CINďż˝MA PRIVďż˝ 

Point Break

pon 3. decembar 2012.

Uloga moje porodice u svetskoj kinematografiji

 

Kada vam film igra značajnu ulogu u životu teško je pronaći trenutke u kojima su se povezali pojedini naslovi i životne prekretnice. Naprosto, filmova je i previše u odnosu na količinu života, i teško je naći istinske akcente u toj količini nadražaja. Uprkos tome što je ova kolumna verovatno koncipirana kao prostor na kome će fin svet izneti svoje tabloidne doživljaje u kojima su se prepleli film, seks, alkohol i u najređim slučajevima ljubav, ja ću otići još dublje, u samo traumatsko jezgro ličnosti i govoriti pre svega o odnosu sa majkom iz koga uostalom proizilazi i sve ostalo što bi zanimalo čitaoce.

Moj otac je filmski radnik, ali naši filmski ukusi su se retko kada preklapali i njegov uticaj na moje gledalačke navike je zapravo minimalan. Kada sam bio dete najbliže pohvali za nešto što sam gledao bila je jedna opaska da je film "Neopravdano odsutan" sa Van Damom, "produkciono bogatiji od onog šunda koji sam gledao juče." I zbilja, u tom filmu Van Dam se tukao u ispražnjenom bazenu dok sam prethodnog dana gledao "Kiborg" Alberta Pjuna u kome Van Dam nije nastupao u tako otmenom dekoru.

Prvi film koji me je u formalnom smislu upoznao sa mehanikom funkcionisanja filmskog pripovedanja gledao sam dok sam još išao u vrtić. Na televiziji je prikazivan neki film o grizliju. Ni danas ne znam o kom je naslovu reč, ali slutim da verovatno nije reč o groznom filmu prerano nastradalog Vilijama Girdlera pošto tako nešto verovatno ne bi bilo prikazano na tadašnjoj državnoj televiziji. U svakom slučaju, gledao sam taj film sa majkom i u jednoj sceni se neka osoba u žutoj kabanici osamila u šumi. Tada mi je mama rekla, "Ovog nešto mnogo prikazuju, verovatno će nešto da mu se desi..." I zbilja, desilo se. Tada sam naučio da ako nekoga mnogo prikazuju verovatno će nešto da mu se desi što je za dete mog uzrasta bilo veliko otkriće. Šteta što i danas u srpskim filmovima retko srećemo situacije u kojima reditelj napravi da se neko izdvoji pa ga mnogo prikazuju pa mu se nešto desi. Praksa me je kasnije naučila da je neke od tih najjednostavnijih stvari najteže realizovati.

Drugi film koji je uticao na moje poimanje kako filmske priče tako i realnosti u širem smislu bio je "Telefon" Dona Zigela. Taj film sam takođe gledao dok sam išao vrtić. Jedne večeri je majka otišla da kuva za sutra i pegla i ostavila me je da gledam neki film sa "Čarlsom Bronsonom koji uvek glumi u dobrim filmovima". Međutim, majka se prevarila – to nije bio dobar, već jedan od najboljih filmova, hladnoratovski triler o odmetnutom agentu KGBa koji je uzeo imenik sa kontaktima spavača-samoubica koji su programirani da terorističkim napadima sruše Ameriku a Čak igra dobrog KGBovca poslatog da ga sredi. Majka sa mnom nije pratila film od početka ali kad se priključila zatekla me je pod snažnim utiskom. Bio sam jako uplašen i zaintrigiran time šta se desilo ovim ljudima koji postaju ubice posle telefonskog poziva i recitovanja šifrovanih reči. Majka nije pratila film od početka ali je u osnovi shvatila način na koji su "spavačima" isprani mozgovi. U početku mi je objašnjavala da su to ljudi koji su na neki način hipnotisani, međutim, meni to nije bilo dovoljno, tražio sam da mi konkretno objasni kako se to desilo. Onda je majka napravila prvu grešku i rekla mi da bi tako nešto recimo moglo da se desi ako bi neki "ljudi" došli kod nas u vrtić i počeli "nešto da nam pričaju". Kao da strah od spoljnog neprijatelja nije bio dovoljan, ja sam insistirao da mi i dalje nije jasno, onda je ona dala primer da to mogu biti ljudi koji se okupljaju oko nečeg drugog. Pošto je jedina osoba za koju znam da  ide na neka okupljanja mimo posla moja strina koja je u to vreme išla na jogu, počeo sam da strahujem i od "unutrašnjeg neprijatelja".

Činjenica da se "spavači" aktiviraju na stihove Roberta Frosta nažalost nije uticala na to da upišem filologiju i zavolim poeziju, izuzev naravno probranih produkata našeg vojno-poetskog kompleksa ali me je zauvek približila temi manipulacije, paranoje, tajnih službi i hladnog rata. Danas, kao stariji naravno znam da je KGBovac pogrešio što je pomogao Amerikancima. Ipak, mislim da sam od svih potencijalnih pravaca koje mi je nudio ovaj film napravio pravi izbor, ako imamo u vidu srpski nacionalni brodolom koji je potom usledio.

Kad sam krenuo u osnovnu školu, kreće potpuni sunovrat mog filmskog odgoja jer sve više posećujem video klub i izborom filmova samo podilazim svojim pogrešnim gledalačkim tendencijama. Međutim, u petom razredu osnovne škole, pogledao sam film koji i dan-danas stoji kao nešto što volim najviše na svetu.

U periodu sankcija Televizija Politika je imala odličan filmski program koji je bio baziran na piratizovanim filmovima velikih studija. Pošto prijem Televizije Politika nije bio naročito dobar kod nas u kući, zavisio sam od komšija i rodbine da mi snimaju pojedine filmove na VHS. Upravo je pomenuta strina snimila VHS sa filmom koji mi je i danas najomiljeniji.

Sa petnaestak minuta zakašnjenja u odnosu na početak emitovanja, strina mi je snimila "Zločin na talasima" Ketrin Bigelou. Činjenica da sam propustio dosta bitan i vrlo estetizovan uvod nije mi smetala da beskrajno uživam u ovom energičnom filmu za koji ni ne pokušavam da kažem da je nešto najbolje ikada snimljeno ali svakako jeste na jednom mestu sakupio sve ono što ja lično najviše volim u filmovima. Neustrašivi mačo junaci koji hrabro gledaju smrti u oči, čije se ličnosti raspolućuju usled emotivnih i pravnih nedoumica a najbolje se ispoljavaju kroz razne vidove nasilja nad ljudima i akrobacija u vozilima, i danas čine ono što najviše volim na filmu. Ketrin Bigelou je sve to zabeležila na najenergičniji mogući način, što je naizgled nespojivo sa time da je ona rediteljka sa korenima u savremenoj umetnosti. Međutim, kao što majka najbolje poznaje svog sina, uprkos tome što on provodi neuporedivo više vremena sa svojim drugovima, tako je i Ketrin bolje realizovala ovu mačo fantaziju od većine muškaraca. Od ovog filma traje moj vrlo intenzivan odnos sa Ketrin sa kojim su i moja majka i ostale žene u mom životu naučile da žive.

 

"Zločin na talasima" je vremenom, jednim delom zahvaljujući teoretičarima filma, a pre svega zahvaljujući Edgaru Rajtu i njegovom filmu "Pravda velegrada" (u kome je fetišizoivan zajedno sa "Lošim momcima 2" Majkla Beja, takođe jednim od mojih favorita) stekao prestižni status koji u početku uopšte nije imao.

Strina nažalost više nije među nama. Ketrin više ne snima filmove kao što je "Zločin na talasima" pošto je zanima nešto drugo i to joj donosi još veće uspehe. Ja takođe ne snimam filmove kao što je "Zločin na talasima" jer se takvi filmovi ne snimaju kod nas. Ipak, to ne znači da ako nema junaka koji iskaču bez padobrana iz aviona, neću pokušati da barem na nivou nekog odnosa među likovima ili dijaloga uskoro napravim nešto u čemu će odjekivati baš taj film.

Dimitrije Vojnov

Dimitrije Vojnov je scenarista, dramski pisac i filmski kritičar

komentari (0) ostavite komentar


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 ďż˝ta je 642 

BY ALEKSANDRA PRHAL

 what is this? 
ned 22. januar 2017.
 
 
 
 

MOST WANTED

Maja Maljević Aleksandar Đorđević TKV Apple Barak Obama 642 Amfilohije Bogomir Doringer Ana Maria Rossi Mirko Ilić Kosovo Stanislav Mirković Maja Kojović Dimitrije Vojnov Jugoslavija Irina Simić Đorđe Stojanović Milena Vukmirović Tijana T. Evropska unija 30. februar Bret Iston Elis Kejt Mos Agitpop Angela Merkel Vuk Jeremić Britanija Amerika Dejana Vučićević SFRJ Tijana Kojović Parobrod Doktor Dum Beba Kapičić Ivan Grubanov Stiv Džobs Nenad Radujević Srbija Bratislav Pantelić Aleksandar Maćašev Ahmadinedžad Mats Staaub Marija Pavlović Bibi Netanjahu Irena Škorić Kristofer Hičens Josip Broz Tito Dejvid Kameron Jelena Đurović Jelena Novaković Mit Romni Marina Marković EU Čiča
NATO

European Union

Doba Nevinosti