Vojnik krvari drugačije od civila. On nema izliv adrenalina kad čuje pucnje, naviknut je na buku, na brujanje rikošeta pa i na toplu bol od metka. Vojnik ne krvari brzo i intenzivno. U tajnim operacijama po tome možemo da shvatimo da li je neprijatelj amater ili profesionalac, bez obzira na to da li nosi uniformu. Ako krvariš brzo i ulaziš u stanje šoka čak i kada te je metal samo okrznuo, to znači da si civil. Iskrvarićeš ranije. Nestaješ ranije.
*
U šest i pet nas je na aerodromu sačekala Tijana koja je nosila veliki šešir. Irenu i mene je na Surčin dobacio njen otac koji je Opela vozio kao Fanđo, pa smo iz blokova krenule samo nekoliko minuta pre šest. Uvek sam pred put spavala kod Jovanovića jer je tako bilo jednostavnije i brže da stignemo na aerodrom. I Irena i ja smo imale šešire, a ja sam bila u kaubojkama. Drugi par je bio spakovan, u monstruoznom koferu. Irena je naravno ponela svoje, koje je zvala "kalt čizme". Kupile smo ih prethodne godine u Trstu kad smo letovale na Škarabama u Rovinju. Tada sam joj se smejala ali je ona bila uvek pre vremena i avangarda, te kratke kaubojke su tek kasnije postale moderne. Danas je 5. jul 1989. i nas tri putujemo u Dubrovnik gde ćemo biti duže od mesec dana. Spavaćemo kod Milice iznad pijace. Tamo smo iznajmile sobu. Ja ću biti dole, Irena i Tijana na spratu. Kupatilo je malo ali dovoljno. Ponekad dođu i Milica i njena majka ali smo pretežno same. U tom trenutku se ja se ložim Cveju, Tijana na Savu Kravu a Irena na Duleta Kosijanu. Sve ovo će se promeniti do septembra. Cveja će na kraju završiti u manastiru, Dule u Americi a niko ne zna šta je sa Savom. Ne znam ni kako se prezivao.
Tijana nosi i toster da pravimo tople sendviče. Ispred zgrade je prodavnica, kupimo hleb, nešto suhomesnato i kačkavalj i cepamo po tosteru. Onda dođu Duje i ekipa iz Bloka, svi po dva metra i pojedu nam sve. Imamo i kilo Cedevite. To ćemo popiti brzo. Ali pre svega toga, te socijale, idemo na Mirindu i kafu u Gradsku kavanu. Na Stradunu su Frano Lasić i Ibrica Jusić i pas. Da, sve je kao što se zamišlja. To je nam je nulti dan kad smo bogate i sve je gala. Prvi put sam u Dubrovniku bez mame i već sam iskusna da objasnim o Pilama, Pločama, staroj apoteci i "lokrumskom prokletstvu".
Kad nestanu pare a to je odmah, idemo u poštu kod plaže Boninovo gde se inače kupamo i tamo zovemo mame. Molimo da nam telegrafski pošalju novac. Obično su to laži: "ispao mi zub", "ukrali mi novčanik" a kako vreme odmiče ide se na konkretno "SVA DRUGA DECA IMAJU A JA NEMAM".
Svetlana mi tako jednom pošalje 150 maraka ja odem u neki kao fri-šop i kupim teget jaknicu i odvedem Irenu i Tijanu u ulicu Prijeko na prstace. Uveče nemam ni dinar. Kad su muškarci sa nama nađemo zabačenu kafanu, naručimo picu, pojedemo pa pobegnemo.
Na Stradunu nam se prišljamči neki lik koji vidi moju Benetton majicu na kojoj piše Big Blue. Kaže – "znam ja tog glumca i njegovu ženu". Ja skočim na njega da ga davim, kako to misliš znaš Žan Mark Bara, ja sam u njega najviše zaljubljena on je MOJ! Čovek me makne, beži devojčice, on ima ženu neku pijanistkinju iz Beograda žive u Parizu ona je prelepa. Ja sam zaljubljen u njegovu ženu, kaže Dubrovčanin. Ja mu kažem "ajde ti smuvaj ženu pa da ja preuzmem Žaka Mejoa", a on setno odgovori "neće probao sam, zato ovoliko pijem". Vidim da Bar i ja nemamo neku budućnost. Uskoro ću ga sresti na FEST-u ali tada to još uvek ne mogu ni da zamislim, on je mitsko biće.
Na plaži smo u šest popodne. Plivamo od Boninova do Libertasa a Irena i Tijana baš na pola rute započnu neku glupu svađu u stilu "da li se kaže ovako ili onako" i onda je teško da plivaš i da se raspravljaš. Irena nekad mlatne rukom po vodi i otpliva malo dalje od nas.
U stanu se smenjuje ekipa iz Bloka i ekipa iz Četrnaeste, svrate i neki iz Cvetića, ne pravimo pitanje. Irena ide u biblioteku i čita kad joj je dosadno, ja slušam muziku. Istu ovu koju slušam i sad. Sve što su mi dali brat i Traja: The Stone Roses, Aztec Camera, Lloyd Cole, Prefab Sprout, New Order. Da, nas zajebavate na Tviteru: "hahha krič msm bkvy ovi koji su kao fazon Dubrovnik, Rovinj, stara Juga, njaaaa nikad niste slušali narodnjake". Zvuči kao nije se desilo ali narodnjaci nisu postojali - nismo imali gde da nađemo, mada iskreno nismo ni tražili. Za imidž u ekipi je i domaća rok muzika bila kritična – i ovi koji su slušali domaći rok su smatrani da su od diskutabilnog ukusa. Ja sam potajno volela Azru jer sam gledala njihove koncerte u Domu omladine, ali se nisam baš mnogo autovala. EKV su slušali Hrvati i Sarajlije, mi slabo. Đavoli su bili kao kemp, to je bilo polu-dozvoljeno i uz veliku dozu ironije.
Dođemo sa plaže oko pola devet i spremamo se za izlazak. Prvo smo na stepenicama, onda u Zelenoj narandži. To je "dubrovačka Akademija" i repertoar je prilagođen ljudima iz Zagreba, Beograda i Sarajeva koji slušaju taj žanr muzike. Vrti se The Cure, Beastie Boys, Soul II Soul, Pixies…Svi smo u crnom i vidno bledoliki. Znak da se ne ide na plažu i da smo verni "plemenu". Ja sam napolju sa nekim Đurom, pričamo o Heseu (tu briljiram, moja tema:). Čujem da je disk-džokej napravio presedan – pustio je pesmu na srpskohrvatskom. Dopadne mi se. Uđem nazad, narod skače. Saznam da je to hit leta 1989, "Totalno drukčiji od drugih". Grupa je Vještice a oni su bili Štulićevi saradnici pa mi moja tajna ljubav prema Azri lakše padne.
Zna se da ja ne mogu da se razbudim ako ujutru ne dobijem dozu slatkiša i svako jutro neko kupi smokve. Ovo je poslednji dan moje petnaeste godine. Doručkujem oko tri.
Posle jedan "pada kasa" u Bahusu. To je fensi diskoteka za Italijane i strane goste i mahom se pušta italo-disko ili Boni M. Nama je to grozno, ali postoji tzv. "treća prostorija" gde je muzika ova naša iz Narandže i sa Akademije. Muzike se ne mešaju, kao ni ekipe. Sedimo ispred jer je još rano, a kad padne kasa znači da se više ne plaća ulaz. Ako hoćemo da uđemo ranije to radimo tako što jedna od nas kupi kartu, onda duva u pečat da bi on bio dovoljno vodnjikav pa da može da se preslika. Nekad nas provale, nekad ne. Nekad nas provale a puste nas jer smo im simpatične. Na ulazu naletim na lika koji ima povez preko glave, nasmeje mi se. Sladak je ali mator. Jedan tu iz Zagreba, koji ulazi sa nama kaže "e tog glumca su ovi sa brda polomili neki dan od batina jer se nešto pederisao – možemo na Lovrijenac da gvirnemo znam odakle se vidi predstava…". Objasni i da je u pitanju Hamlet, ja kažem da me to davi i da sam gledala Hamleta sto puta (iako nisam nego samo jednom), on mi odgovara kako hoćeš. Godinama kasnije ću saznati da je to sa povezom bio Danijel Dej Luis ali to tada nije bitno. Malo je toga tada bitno.
Šesnaesti rođendan slavim sa svima njima u Bahusu. Počinje da pada kiša i oko dva sednemo ispred, na tezge, tu gde prodaju suvenire preko dana. Irena i Tijana hoće kući jer je neko došao, ili nekoga nema pa one neće da budu tu. Grli me i kaže "ćao Keli". Keli je tada Keli Mekgilis, Keli Tejlor stiže tek kasnije. To je Selim. Došao je u Dubrovnik na par dana sa drugarima iz Sarajeva. On i ja smo dve godine ranije bili u istoj grupi na učenju jezika u Brajtonu, tu negde je izašao Top Gan. Selim se loži na avione, liči na Toma Kruza, malo je stariji od mene a kasnije će postati kontrolor leta a onda će morati da ode iz Bosne. Ja se tada malo primam na Selima, ali kao eto kad "postanemo stari" možda ćemo biti zajedno, super smo par, a sad mi je samo drug. Zovem ga Tom, i on se odaziva. Sedimo na toj tezgi, ispod nastrešnice, kiša pada i sve je kič ali i istinito. Ostajemo sami do četiri, drži me za ruku. Možda smo se i poljubili. Ne sećam se više, znam da sam sebi rekla (a ja sam starmala i oduvek razgovaram sama sa sobom) da sam napunila šesnaest i da treba da budem srećna što imam prijatelje, simpatije, i već mnogo uspomena za nekoga ko je tako mali ili mlad. Bila sam jako trezna i svesna u to vreme i osećala sam naboj, kako neka super budućnost dolazi i čeka da iznenadi, kao kad upale svetlo u filmovima a tamo se skupili svi tvoji da bacaju konfete i spremili su tortu i svuda su baloni. Fenomenalno iznenađenje je bila budućnost.
Vratila sam se u sobu i nisam mogla da spavam. Mislila sam o svemu što dolazi i o Selimu i da li ćemo se venčati na kraju, kao u Top Ganu.
Krajem letovanja smo na izmaku snaga – nas tri izlazimo neprekidno u Beogradu već tri godine, i Dubrovnik nam nije odmor nego dodatni umor jer treba sve postići. Početkom avgusta se više ni ne sređujem za izlaske, ja sam kao domorodac – u Bahusu imam svoj sto, tu rešavam ljubavne probleme Blokovcima, pozajmljujemo pare jedni drugima, mirim zavađenje - ja sam šefica tog ultra ekskluzivnog kluba dece koja na more dolaze da čitaju, slušaju muziku, dece koja su iznad situacije turizma. Podrazumeva se da nema nikoga koga ne znamo, pogotovo ako je muško ima slatku facu i lepu dužu kosu. Takvo nešto seda za moj sto – bela majica, Levis 501, starke. Pruža ruku. On je Đorđe. I on je iz Bloka, ne izlazi puno, zato se ne znamo. Ima babu u Cavtatu pa je tek sad došao u grad jer ga ćale maltretira da idu na kupanje svako jutro. Preplanuo je kao bog.
"Visok je, ima veći onako MUŠKI nos, prelepe zube, prelepe ruke…Irena NE SHVATAŠ KAKO ON IZGLEDA" prepričavam sva ustreptala par sati kasnije u sobi.
"Šta sluša?" – Ireni je samo jedna stvar prioritet.
Tijana spava.
"Pa nismo nešto pričali ali mi je rekao da sluša horove dok uči"
"Kakve bre horove, to je neki ludak, ne interesuje me. Fokusiraj se na Cveju, on je striktno stari U2 tu znamo na čemu smo..."
"MORAŠ MORAŠ da ga vidiš, doćiće opet sutra u Bahus, plizim teee"
"Ajde", nevoljna je Irena.
*
"Jebote, lep je. Stvarno je lep" – priznaje Irena sutra dok On ulazi na vrata treće prostorije.
Dodaje mi i da "treba da se smuvam".
Ja se i smuvam. I posle raspusta krene jedna od smešnih ljubavnih zavrzlama sa dva slatka dečaka koji su bili drugari a ja bila zaljubljena u obojicu a i oni u mene malo više ili malo manje…U epopeji su uživali svi jer je to bila tinejdž-sapunica, a Svetlana je rekla da je "tim ljubavnim trouglom od pre trideset godina njoj krenuo pakao od života i pao imunitet".
Tada sam bila nevina. Narednog leta nisam. Za petnaest meseci sam saznala svašta o suprotnom polu a kad je počeo Rat u Zalivu već sam bila savetodavac od ugleda: u Buhi sam suvereno objašnjavala kako se bolni raskid najbolje leči dobrim seksom sa nekim ko bolje izgleda od njega, a da je jedini način da se dočepaš tipa to da ga ignorišeš.
*
U Beograd smo sletele izgladnele, jer fore sa lomljenjem nogu i ostalim kenjkanjima za pare nisu delovale poslednje nedelje. Bile smo Live Aid gladne. Naše majke Jelena, Jasmina i Svetlana su na aerodrom donele kuvana jela a mi smo tu na licu mesta napale tepsije. Mama je tada i dalje pravila svoje famozne pohovane tikvice koje je Irena htela da otme a ja sam je ritala i gurkala. Sve sam zalivala jogurtom, Svetlana je trućala da sam musava. Bila je noć. Petnaesti avgust.
*
U septembru je Akademija već proradila. Krajem avgusta sam na babinu inicijativu izvadila ličnu kartu jer je tako bilo lakše da mi policajci pišu kazne što vozim Matika bez PSP (Tomos Automatik koji sam dobila upravo od bake za kraj osnovne škole - kad mi je nešto davala bila je baka kad me nervirala bila je baba, you see what I did here:). Poznavanje propisa sam dva puta pala i onda kampovala u Sudu u Masarikovoj sa kućnim advokatom Gajom (otac sada popularnog Vladana).
Muziku je te večeri puštao Koja ili neko od pametnjakovića sa B92, znači udaviće nas repom i nekim hip-hopom, ništa od Kalta i Kjura, bolje da idemo.
Ostaćemo, odlučila je Irena.
Okej, pristala sam.
Oko pola jedan pale se svetla, racija. Vadi lične karte. U toku je Samit nesvrstanih pa da vide ima li droge.
DROGE? NA AKADEMIJI?
Stajali smo tako pričvrljeni uz jedan zid dva sata dok nije došao red da i nas dve izađemo i pokažemo identifikacije. Drogu nismo imale jer se nismo drogirale. Baš sam se iznervirala i ta glupa muzika i ta policija i taj Samit. Sve me je izludelo. Nisam sigurna da je Zvezda radila ali su neki pastelni vespaši stigli na uviđaj, valjda da vide kako se zlopatimo, mi "narkomani iz rupčage".
"Irena, meni je dosta. Ja više ne mogu svaki dan da izlazim", rekla sam kad smo udahnuli Rajićevu.
"Razumem te. Užas."
Prestala sam aktivno da izlazim pre trideset godina a 1989. je bila najbolja godina ikad. Shakedown 1979, cool kids never have the time.
Ovo nisam mogla da napišem dok nisam osetila kako stojim dovoljno iznad svega toga, kao Doktor Menhetn. Mogu da pišem a da više ne cvilim u papir kao neka pička mala, kao civil.
Mi smo ovde da nam se milenijalaci i slični neznaveni podsmevaju. Generacija X - patetična posledica istorije i vremena, geografije i zlih političkih sila.
Mi, pešadija bez zemlje, u ritama uspomena, mi podupiremo ruševine, mi brodićima protiv stuje. Cerimo se budućnosti koja ne može da bude gora od svega što smo prošli.
Koračamo tamo gde ćemo samo mi da krvarimo kao vojnici.
Ultimate New Order (PODCAST)
Deset minuta o Džokeru
Tribina o seriji "Bolji život"
