Zove me Ronen danas. To je moj drug, jedan od najpoznatijih izraelskih sportskih novinara, baziran je u Budimpešti. Pita me kolika je razlika između srpskog, hrvatskog i bošnjačkog jezika? Da li je to kao američki engleski i engleski engleski?
Pitam muža, on je i Englez i Hrvat, on kaže: “Da”.
Odgovaram Ronenu da da.
Promašili smo se Ronen i ja za dlaku na Sarajevskom filmskom festivalu, a njegov jatak Ari Folman, bio je predsednik žirija. (Intervju za Agitpop sledi, bez nervoze).
Kaže još Ronen, koji je na moju preporuku, proputovao najbolje od ex-Yu i često boravi u Beogradu: “Od kad sam se vratio iz Bosne, ne mogu da prestanem da mislim o svim vašim narodima, o Jugoslaviji. Ne mogu da shvatim da ste se raspali, koliko ste samo glupi. Lepi, a glupi”.
Hoću da napravim štos, da mu objasnim da je u naš rečnik reč "raspad" ušla na mala vrata, i da sada označava i nekog ko preteruje sa opijatima, inati se, radi na svoju štetu, dno je dna... Zavrzlama je jezička, pa odgovaram da raspad nije i kraj i da verujem u nekakvu buduću Jugoslaviju...
Ono što fascinira ljude od spolja, koji ovaj prostor počinju da otkrivaju tek sada, jeste da su sve te državice nekada bile jedna zemlja. Jasno je da stranci koji prvi put posećuju naše krajeve ne mogu da budu “jugonostalgični”, oni su samo zapanjeni, zbunjeni, zblanuti nad glupošću da se država koja je imala toliko fascinantnih gradova, obalu, puteve i škole rastače u krvi, na pragu "http://www" revolucije.
Razgovaramo o tome da li bi se rat dogodio da je bilo interneta. Ja sam uverena da ne bi, a evo i zašto: zločinci iz Akademija su palili balvane na barikadama putem elektronskih emisara. Da je bilo neta, svakako da bi jadnoća, ružnoća, glupost tadašnjih nacionalnih TV mreža vrlo brzo postala vidljiva – stvar bi preuzeli tehnološki najsposobniji (a oni su svakako bliži Zapadu nego Dobrici), tempo bi diktirali vrcavi tviteraši, a mufloni sa čarapama na glavama i frigosima u rukama bi postali fotke za izrugivanje i šerovanje na Kobaji.
Gori su trijumfovali prvenstveno i baš zato što su zgrabili medije, a mi nismo znali šta su dobri mediji. Mi smo tada mislili da je “Duga” kul časopis. Ej, “Duga”. U kojoj je pisao fakin' Nebojša Jevrić. Pa ovde niko nije pisnuo ni o opsadi Sarajeva ni o Srebrenici, ovde se sloboda medija merila brzinom kojom se želi da se skine petokraka sa Skupštine grada Beograda. Ovde su demonstranti na "građanskim" i "studentskim" demonstracijama, između lupanja šerpi i skandiranja tetka Olgi u Lole Ribara, policiji vikali "Idite na Kosovo". Bezumna poruka bila je, "idite mlatite Šiptare, a ne nas divne, goloruke, mirotvorne Srbe". Ponekad mi dođe da pljunem i sama sebe, onako retroaktivno, jer sam bila deo tih i takvih protesta. Da pljunem u vis, pa da mi padne na čelo.
Ali, kao što nemački narod nije znao šta se dešava u malim gradovima u Poljskoj, tako ni ovde nije bilo potpuno jasno šta se događa u Hrvatskoj a pogotovo u Bosni. Ni jedne novine nisu o stradanjima pisale toliko jasno, detaljno i analitički kao što se izveštavalo na Zapadu. Svaki dan, iz dana u dan, Bosna je bila tema. Pre toga je Hrvatska bila tema. Posle toga je Kosovo bilo tema. Onda paljenja ambasada. I to tako od 1991. pa do ubistva Brisa Tatona. To su fleke koje čak ni jaka varikina u formi “Užičko kolo kod Džeja Lenoa” ne može da izvuče, to treba dobro da se riba, barem onoliko koliko je trajalo usvinjavanje.
Ako ste gledali moj prilog posle premijere dokumentarca “Orkestar” primetili ste da sam bila pomalo potresena, ne zbog ufrčkane kose i mokre odeće, već zbog tog istog utiska koji sam imala dok sam gledala film, a koji imaju ovi “spolja”: “Koliko smo samo bili glupi”.
Sekvence: Brega je za Tita rekao da je njegova “tiranija bila detinjasta”, Saša Broz i Saša Lošić se ne zovu isto, Bregović i Lošić su obojica u Prvoj gimnaziji pali telesni odgoj pa su išli na avgust…. Braća Ćeremide i Loša su se rastali ispred “Srpske kafane”, otišli na šišanje i svako na svoju zakletvu – Ćere u Niš, Lošić u Bitolj. Dino Rađa i Divac su u Jugu bez kočnica išli u Pirot (ne znamo zašto). Braco Dimitrijević je kazao: “Ko tada nije bio u vojsci nije poznavao svoju zemlju. Kao što danas, ko ne gleda Evroviziju, ne poznaje Evropu”. Braco je car.
Lošu je malo blam od albuma “Smrt fašizmu”. Rambo Amadeus i ja se ne slažemo sa tim Sašinim osećajem. Rambo kaže da se tu primećuje “Sašin kretenizam”, ja kažem da je stih “Sjećaš li se draga kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra” esencijalna politička pop poruka. Ne vredi, Sale se snebiva.
Ogroman uspeh “Plavaca” kultni urednik Jugotona Siniša Škarica poredi sa pojmom američkog sna, i pomalo usplahiren i setan kaže u kameru “Oni su bili jugoslovenski san”. Ivan Jani Novak, Lajbah (u Beogradu su u nedelju, 07. avgusta, ne propustite), tvrdi da je odmah ukapirao da je “Plavi Orkestar” koncept, i da su oni zapravo bili sve što su Lajbah oduvek želeli da budu – flert sa opštenarodnim ukusom uz jak stejtment. Saša Lošić se tek kasnije, svojim radom na filmu, većini skeptika dokazao kao punokrvni kompozitor, i sada ga respektuje muzička i filmska branša čitavog regiona. Na press konferenciji i sam kaže da mnogima nije jasno kako danas može da piše muziku za operu "Bahatkinje" a sutra da skače po sceni i peva "Suadu"...Čari pop-kulture, pa i mi ovde, uspevamo da uklopimo Marinu Abramović i Plavi Orkestar, bez šumova.
Abdulah Sidran je užasno pametan, u par navrata se oseća koliko mu je odvratna i sama pomisao na Emira Kusturicu, što ga čini još simpatičnijim u mojim očima. Kaže, “Joj Loša, bolje mi je bilo kad sam bio pijan, nego sad kad sam star, bole me leđa”.
Svoju posetu Sarajevu završavam ručkom kod porodičnih prijatelja, u pitanju je albanska porodica. Oni su tokom rata bili pretežno gladni, i pretežno četiri godine nisu imali struju niti vodu. Blizina aerodroma činila je svaki izlazak iz kuće životnim rizikom, snajperiste sa Pala su prepoznavali po učestalosti pucnjave. Kad je onaj koji je manje agilan, koristili su priliku da odu po led, rastope ga, i od njega naprave tekuću vodu. Pitaju me čime se bavim. Ja kažem da uređujem medij i da se bavim politikom. Činjenica da sam tu, valjda podrazumeva na koji se način bavim politikom, pa niko ne ide u detalje.
Dok na jugu traje poslednji čin drame koju je započeo Slobodan Milošević na Osmoj sednici, prisetim se ponovo filma “Orkestar” i Janija Novaka, koji je o raspadu Jugoslavije rekao: “Mislim da je problem u tome što smo svi dobili ono što smo tražili”.