan Grubanov Milena Vukmirović Evropska unija Nenad Radujević Britanija Aleksandar Maćašev Kristofer Hičens Bogomir Doringer Maja Maljević Dejvid Kameron Vuk Jeremić Čiča Angela Merkel Ana Maria Rossi Ahmadinedžad Doktor Dum Maja Kojović Beba Kapičić 642 Bibi Netanjahu
NATO

European Union

Doba Nevinosti