Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta predlažem filmove koji se direktno ili indirektno bave ovom temom. Da bi se neuporediv i neopisiv zločin donekle sagledao kroz sedmu umetnost, sugerišem ostvarenja koja tretiraju istorijske i političke pojave koji su prethodile Holokaustu, kao i dela koja metaforama upozoravaju na neukroćenu istoriju koja se ponavlja. Treba stalno biti na oprezu i zlo je neuništivo, poručuju nam ovi scenaristi i reditelji. U kinematografiji nam je za tumačenje istorijskih događaja važan i sukob i motiv, i dželat i žrtva i prauzrok i konsekvenca. Iako je prošlo 76 godina od oslobođenja Aušvica i osam decenija od početka Drugog svetskog rata nema zapravo mnogo filmova o Holokaustu koji su remek-dela. Verovatno i sami autori zaziru od dugog gledanja u taj ambis čovečanstva, jer i on posle izvesnog vremena počinje da gleda u vas, kako reče Niče. U prilog toj tezi - hrabri i talentovani Kubrik, koji je bio Jevrejin, nije našao snage da se uhvati u koštac sa ovom temom iako je radio na scenariju "The Aryan Papers". O odnosu Stenlija Kubrika prema nacizmu, sopstvenom jevrejskom identitetu i Holokaustu možete čitati u sjajnoj biografiji "The Wolf at the Door: Stanley Kubrick, History and the Holocaust".
*
Najvažnije delo koje se tretira Holokaust je svakako "Šoa", dokumentarac Kloda Lancmana iz 1985. godine. Ovo su ispovesti preživelih. Film traje 566 minuta.
Reditelj Lars fon Trir je na samom početku karijere snimio dva filma koja kroz alegorije analiziraju specifičan evropski strah od drugačijeg, ksenofobiju i antisemitizam. To su "Element zločina" i "Evropa". Fon Trir krivi stari kontinent za nečinjenje, a poruke šalje nenametljivo ali dovoljno jasno. Vozovi, pruge, drveće i sneg – sve ono što možemo videti na putu za Aušvic su lajt motivi ovih filmova.
Nastavljam sa filmovima u kojima se tematizuje i razmatra začetak nacizma a izdvajam "Belu traku" Mihaela Hanekea. Kroz priču o tinejdžerima u malom protestanstkom selu u Nemačkoj on nam jasno prikazuje zlokobni pokret dok je tek pupio i nije imao ni ime ni formu. Zaslužena Zlatna palma u Kanu.
20. januara 1942. na jezeru Vanze kod Berlina sastaju se najbliži Hitlerovi saradnici i u roku od sat vremena odlučuju o sudbini šest miliona ljudi. Ovo je dan kada je predloženo i usvojeno "konačno rešenje" jevrejskog pitanja i zvaničan početak tzv. industrijskog Holokausta. O svemu tome govori sjajni "Conspiracy" sa Kenetom Branom i Stenlijem Tučijem koji tumače Hajdriha i Ajhmana.
"Noćni portir" Lilijane Kavani je prikazan 1974. godine i smatra se za najkontroverzniji film na ovu temu. Šarlota Rempling je Jevrejka koja se u logoru zaljubila u svog mučitelja, nacistu, koga tumači Dirk Bogart. Sreću se trinaest godina kasnije u hotelu gde je ona gost, a on noćni portir. Iako veoma težak i mentalno i emotivno, "Portir" spada u sam vrh svetske kinematografije.
Ostajemo u Italiji – "Sumrak bogova" Lukina Viskontija opisuje kako i zašto su aristokrate, industrijalci i intelektualci lako i strasno podlegli Hitlerovom primitivnom populizmu. Govori nam o ukorenjenom antisemitizmu i rasizmu, svemu što nacizam ozvaničio kao poželjno. Na sličan način se temom bavi Elfriede Jelinek u drami "Rehnic – Anđeo uništenja" koju vam takođe preporučujem iako nije filmovana. O drami: U noći između 24. i 25. marta 1945. grofica Margit fon Baćanji priredila je u svom zamku Rehnic u Burgenlandu gozbu za komšije, velikodostojnike lokalne Nacionalsocijalističke partije, SS oficire – od kojih je jedan bio njen ljubavnik – a i za nekolicinu dobrih strelaca iz redova nacista. Vrhunac te noći pijanstva i razvrata bio je masakr nad 180 Jevreja na prinudnom radu. Svi su pobijeni te noći, osim dvojice koji su bili zaduženi za kopanje grobnice. Oni su ubijeni sutradan.
Naravno, tu su i filmovi koji se smatraju za klasike ratnog tj. antiratnog filma. "Šindlerova lista" Stivena Spilberga, "Saulov sin" Lasla Nemeša i "Pijanista" Romana Polanskog. Svi ovi naslovi su ovenčani Oskarima i priznati kao vrhunska dela. Sa njima u paketu ide i kultni "Idi i vidi" beloruskog reditelja Elema Klimova. Nije bio nominovan za Oskara ali od kad je prikazan (1974) je na listama najboljih filmova svih vremena, ne samo u ovom žanru. ("Idi i vidi" je nedavno restauriran, dobio je nove poklonike i to je velika stvar za apsolutni dragulj sovjetske kinematografije).
Pomenuću još dva važna filma koja se događaju u savremenom dobu, ali se bave posledicama Drugog svetskog rata. Prvi je "Apt Pupil" u režiji Brajana Singera a po romanu Stivena Kinga. Pokojni Bred Renfro glumi dečaka koji otkriva da mu je prvi komšija (Ian Mekelen) ozloglašeni nacista koji se krije od pravde. Dečak postaje fasciniran nacizmom i stvar odlazi u pravcu metafore o "stanju nacije". Tu je i "Denial" o neverovatnom slučaju: profesorka Debora Lipštad predaje studije Holokausta a na sudu se suočila sa Dejvidom Irvingom koji piše, govori i smatra da je Holokaust laž i kako se nikada nije dogodio. Ova sudska drama po scenariju Dejvida Hera se zaista odvijala na britanskom sudu 1996. godine. Deboru igra Rejčel Vajs a Irvinga Timoti Spol. (Irvingu je inače zabranjen ulaz u veliki broj zemalja uključujući Austriju, Nemačku, Italiju, Kanadu, Australiju…)
Za sam kraj, šta bi bilo kad bi bilo – paralelna istorija mračnog poglavlja civilizacije kroz vizuru Kventina Tarantina. Šošana Drajfus i njena ekipa uspevaju da ubiju Hitlera. Film je "Inglorious Basterds" i jedini posle kojeg se nećete osećati loše jer kod Tarantina naši najlepše pobede.
"I'm putting together a special team. We're gonna be doing one thing, and one thing only. Killing nazis!"
Autorka je predsedavajuća jevrejske organizacije OJC i filmska kritičarka
Jicak Rabin - Hronika najavljene smrti
Živ.
Antisemitizam u 21. veku
