CINďż˝MA PRIVďż˝ 

Lost highway

pon 19. novembar 2012.

Nisam u stanju da utvrdim tačno vreme, ili makar godinu i godišnje doba, kada sam prvi put gledao Lost Higway Dejvida Linča. Film je izašao u Americi u februaru 1997. godine, mesec dana pošto sam napunio 19 godina, i u vreme kada smo u Beogradu privodili kraju masovne šetnje u okviru nečega što iz današnje perspektive najradije opisujem kao spontanu grupnu psihoterapiju. Dakle, film je u domaće bioskope morao stići kasnije, pa ću zarad obogaćivanja nepotpunog sećanja (i u duhu Hercogove “ekstatične istine”) projekciju na kojoj sam bio smestiti u jesen 1997. Nekako mi uz ovaj film i taj period života ide hladno, maglovito novembarsko veče, bare i rastopljeno lišće pod nogama. 



Domaći distributer je filmu nadenuo naziv Hotel izgubljenih duša, u skladu sa lenjom marketinškom strategijom po kojoj će novi naslov privući više publike ako po nečemu podseća na neki već poznat i popularan film. U ovom slučaju to je bio House of Spirits, odnosno Kuća izgubljenih duša, uspešna drama sa milion poznatih glumaca (Meril Strip, Džeremi Ajrons, Vinona Rajder...) koju je volela ona „nežnija“ publika. Ako je zaista ta ista publika kasnije išla da gleda Hotel izgubljenih duša, ne znajući šta je čeka, sigurno je psovala sve po spisku prevodiocu (pogrešna meta, naslov daje distributer) po izlasku iz bioskopa otprilike 30 minuta posle početka filma - that's when the things really start to get weird.

Mesta projekcije koju sam posetio se definitivno sećam, bio je to Dom sindikata, ali se mišljenja o tome u kojoj je sali film prikazan, razilaze između mene i prijatelja sa kojim sam gledao film. On tvrdi da je to bila glavna sala, a meni je u glavi treća sala, ona mala, ravna, na spratu. Za ovaj utisak je svakako zaslužna početna špica filma: farovi vozila u pokretu osvetljavaju mračan autoput i žutu isprekidanu liniju, naša perspektiva, odnosno kamera, smeštena je nisko, u visini tih farova. Taj ravni „niski let“ odgovara ravnoj trećoj sali Doma sindikata, u kojoj su sva sedišta smeštena na istoj visini, tako da opet mogu da se pozovem na Hercoga i kažem da je moje sećanje “ekstatički istinito”. Ali u tom trenutku, te večeri, te jeseni 1997. ja više i nisam u bioskopskoj sali, ja sam već izgubljen na Linčovom autoputu, utopljen u glas Dejvida Bouvija koji peva, u to vreme, meni omiljenu njegovu pesmu I'm Deranged sa meni jednog og najdražih albuma svih vremena Outside

Ne sećam se da li sam pre odlaska u bioskop znao da je Bouvi na saundtreku (pored kompozicija Anđela Badalamentija i Berija Adamsona, tu su i Lu Rid, Smashing Pumpkins, Merilin Menson, i Rammstein koji sam tada prvi put čuo i pomislio da je Laibach), kao ni da ga je producirao Trent Reznor, još jedan umetnik koji će postati značajan za razvoj mog ukusa i interesovanja. Ali I’m Deranged kao da je stvorena upravo za usamljene farove na mračnom autoputu u nekoj američkoj nedođiji, pa je ova početna scena definitivno izazvala moju apsolutnu posvećenost koja će, kako film bude odmicao, poprimiti intenzitet opsesije i izazvati izlive oduševljenja, smeha, straha, i svih ljudskom biću dostupnih emocija. 

Daleko od toga da sam nepripremljen došao da gledam novi Linčov film, dobro sam poznavao i voleo sve što je prethodno uradio, ali istina je da čoveka ništa ne može da pripremi na iskustvo kao što je Lost Highway. Isto kao što ni Lost Highway ne može da vas pripremi na iskustvo kao što je Mulholland Dr. (beše, Bulevar zvezda?), iako poseduju mnoge zajedničke karakteristike. Danas je ovaj drugi film cenjeniji i popularniji, što ne mogu da sporim - ambiciozniji je, kreativniji, impresivniji, u mnogome i efektniji nego Lost Highway (za koji ipak smatram da je kompletniji) - ali u ovoj, ličnoj priči, on ima ulogu fusnote. 

Lost Highway je neverovatno putovanje kroz patološki lavirint psihe, (namerno) slabo posećene krajeve uma, mračne ćorsokake duše... I to putovanje je za mene ova tri aspekta unutrašnjeg života spojilo u jedno, nevezano za teološka, psihološka, filozofska i ostala tumačenja ovih pojmova. Ne znam kako bih drugačije objasnio trenutak u kom sam bio istovremeno preplašen i previjao se od smeha. To je scena na žurci oko 30. minuta filma (ono kad obožavaoci Meril Strip izlaze sa projekcije psujući prevodioca), kada Mystery Man prilazi Fredu i kaže mu da je u njegovoj kući, i daje mu onaj cigla-mobilni da ga zove. Fred zove svoj broj, Mystery Man je pred njim, na žurci, ali se javlja na telefon u njegovoj kući (čujemo samo glas sa druge strane žice), i na Fredovo pitanje „Ko si ti?“ počinje da se smeje (sada i uživo, pred Fredom, i na telefonu) i kaže, „Vrati mi telefon“. Atmosfera je krajnje neobična, događaj prikazan u filmu je nemoguć, neshvatljiv, a replika je toliko banalna i out of place da jednostavno mora da bude smešna. Nikada pre i nikada kasnije, osim, sa značajno slabijim intenzitetom, kod fon Trirove serije Kraljevstvo, nisam iskusio takvu kombinaciju emocija. 

Naravno, i do ove scene Lost Highway radi razne bezobrazne stvari gledaočevom umu/psihi/duši, ideju sa kasetom ispred vrata na kojoj su snimljeni protagonisti u intimnosti svoje spavaće sobe Haneke će kasnije drugačijem  kontekstu odlično upotrebiti u takođe jezivom Skrivenom (Cache); tu je i Fredov san (kod Linča ova kategorija uvek treba da ide sa znakom pitanja, dakle: san?) u kom njegova žena ima lice Mystery Mana; a vrhunac sumanutosti i ingenioznosti sveta ovog filma predstavlja njegova promena identiteta, kada se u zatvoru budi kao automehaničar Pit. Ta promena, ili zamena identiteta, kasnije će postati centralna tačka beskrajnih rasprava i tumačenja o smislu i značenju ovog filma, element koji bi trebalo da „objasni sve“ u Lost Highway, a kasnije i u Mulholland Dr

Ali ono što je meni Lost Highway lično doneo je upravo svest da mi objašnjenje nije potrebno. Naravno da sam se pitao šta zapravo znači šta i ko je zapravo ko u ovom filmu, gledao sam ga još bezbroj puta i ta pitanja su uvek neizbežna, ali mi odgovori nisu potrebni da bih ga u potpunosti iskusio.  Ne moramo sve da razumemo u nekom umetničkom delu. Razumski smisao dela je samo jedan nivo, i nikako najvažniji, od mnogih na kojima ga doživljavamo. Sam Linč nikad ne objašnjava značenje svojih filmova, uostalom, siguran sam da ni sam nije svestan šta koji elementi i postupci u njegovim filmovima tačno znače, jer radi instinktivno, i njegova veličina je u tome što svoje ideje, koliko god bile apstraktne, ume da oblikuje na takav način da imaju čudesan efekat na gledaoca. I da je Linč, ili bilo koji drugi reditelj, želeo nešto da objasni, onda ne bi snimao filmove, nego bi držao govore ili pisao eseje. 

U ovom smislu, film je kao umetnost sigurno najbliži muzici, koja u nama izaziva emocije i menja nam psihološka stanja, čak i kada ne razumemo jezik na kom je neka pesma otpevana. A ono što ljudi obožavaju da tumače su tekstovi pesama. To je ono čuveno pitanje, šta je pesnik hteo da kaže? Pa, pre svega, samo pitanje je pogrešno. Koga je briga šta je pesnik hteo da kaže? Jedino je bitno šta nam je rekao. Odnosno, šta je meni rekao. Ili vama. Svakom ponaosob od vas koji ovo čitate. A to često manje zavisi od pesnika nego od nas, recipijenata, od naših trenutnih stanja, želja, problema...  

Od tog novembra 1997., evo sad će tačno 15 godina od tada, u meni je počelo da se razvija novo gledanje na film i umetnost uopšte, i to me je naučilo da drugačije posmatram i život. Ako veliko umetničko delo čini jedna neodrediva dodatna vrednost, nazovimo je transcedentalnom (kao dugogodišnji zagovornik transcedentalne meditacije, Linč bi se svakako složio), koja se ne može objasniti tehničkim i zanatskim aspektima, tako i u životu treba dati prostora spoljnim i unutrašnjim uticajima koji nemaju zasnovanost u objektivnoj stvarnosti i zdravorazumskom razmišljanju, i koji ne funkcionišu po principima svakodnevice. Tada i život postaje više od zbira svojih delova, i tada su glumci koji u njemu igraju uloge mnogo maštovitiji i uverljiviji, scenario je dinamičniji i neizvesniji, organizacija je haotičnija ali je rad na produkciji mnogo zabavniji, a muziku radi Dejvid Bouvi.

Vladan Petković

Vladan Petković je filmski kritičar i dopisnik magazina Screen International.

komentari (0) ostavite komentar


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 ďż˝ta je 642 

BY VALENTINA OBRADOVIĆ

 what is this? 
ned 22. januar 2017.
 
 
 
 

MOST WANTED

EU Dejvid Kameron Agitpop Nenad Radujević Bibi Netanjahu Mirko Ilić Tijana T. TKV 642 Mit Romni Evropska unija Ana Maria Rossi Britanija 30. februar Beba Kapičić Aleksandar Đorđević Vuk Jeremić Mats Staaub Đorđe Stojanović Bret Iston Elis Kejt Mos Maja Kojović Amfilohije Marija Pavlović Irina Simić Srbija Doktor Dum Milena Vukmirović Čiča Aleksandar Maćašev Jelena Đurović Amerika Barak Obama Angela Merkel Irena Škorić Kosovo Dimitrije Vojnov SFRJ Jugoslavija Ahmadinedžad Josip Broz Tito Apple Stiv Džobs Marina Marković Stanislav Mirković Bogomir Doringer Bratislav Pantelić Dejana Vučićević Parobrod Maja Maljević Ivan Grubanov Jelena Novaković Kristofer Hičens Tijana Kojović
NATO

European Union

Doba Nevinosti