CINÉMA PRIVÉ 

Light Sleeper

pet 9. maj 2014.

Osobu koja tvrdi da zna tačan datum i povod zbog koga je izabrala svoju profesiju treba stručno posmatrati, obavezno je pratiti i s njom se nikako ne treba zbližavati. Ukoliko ista tvrdi da je neka filmska projekcija uticala na njen izbor profesije - stvar postaje još sumnjivija. Izgleda da se potpuno uklapam u taj profil i stoga molim da se niko sa mnom preterano ne zbližava. Dakle, čini mi se da znam kada sam odlučio da ću posatati pisac a siguran sam da znam koja je filmska projekcija ulučila takvu nameru. (Na konkretni trenutak odluke vratiću se malo kasnije.)

Bilo kako bilo, kada sam pre petnaestak godina pokušao da se osvrnem na intimni spisak omiljenih filmova učinilo mi se da je moja estetika prešla trnovit put od hermetičnog, introspektivnog minimalizma šezdesetosmaškog tipa do raskošnog baroka Novog Holivuda, te da je u potpunosti šizofrena. Ne lezi vraže, tajna koju poznaju samo vrsni alhemičari je ona koja govori da jedan šizofreni rascep nužno prizvodi novi rascep i tako do beskonačnosti. Šalu na stranu, petanestak godina kasnije i hladnije glave shvatio sam da je moj ukus definitivno (neo)barokni jer taj stil ima toliko divergentnih podstilova da u određenom smislu obuhvata i minimalizam i raskoš. Barokno je tu nešto drugo: ambicija autora da ispriča visokomimetsku priču, da zadivi i užasne mnoštvom detalja komponujući celinu iz mnoštva fragmenata. Diegetički karakter a ne mimetički je to što je barokno.

Sve je počelo odlukom nekog vrlom čoveka da sredinom osamdesetih na prvom programu jedine televizije otpočne “Ciklus ranih filmova Vima Vendersa”. Naslov bizaran da bizarniji ne može da bude. Elem, jednog ponedeljka u prime-time-u krene Vendersov film “Pogrešan potez”. Film gluv, crno-beli, gotovo bez muzičke podloge, o dijalozima da i ne pričamo. Vozi neki baja bubu kroz nemački krajolik, gari je sve do rasprskavanja ventila. To traje i traje. Vidim da se ništa ne dešava ali napetost je tolika da će se pre rasprsnuti nervi gledalaca nego ventili njegove bube. Desi se tu još ponešto a ja ostanem skapljen, valjda od veštine da se ne dogodi ništa značajno a da se u meni proizvede histerija. Ne budem lenj pa se i narednih ponedeljaka parkiram uz TV. Odgledam “Alisu u gradovima”, “Golmanov strah od jedanaesterca”, “Stanje stvari”, “Leto u gradu”. Bila je to godina kada je “Pariz, Teksas” dobio Zlatnu palmu u Kanu. Isti, naravno, nisu pustili na televiziji. Ništa ja tu ne razumem, mislim se, ali mi se iz nekog razloga sviđa. Tako počinje svaka ljubavna priča ili erotska situacija. Holivudski film tada nasilno izbrišem iz habitusa i prepustim se varljivim vrednostima “Evropskog filma”. Šta god to značilo.

Nešto kasnije, sličan efekat u meni proizvede ničim izazvan film “Siesta” Meri Lamber sa Džulijanom Sendsom i Elen Barkin. Tek onda neobarok stupi u moj život. “Diva” i “Rozalina i lavovi” Žan Žak Beneksa. Ambicija da se ispriča velika priča postane deo mog postojanja. Barem mi se tako činilo (čini). Na FEST-u 1988 kupim karte za novi Vendersov film “Nebo nad Berlinom”. Ta fenomenalna, intimistička fotografija, mozaik malih priča koje ne vode nikuda, pretenciozna ideja, savršeni šumovi (ponekad mislim da filmove volim zbog onoga što se čuje a ne onoga što se vidi)... uđem, dakle, odgledam, izađem i... konstatujem da moram biti pripovedač. Valjda sam do tada bio zadovoljan time što sam vojaer, ali poželim da učestvujem u proizvodnji priča zbog “Neba nad...”. Danas, naravno, ni na Vendersa ni na pomenuto ostvarenje ne gledam na taj način ali sam ipak iz nekog pijeteta doktorirao na naratološkoj analizi “Neba nad Berlinom”. Jednostavno, da ostane zabeleženo koliko me je isti promenio.

Na studijama dramaturgije na FDU upoznajem se sa Novim Holivudom na sušastven način. Nebojša Pajkić nas upoznaje sa filmskim mišljenjem, sa mogućnostima post-post moderne analize filma, nema tu šta da se krije. U mraku Kinoteke, iz dana u dan, preda mnom sijaju čudesni naslovi jednog nadrealnog sveta i počinjem da pravim liste omiljenih filmova, verovatno još šizofrenije usled mladosti nego ova koju sada ispisujem. Najpre, svakako najveći stilista Holivuda, autor kome uvek iznova opraštam što se ponavlja jer se, u skladu sa baroknim svetonazorima u stvari nikada ne ponavlja. Čak i onda kada se ponavlja. De Palmina “Opsesija” sa Klifom Robertsom i Ženevjen Bižu i “Obučena da ubije” sa Endži Dikinson i Majklom Kejnom – spoj komplikovane, čvrste i zanimljive priče sa eteričnim, u sebe zagledanim potezima autora, narativni oblik koji preti da će se razliti preko ivica ekrana, kao da ipak nema dovoljno koherentnog pripovedačkog alata. A, opet, ima ga. Slične asocijacije u meni izaziva i njegov prilično nepotreban i ljigav film “Femme fatale”, te virtuozna (neo)barokna scena zamene ogrlica na filmskom festivalu. Ako je kič, onda je bar nagažen do kraja, nije to malograđanska fascinacija raskošnim koliko oblaporno, perverzno aristokratsko uživanje u preterano estetizovanim stvarima. Čulno, dakle.

Potom Pol Šreder, kalvinistički pastor u ulozi scenariste i reditelja. Film “Ljudi mačke” sa Nastasijom Kinski, opsesijom svakog normalnog muškarca moje generacije. Mitomanska, zoomorfna priča, pretenciozna i bez trunke sramežljivosti ili oklevanja. Tu je i Šrederov “Mišima: život u četiri poglavlja” sa Kenom Ogatom – konceptualna refleksija pre na muziku Filipa Glasa kao takvu nego na markantni život i delo Jukija Mišime i, naravno, najtužniji film ikada “Light sleeper” sa atletom bola, Vilemom Defoom, u glavnoj ulozi. Film nakon koga ti nije jasno da li autor inauguriše suicid ili eutanaziju. Ništa manje velika je priča “Poslednje Hristovo iskušenje” (takođe sa Defoom). Da se razumemo, velika je zbog načina na koji priča o kraju sveta mnogo više nego što je tema velika. Autor je vlasnik, do njegove pojave verovatno nepoznate čakre koja generiše elektrošokove – Martin Skorseze. Kada sam se već dotakao religije, ne treba ispustiti naslov “Isterivač đavola” Vilijema Fridkina. Ponovo, ne toliko zbog teme – koliko je tema pripovedanja varljiva stvar najbolje govore svi pokušaji revitalizacije “Isterivača”, koji ne valjaju ama baš ništa – koliko zbog načina na koji nam čovek priča priču. Prodiranje takozvane Supstance izraza u takozvani Plan sadržaja ovde je vidljivo: stopljen u temu svoje priče, autor priča ne o Satani koliko satanski. Film nakon koga se dah ledi pred vama narednih nekoliko sati. Nešto slično postiže Kopola u svojoj “Apokalipsi, danas”, po meni najznačajnijem ostvarenju ovog bradonje. Taj film je neodrživ ne bez Marlona Branda (mogao je i da se ne pojavi na setu) koliko bez Bobija Duvala i njegove besprekorne epizode.

Savremena Evropa? Afinitet prema njenoj kinematografiji fantastično je sublimirao jedan moj prijatelj kada je rekao da se ljudi dele na fanove Pedra Almodovara ili Bigasa Lune. Sviđa mi se takva podela, jer je Španija civilizacija po kojoj se zaista može meriti sve što se u umetnosti desilo na čitavoj planeti. Ona je paradigma svega. Glasam za Bigasa. Drag mi je Almodovar... ali draža mi je patetika. Ako ništa drugo, u njoj ima visokomimetskih pretenzija.

Miomir Petrović

Miomir Petrović (1. 3. 1972, Beograd), pisac, dramaturg, teatrolog. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku za dramaturgiju. Magistrirao na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu. Doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996–1999), zamenik direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu (2001–2003). Vanredni profesor na predmetima Kreativno pisanje, Teorija žanrova i Interdisciplinarnost u savremenoj umetnosti na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu (od 2008). Objavljena i izvođena dela: Drame: Vagabund u gradskom vrtu (1995), Argivski incident (1996), Demijurg (1997), Appendix (1997) – Centar lepih umetnosti „Gvarnerijus“ (2003); radio-drama u produkciji RTS-a (2004), Čopor (1998), Vučije leglo (2000) – Narodno pozorište Pirot (2006), radio-drama Galerijeve vatre u produkciji RTS-a (2012). Udžbenici: Oslobođenje drame (Zadužbina Andrejević, Beograd, 2000), Kreativno pisanje, naratološki pristup teksti i kontekstu (Megatrend, Beograd, 2011). Romani: Sakaćenje Romana (Prosveta, 1997), Pankration (BIGZ, 1998), Samomučitelj (Prosveta, 2000), Persijsko ogledalo (Geopoetika, 2001), Arhipelag (Geopoetika, 2003), Lisičje ludilo (Laguna, 2005), Staklena prašina (Laguna, 2006), Лисичино лудило (SKC, Skopje, 2007), Libansko leto (Laguna, 2007), Persijsko ogledalo (drugo izdanje, Laguna, 2008), Bakarni bubnjevi (Laguna, 2009), Galerijeve vatre (Laguna, 2011), Tečni led (Prosveta, 2011), Miris mraka (Laguna, 2013). Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za knjigu drama Argivski incident (1996). Član panbalkanskog udruženja „Rigina karta“ (Η Κάρτα του Ρήγα), Atina, Grčka (od 2000), Udruženja književnika Srbije (od 1999), Udruženja dramskih umetnika Srbije (od 2000). Živi i radi u Beogradu.

komentari (0) ostavite komentar


 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Šta je 642 
ned 27. novembar 2016.
 
 
 
 

MOST WANTED

Čiča Marija Pavlović SFRJ Tijana Kojović Mit Romni Angela Merkel Maja Kojović Evropska unija Aleksandar Đorđević Doktor Dum Nenad Radujević Maja Maljević Aleksandar Maćašev Apple Vuk Jeremić Kejt Mos Kristofer Hičens Beba Kapičić Ana Maria Rossi 30. februar Bogomir Doringer Tijana T. Jelena Novaković Irina Simić Mats Staaub Britanija Josip Broz Tito Dejvid Kameron Marina Marković Mirko Ilić Parobrod Jelena Đurović Ivan Grubanov Jugoslavija Irena Škorić 642 Kosovo Bibi Netanjahu Barak Obama Bratislav Pantelić Milena Vukmirović EU Amfilohije TKV Stanislav Mirković Ahmadinedžad Amerika Agitpop Dejana Vučićević Dimitrije Vojnov Stiv Džobs Srbija Đorđe Stojanović Bret Iston Elis
NATO

European Union

Doba Nevinosti