CINÉMA PRIVÉ 

Dreams

čet 7. februar 2013.

Ako me sećanje ne vara negde u trećem razredu (Treće Beogradske ) gimnazije shvatila sam šta želim da budem. Mogao je biti septembar 1990. Neki sunčan dan,  ispred bioskopa Jadran na Trgu Republike. U bioskop sam ponekad išla i pre popodnevne smene u školi i sećam se da me je po izlasku iz tame sunce zaslepelo na trenutak.

Gledala sam film SNOVI Akira Kurosave.

Osamdesetogodišnji slavni japanski reditelj (o kome sam u tom momentu veoma malo znala) ekranizovao je u tom filmu osam snova koje je sanjao u različitim periodima svog života. U njima gotovo da nije bilo dijaloga, samo slike, boje, trešnjino drvo u cvatu, vetar u krošnjama, kiša, vojnik izgubljen u snežnoj oluji koji sreće seni ljudi koje je ubio. Zemlja u senci nuklearnih reaktora. Čovečanstvo mutirano u čudovišta posle nuklearnog holokausta. I Van Gog, kako zamiče iza horizonta u jednoj od svojih posledjih slika dok se za njim diže nepregledno jato vrana.

«The sun, it compells me to paint...Sunce, tera me da slikam», kaže trenutak pre nego što ode. Bila sam fascinirana.

I posle u tom mom izlasku na svetlost dana bilo je nečeg snolikog – kao kada u snu odjednom shvatite nešto važno ali ujutro ne možete da se setite šta je to tačno bilo. I ta misao vam nikako ne da mira.

U kućnoj biblioteci, moje prve komšije su imale seriju knjiga o filmskim rediteljima – Felini, Forman, Hičkok, Ejzenštajn, Kurosava. Zamolila sam ih isto veče da mi pozajme «Nešto kao autobiografiju» A. Kurosave. Tražila sam na njenim stranicama,  ko je taj čovek u čijem sam se delu u toj meri prepoznala. Knjiga je bila u mekom povezu i stranice su joj se već odvajale od korica.  Ispod posvete mom komšiji A. starijem, bio je otisnut pečat da je knjiga primerak sa greškom i strašno me je zabavljala činjenica da je uprkos tome ona bila nečiji poklon. Greška se sastojala u tome što knjiga uopste nije imala odštampane brojeve stranica. Tako su delovi teksta, poneka poglavlja i strane bili izmešani onako kako ih je prethodni čitalac ostavio. Prvih nekoliko odvojenih strana sam pokušala da sredim, da ih poredjam po «logičnom» redosledu, ali su mi onda  «nelogičnosti» i «nedoslednosti» u tekstu postale interesantne, iznenađujuće i duhovite, kao da čitam knjigu namenjenu samo meni. Pa sam onda, tu knjigu čoveka koji je želeo da bude slikar, a postao je jedan od najvećih reditelja dvadesetog veka, perfekcioniste, čija je «kamera bila oko u glavi pesnika» čitala namerno na preskok, haotično pomešanih stranica. Nekako mi se slagalo uz njega.

I odjednom, u vrhu strane, čitam Kurosavine reči, da su svi ti sati snimanja, do detalja razradjeni kostimi, kompozicije kadrova koje je najpre sam slikao u velikim formatima, svi ti glumci koji su danima, nedeljama nosili kostime kako bi se saživeli sa likovima koje igraju, svi članovi «Kurosavine grupe», ekipe njegovih stalnih saradnika koji su ga pratili tokom karijere i života – da je sve to vodilo do  onog magičnog trenutka kada će u montaži sve to dobiti svoj pravi oblik. Napisao je da je to najlepši trenutak u radu na filmu. Akira Kurosava je (ponekad i pod drugim imenom) montirao skoro sve svoje filmove.

Posle sam ih sve odgledala – i još mnogo drugih. Do prijemnog na Fakultetu Dramskih Umetnosti tri godine kasnije pročitala sam i sve knjige o ostalim rediteljima iz biblioteke mojih komšija. Martin Skorseze mi je postao jedan od omlijenih reditelja, isti onaj Van Gog  iz Kurosavinih SNOVA, koji nema vremena, žuri, sunce ga tera da slika, kaže da nema vremena za tamo nekog japanskog slikara u pokušaju. I ode.

Na trećoj godini montaže, sa dvoje kolega sa kamere i režije otišla sam na neku radionicu u Pariz. Jednom smo pobegli sa časova kako bismo u Orsejskom muzeju (Musée d'Orsay) videli izložbu ekspresionista. Pod staklenim krovom na poslednjem spratu, kako bi dobile što više dnevnog svetla, bile su izložene slike Manea, Monea, Renoara ali i Sezana i Van Goga. Bila sam fascinirana, to mi je bio prvi put da ih vidim u originalu. I onda sam je ugledala – Žitno polje sa gavranima. Stajala sam dugo pred njom, baš kao onaj student umetnosti u Kurosavinom filmu, sve dok iznenada oblaci nisu na kratko ustupili mesto suncu. Slika je počela da treperi, da živi, kao da je zaista pre nekoliko trenutaka neko prošao tim putem.

Kurosava se smatra prvim rediteljem koji je direktno snimio sunce. U onoj knjizi bez brojeva stranica Kurosava na jednom mestu piše o tome. Pošto su se moje komšije odavno odselile, a ni ja već neko vreme ne živim na toj adresi, moraću da citiram ovako:

«I had to be sure that this huge gate looked huge to the camera. And I had to figure out how to use the sun itself. This was a major concern because of the decision to use the light and shadows of the forest as the keynote of the whole film. I determined to solve the problem by actually filming the sun. These days it is not uncommon to point the camera directly at the sun, but at the time Rashomon was being made it was still one of the taboos of cinematography. It was even thought that the sun’s rays shining directly into your lens would burn the film in your camera. But my cameraman, Miyagawa Kazuo, boldly defied this convention and created superb images“

A.Kurosawa. Something Like an Autobiography. Trans. Audie Bock. New York: Random House, 1983.

Nadam se da je knjiga bez stranica još uvek negde u životu i da će još nekome pružiti zadovoljstvo «nelinearnog» čitanja. Mene možete naći u montaži, na onom magičnom mestu gde me je Akira Kurosava poveo pre.....ima tome već izvestan broj godina.

Branka Pavlović

Branka Pavlović je rođena i odrasla u Beogradu. Diplomirala je filmsku i TV montažu na Fakultetu dramskih umetnosti, 1998. godine. Od avgusta 2000. do jula 2006.godine radila je kao montažerka na TV B92. Za ovu kuću montirala je emisije iz serijala Netrpeljivost, B92 istražuje, Ciklotron, Kulturni nokaut, Extreme life, kao i dokumentarne filmove Čija je moja zemlja?, Smrt u Topčideru i Prošlost traje zauvek. Od 2002. do 2006. docent iz predmeta TV montaža na kursu za mlade novinare i studente novinarstva iz Jugoistočne Evrope (SEFAM - Südost-Medien Agentur Bremen-Belgrad/Stability Pact for Southeast Europe). Magistrirala je Art in Context/Kunst im Kontext na Univerzitetu umetnosti u Berlinu (UdK, Berlin, Institut für Kunst im Kontext). Od 2008. godine radi u Centru za digitalne sisteme (CeDiS) na Freie Universität-u u Berlinu, na projektima Visual History Archive (VHA) i Zwangsarbeit 1939-1945.
Ko-autorka je nekoliko pozorišnih (i) video projekata sa mladima iz Nemačke i Rumunije (www.spree-agenten.de). Jedna od osnivača umetničke grupe METANATIONALE iz Berlina koja se kroz umetničke projekte aktivno bavi temama kao što su nacionalnost, pripadnost, migracije i identitet (www.makingmirrors.org). Od 2009. godine ko-selektorka je filmskog festivala Slobodna Zona i mentorka na projektu Slobodna Zona Jr. (www.freezonebelgrade.org). 
Živi i radi u Berlinu i Beogradu.

www.freezonebelgrade.org

komentari (0) ostavite komentar


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Šta je 642 

BY LIDIJA JOVANOVIĆ

 what is this? 
ned 26. mart 2017.
 
 
 
 

MOST WANTED

Đorđe Stojanović Maja Maljević TKV Amfilohije Kejt Mos Bibi Netanjahu Beba Kapičić 642 Aleksandar Maćašev Vuk Jeremić Marina Marković Amerika SFRJ Stanislav Mirković Doktor Dum Apple Irina Simić Stiv Džobs Milena Vukmirović Dejvid Kameron Dimitrije Vojnov Tijana Kojović Aleksandar Đorđević Jelena Novaković Mats Staaub Bratislav Pantelić Britanija Parobrod Ahmadinedžad Bogomir Doringer Dejana Vučićević Kristofer Hičens Marija Pavlović 30. februar EU Barak Obama Maja Kojović Srbija Irena Škorić Tijana T. Kosovo Evropska unija Agitpop Jelena Đurović Bret Iston Elis Mit Romni Jugoslavija Ana Maria Rossi Nenad Radujević Ivan Grubanov Mirko Ilić Čiča Josip Broz Tito Angela Merkel
NATO

European Union

Doba Nevinosti