U javnosti i na društvenim mrežama se ovih dana vodi polemika koja skoro i da prevazilazi fascinaciju bradatom ženom, brigu zbog potencijalnog smanjivanja penzija i strah od nabujalih reka.
Ono što polarizuje Srbiju u proleće 2014. nisu ni četnici ni partizani, večiti derbi, Rusija ili Ukrajina – frikcija se pravi u vezi sa rođendanom radio stanice B92, uz često ponavljanje rečenica “šta oni slave kad se tamo emituje Bulevar” ili “ma nije to više ta stanica, ne slušam ih još od kad je otišao-la _______________”
Preciznosti radi, “Bulevar” je jedna od emisija na televiziji B92, a kroz ovu medijsku kuću su, tokom četvrt veka postojanja, prošle desetine i desetine voditelja i autora od kojih su se neki zadržali duže, neki kraće, pojedini su ostavili snažan lični pečat, dok su drugi brže pali u zaborav... Iako su ovi podaci sasvim jasni širokom auditorijumu, mnogi su se sad, pred rođendan, uhvatili za glavu zbog propasti ove kuće i odbijaju da priznaju značaj i sagledaju trenutno stanje. Zašto se ovo događa?, mogao bi da pita neko mlađi, ili osoba koja je upravo stigla u Srbiju bez neophodnog predznanja.
Za takve, evo par osnovnih informacija: Radio stanica B92 je formirana pre dvadeset i pet godina kao omladinski radio koji je kasnije imao značajnu ulogu u borbi protiv režima Slobodana Miloševića, i bila je najvažnije javno glasilo u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Jedni su ih hapsili, pretili im, nazivali stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima dok su drugi sa velikom pažnjom pristupali svakoj pesmi, poštapalici i informaciji koja se čula kada se skala podesi na 92,5.
Muzička redakcija iznedrila je i izdavačku kuću, ova izdavačka kuća muzičku scenu. Radio B92 je bio lajt-motiv za ostvarenje “Crni bombarder” Darka Bajića, dobili su MTV nagradu a pre deset godina je Holivud najavio i snimanje filma po knjizi Metjua Kolina “This is Serbia Calling”.
Najhrabriji reporteri bili su upravo neumorni “devedesetdvojkaši”: gutali su suzavce, bdeli u Kolarčevoj, na Vidovdanskom saboru i ostalim studentskim i građanskim protestima. Veče 17. maja 2000, kada su Beograđani pokušali da na ulici odbrane slobodne medije od nasilnog zatvaranja, ostaće upamćeno kao jedno od najkrvavijih i najbrutalnijih u istoriji zločinačkog Miloševićevog aparata.
Ipak, posle oktobarskih promena usledilo je neumitno suočavanje sa tržištem – nije bilo dovoljno biti fantastično hrabar, puštati Rage Against the Machine ili se zezati na račun gajbica iz diskoteke “Madona”. Kapitalizam i liberalna ekonomija se nisu pokazale kao idealni saveznik za medij koji je iznikao na otporu, buntu a svoj zenit doživeo tokom ratnih godina.
Da li je Radio B92 bio najbolji do pada režima Slobodana Miloševića? Sigurno da jeste. Da li je mogao da ostane isti ili sličan i po padu tog sistema? Nije, jer su te vanredne okolonosti zahtevale i određeni tip programa - tada je bio dozvoljen i poželjan jedan nivo spontanosti, jer je u to vreme Radio B92 (kao i tada veoma važna televizija Studio B), bio redak otvoren prozor ka onome što je bila dnevno-politička istina. (Sećamo se nepomične kamere sa vrha Beograđanke, kojom je TV Studio B u kriznim fazama samo snimao ulice Beograda, na kojima su se smenjivali tenkovi, demonstranti, vodeni topovi… Takva vrsta programa bi se sada posmatrala kao umetnički eksperiment na tragu Vorholovog filma “Empire”)
U momentu u kome je Srbija prestala da bude zemlja pod sankcijama i kad su se završili ratovi i opšti sunovrat, za sve je otpočela tržišna utakmica koja se igra pod jasnim propozicijama.
B92 se proširio pa su napravili i svoju televiziju. Ova TV stanica je u prvo vreme imala sličnu uređivačku politiku kao radio, ali kako je televizija medij za koji je potrebno daleko više sredstava, tako je i brža komercijalizacija postala neumitna. Reality format “Veliki Brat” i Jelena Karleuša koja recituje svoje pesmice ispod “freedom fighter” logotipa B92 uzrujali su pravoverne širom Srbije, TV B92 je ubrzo precrtan, proglašen za “novi PINK” a dežurni zgražavatelji se, barem u toj fazi, time više nisu preterano bavili. (Posle je ta ista Karleuša postala heroina i udarna pesnica jednog dela “Druge Srbije” ali je neoprost pojavljivanja, za televiziju, ne za Jelenu, na snazi do danas).
Radio B92, kao netaknuta djeva, tako ostaje jedina svetla tačka svima koji su se sa neobičnom setom sećali dana “kad smo lupali u šerpe, palili logorske vatre kod Česme i bacali jaja na TV Bastilju”. Stariji od televizije više od deceniju, radio se dugo vozio na inerciji svojih slušalaca koji su još davno “zakucali skalu” i taljigalo se bez obzira što su, iza prve krivine, a odmah iza ćoška, čekali grozni kapitalističi izumi: “share”, "target" i "reach"
Da jogunastog Šera treba pripitomiti, prvi su shvatili upravo mediji koji su krenuli da kupuju voditelje sa radija B92. Odjednom, ona “stara garda” počinje da se osipa… Neki su smatrali da je bolje uzeti otpremnine i ne uleteti u inerciju i ošljarenje, dok drugi, domaćinski, ostaju verni kući u kojoj su odrasli.
Naravno, odlazak jednog dela prvoboraca, lučonoša i osnivača nije samo pitanje plate ili tretmana – pojedini će, kao i njima slični svuda u svetu, shvatiti da ne mogu 25 godina da rade istu stvar. Krajnje jednostavo, potrebni su izazovi, nova okruženja, nove koncepcije i mogućnost napredovanja. I ovo je razlog zašto su neki napustili Radio B92. Shvatili su da nisu zanatlije, obućari ili šeširdžije od kolevke pa do groba, da van te zgrade postoji i neki noviji svet u kojem mogu da razvijaju svoje talente. Filozofi će reći: čovek nije drvo koje ostaje da stoji u jednom mestu ceo svoj život.
Radio B92 danas omalovažavaju oni koji ga verovatno već godinama ni ne slušaju. Ima osnova za ovu tvrdnju jer su mnogi, za čijim se odlaskom sa ove stanice lamentiralo kao nad odlaskom sa ovog sveta bližeg člana najuže rodbine, imali slušanost koja se mesecima, pa i godinama, verovatno nalazila na mestu gde se šaran nalazi u reci. Da su svi, naknadno ožalošćeni, svoje radio prijemnike uključivali u vreme kad su im ljubimci vodili programe, stvar sa Radijom B92 i njihovim favoritima bila bi sasvim drugačija. Ali stavovi se na društvenim mrežama šire ni vertikalno, ni horizontalno već čoporativno: kako kažu Englezi “We made the decision, don’t confuse us with facts”.
Smatram da su bes i buka koji se ovih dana stvaraju, a vezano za jubilej, dosta čudna pojava, koja možda ipak ima više veze sa meteropatijom mnogih naših sugrađana nego sa radio stanicom. Jer, u praksi i na papiru, stvar izgleda prilično okej: B92 je druga najslušanija radio stanica u državi. Volite “Kažiprst” i političke teme? Tu su Suzana Trninić i Tanja Aleksić. Rani jutarnji program je autorsko delo dvojice tipova od kojih jedan piše TV blokbaster “Državni posao” (Mlađa) a drugi je frontmen antifa pank benda “Red Union” (Daško). Muzikom se bave Žikica Simić i Goran Terzić i Miloš Ivanović Kepa. Dnevne emisije vodi multi-talentovana Una Senić koja je počela karijeru kao opasna reperka u bendu “Bičarke na travi” a sad je i TV persona sa fanovima od Triglava do Đevđelije. Elektronsku muzičku ponudu nam servira Tijana T, senzualni DJ fenomen koja u radio sleti sa seta u jednom od najboljih klubova na svetu, "Berghain" u Berlinu. O savremenoj kulturi i umetnosti će vam vikendom govoriti direktorka Kulturnog centra Beograda, Mia David.
Verujem da nema ni previše para za kupovinu dodatnih talenata i reklamiranje svih sadržaja koje Radio B92 danas nudi. Ipak, čak i sa ovim novim timom, koji je sastavljen od ljudi koji nisu radili na stanici “u ono vreme”, B92 je uspela da zadrži standard muzičke, informativne i svih ostalih redakcija i pritom bude u samom vrhu nacionalne slušanosti.
Uz savet: prijatelje drži blizu, a neprijatelja Šera još bliže, srećan rođendan Devedesetdvojko.
Autorka je urednica emisije "AgitPop" koja se na Radiju B92 emituje od februara 2013.
