CINÉMA PRIVÉ 

Mediterraneo

čet 1. novembar 2012.

Zima je, 1991. godine. 

Imam osamnaest godina.

Odličan sam đak, pevam u bendu čije se pesme vrte na demo-top listama, u vezi sam sa devojkom koja će uskoro otići iz Beograda, za mnogim drugarima koji četvrtu godinu srednje škole već završavaju na drugom kontinentu.

Glava mi je preteška: najbolji prijatelji upravo su se vratili polu-ludi sa redovnog a produženog služenja vojnog roka; na ekranu televizora smenjuju se „Dodatak dnevnikovog dodatka“, prilozi o inicijativama za skretanje toka reke Save i slične genijalnosti. U vojnom odseku su me suočili sa dokumentom koji nekadašnjoj domovini, sada poznatnoj kao Otadžbina, daje za pravo da me u uniformi zadrži koliko god smatra da je potrebno - što čini da razmišljam o nečemu možda nepristojnom za odličnog đaka i uzorno dete: ponoviću godinu - nakupiću četiri-pet kečeva, dovoljno da onemogućim nastavničko veće da uopšte pokuša da me preusmeri na avgustovski termin za popravljanje ocena, jer jedino tako mogu da odložim odlazak u vojsku na godinu dana.

Lepota nije odbranila domovinu niti spasila svet, sve je ustuknulo pred glupošću protiv koje ću pokušati da se borim naizgled sumanutom akcijom – jedinom koja mi preostaje i koju, sasvim sigurno, neće razumeti baš svi drugari iz klupe. No - sakupiti pet kečeva nakon tri i po godine uzornog ponašanja i učestvovanja u školskoj dramskoj sekciji neće biti lak zadatak. Sve to shvatam u vreme prvih školskih časova sedeći u državnom restoranu „Kod Konja“ na Trgu, u kojem me konobar gleda popreko dok naručujem „tursku kafu“. 

U „karti pića“ to je sada „srpska kafa“. 

Zima je, 1991. godine. Lepota nije odbranila domovinu. Preživela je samo u muzici, knjigama i filmovima.

Pijem kafu, pušim sarajevski „Bond“, čekam deset sati - vreme otvaranje bioskopa „Jadran“. 

Od trinaest postoji i projekcija u „Kozari“.

Biće to sedam neopravdanih časova, početni kapital za promenu mog statusa u očima profesora.

Kraj ulaza u Jadran postavljen je plakat za „Mediterraneo“ Gabriela Salvatorea.

U sali nas je možda desetak. 

Na platnu se pojavljuje ispis:

"In tempi come questi la fuga e l'unico mezzo per mantenersi vivi e continuare a sognare."
"U vremenima poput ovih, beg je jedini način da se priživi i nastavi da se sanja. “

I zatim taj široki plan pučine i sunca, ničega, zvuk talasa - i onda u kadar ulazi brod i dovozi u priču četu raspojasanih italijana poslatih u misiju postavljanja izvidnice negde na ivici Mediterana, a sve na početku drugog svetskog rata, koji gotovo niko od njih ne oseća kao svoj.

Beskonačna, plava pučina - i u njemu ostrvo. 

Usred drugog velikog beskonačnog rata, potpuni mir.

Onda počinje i ta jednostavna muzička tema - koja se razliva mojom glavom poput vode po spečenoj zemlji i vraća pred oči sva letovanja provedena na obali mora koje sasvim sigurno više neće biti deo otadžbine, miris soli na koži toploj od stene koju svakako neko vreme neću videti, vraća pesmu zrikavaca i uživanje u hodu po uglačanom pločniku glavne ulice na Ostrvu na koje me podseća i ovo koje gledam na filmskom platnu.

Pogled sa vrha ostrva na pučinu, 
učenje lokalnih plesova u zalasku sunca,
osećaj odbačenosti od matice,
i konačno ostanak na ostrvu koje je pružilo sve što rođena zemlja nije.

I kako je odmicala priča o četi koju je rat zaboravio nadomak obale Turske i koja je vremenom - zaboravila na vreme - shvatao sam da je beg kao takav ipak moguć i da bi vredelo izvesti čitav taj plan bez obzira na njegov apsurd i neprijatnosti kojih će svakako biti, naročito u školi. 

O svemu tome razmišljam dok šljapkam kroz bljuzgavicu ka kući, rešen da podelim sa roditeljima ovu odluku.

Imam osamnaest godina i prvi put u životu razmišljam o potezu koji je u potpunom neskladu sa onim šta sam bio, radio i trudio se da ispunim, sve do tog prepodneva. 

Na odjavnoj špici filma je pisalo: “Dedicato a tutti quelli che stanno scappando.”

“Posvećeno svima koji su bežali.”

Tog dana sam, zapravo, načeo dug i mukotrpan put traženja sopstvenog ostrvčeta mira, zaboravljenog od rata i vremena.

Roditelji su, naravno, klimnuli glavama, nešto kasnije i pomogli da sve bude do kraja autentično u očima školske uprave - ali to je priča koje bi se neki od mojih profesora danas verovatno stideli i zato je ne pričam.

U godini u kojoj sam ponavljao razred počeo sam da radim na radiju, upoznao Aleksandru i počeo ozbiljno da se pripremam za studije dramaturgije. 

Sve to je moj život odvelo u smeru koji se nije mogao naslutiti dok je odjavna špica filma tekla bioskopskim platnom.

Godinu dana kasnije sam, nakon uspešne mature i odličnog uspeha u četvrtom razredu srednje škole - obukao uniformu. Od tih dvanaest meseci sam četiri proveo buljeći u sneg u noćnim satima, čuvajući ostatke dobara koji su dovučeni iz prva dva od četiri rata tokom kojih se otadžbina dalje smanjivala.

Imao sam i dvadeset i dva dana nagradnih odsustva, te sam kao uzoran vojnik dobio i ponudu da se „aktiviram“.

Odbio sam, uz široki osmeh.

Mnogo godina kasnije – nakon duge potrage – muziku iz filma dobio sam na traci snimljenoj u studiju radija „Sveti Sava“ koji se nalazio u Torontu.

Film sam, do tada, već umeo da raskadriram do detalja.

Bilo je još trenutaka u kojem je bilo važno podsetiti se da je zlatni kraj ipak moguć: i zato sam sebi ponavljao tu sekvencu - beskrajna plava pučina, i brod koji ulazi u kadar, praćen muzikom.

I kako su letovanja ponovo postala redovna a ja ostao slab na Mediteran, zrikavce i miris soli na koži - kada god se prvi put u sezoni Aleksandra i ja nađemo na obali Mediterana čije svako parče obale sada smatram svojom domovinom, ja pustim tu temu sa plejera i buljim u pučinu, srećan što sam živ i zdrav i što me tek čeka odlazak i na Kastelorizzo, ostrvčić na samom kraju istočnog Mediterana na kojem je sniman ovaj film, savršeno mesto za beg, za stalno, barem tako Lorens Darel tvrdi u jednoj priči, a njemu valja verovati.

 

Razgovor sa Nebojšom Krivokućom možete videti ovde.

 

Nebojša Krivokuća

http://preslicavanje.blogspot.com

komentari (0) ostavite komentar


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Šta je 642 

BY ADRIJANA GVOZDENOVIĆ

 what is this? 
ned 25. septembar 2016.
 
 
 
 

MOST WANTED

Ana Maria Rossi Tijana T. Bratislav Pantelić Jelena Đurović Dejana Vučićević Irena Škorić Beba Kapičić Mit Romni Agitpop Apple Maja Maljević Tijana Kojović Irina Simić Marija Pavlović Maja Kojović 30. februar Doktor Dum TKV Amerika Đorđe Stojanović Barak Obama Kristofer Hičens Marina Marković Aleksandar Đorđević Čiča Kosovo Britanija Milena Vukmirović Mirko Ilić Aleksandar Maćašev Stiv Džobs Evropska unija Dejvid Kameron Bogomir Doringer EU Josip Broz Tito SFRJ Parobrod Jelena Novaković 642 Jugoslavija Mats Staaub Amfilohije Kejt Mos Dimitrije Vojnov Stanislav Mirković Nenad Radujević Srbija Angela Merkel Vuk Jeremić Ahmadinedžad Bret Iston Elis Bibi Netanjahu Ivan Grubanov
NATO

European Union

Doba Nevinosti