U svom najotvorenijem intervjuu do sada Jelena Đurović odgovara na sve optužbe i objašnjava tajne datuma koji ne postoji...
Jelena Đurović je spisateljica kojoj je, kako sama priznaje, proza zapravo hobi. Aktivno se bavi novinarstvom a piše “ono što bi sama volela da čita” bez ambicije o velikim tiražima ili mogućnosti da osvoji nekakve nagrade. Zašto je onda ova polu-amaterka predmet našeg intervjua?
Jednostavno, ona je urednica portal “Agitpop.me” i kao redakcija smo osetili obavezu da joj posvetimo prostor da objasni zašto se, posle relativno nezapaženog prvenca “Kraljevstvo” ponovo latila tastarure…
AP: “Kraljevstvo” je bilo debakl?
JĐ: Mislim da je fijasko bolja reč. To je zapravo pristojna knjiga kojoj je trebao dobar predgovor ili pogovor da bi se neke stvari u njoj lakše iščitale i bile jasnije. Takođe, posle početnog entuzijazma (objavljivanja jedne od priča u SAD) bila sam ubeđena da ne moram preterano da pojašnjavam te porodične odnose između likova u pričama. Ispostavilo se da je to ostalo nejasno, zbrzano pred Sajam, i da je u suštini tu potreban samo jedan dobar uvod ili čak mini-porodično stablo junaka. Kao na pravom drvetu deset Sefira u Kabali.
AP: Pre nego što pređemo na aktuelni roman, često referišete na svoje jevrejsko poreklo, a nas u redakciji besomučno maltretirate da objavimo vest svaki put kad premijer Izraela namaže humus na maces. Po gradskim kuloarima Vas nazivaju “lažnom Jevrejkom”, a osim toga, zar ne mislite da je neukusno bez imalo kritičke note favorizovati Netanjahua u odnosu na Abasa ili Hamas?
JĐ: Pretpostavljam da je prezime problem. Mnogima sa očnim vidom i malo mozga jasno je da Đurović ne potiče od Jewrovitch, već iz Golubovaca u Zeti, pa otud i konfuzija. Kuloari, po prirodi srpsko-patrijarhalnog modela, ne mogu da se naviknu da su Jevreji pre više od 5000 godina patentirali “prenošenje” vere preko majčine strane, tako da su prezimena potpuno nebitna. Osam ženskih jevrejskih generacija, nekoliko bliskih Zellermeier rođaka u Izraelu i svi bitni podaci u knjizi rođenih u Tarnovu, pored Krakova, još od 1700. Ali ajde da ne zvučim kao da se pozivam na “ognjišta” to je samo odgovor. Nisam nikakav vernik, ali volim Izrael i volim Crnu Goru, ta dva simpatična plemenska naroda, kao što kaže ona pesma “odatle su moji”. Što se drugog dela pitanja tiče, ne mislm da je neukusno bez imalo kritičke note favorizovati Netanjahua u odnosu na Abasa ili Hamas.
AP: Ja bih rado prešao na Vaš aktuelni roman, ali moram da postavim još jedno važno pitanje? Po Vašim tvrdnjama, imate sve uslove da uradite iseljeničku i preselite se u Izrael, takođe, možete da idete u Crnu Goru, čijeg premijera isto, u veoma povoljnom svetlu često plasirate. Suprug Vam je Hrvat, stalno nastanjen u Velikoj Britaniji, i oboje imate njihovo državljanstvo. Zašto ste onda kog đavola ovde u Srbiji, zašto podrivate i ismevate naše napore da zadržimo Kosmet, sprdate se sa “prvim reketom sveta” i uopšte, ponašate se kao klasičan izdajnik?
JĐ: (Pauza) Vaše pitanje je provokativno. Vidite, ja mislim da su baš ljudi kao što ste vi zapravo izdajnici. Svi oni koji ne govore istinu da je Kosovo nezavisno već godinama, koji bi da one koji misle drugačije IZBACE iz Srbije, da ovde ne žive ni stranci, ni homoseksualci, ni nepravoslavci. Zove me majka pre neki dan i kaže da hoće da se čuje sa Markom Karadžićem. Ja je pitam šta će joj Marko? A ona mi kaže: “Pa eto, ja mislim, sad kad nema gej-parade, sad će da zabrane svima nama koji nismo pravoslavni da se šetamo ulicom”. Meni bilo smešno, ali malo i tužno. Neću da idem iz Srbije, zato što sam rođena u Knez Mihajlovoj, to je moja prćija, išla sam na sve demonstracije, čekala ispred praznih samoposluga za vreme Miloševića i sad da odem, kad smo na pragu toga da napravimo istorijski i civilizacijski skok. Ovde sam da bi gurala ovu zemlju u EU i u NATO, i u tom smislu smatram sebe izuzetnim patriotom. Patriota je upravo onaj koga pljuju, a on ima gde da ode, ali ostaje, jer voli taj narod iako ga pljuje.
AP: Dobro, dobro. Popijte sad malo vode… Recite nam nešto o romanu “30. februar”, znamo da je bilo više verzija imena, ovo je došlo nekako na kraju?
JĐ: (Pije vodu) Naslov koji se najduže zadržao bio je “Međuzvezdana sredina”. Onako, zvuči bombastično i pretenciozno a zapravo ne znači ništa. To je neki prazan prostor između planeta, ali nije ni crna rupa. Roman zapravo govori o Srbiji na jedan satiričan način, i tada mi je to bilo zanimljivo. Takođe, roman se jedno vreme zvao i “Doček svetlosne godine”. Pa je i to otpalo, kad je radnja “kvrcnula” u jednom neočekivanom pravcu.
AP: U Vašoj knjizi, lik Olivera, koji je na početku simpatičan i muževan, ima jak politički stav i bavi se novinarstvom. Kao što možemo pročitati, on sa Vama deli i mnoge stavove (verovatno ste ga, samozaljubljeno pisali, inspirisani samom sobom), ali je i ljubitelj partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu. Možete li nam objasniti odakle izvire to Vaše apsolutno nerazumevanje za iskopavanje moštiju Čiče i revitalizaciju četnika? Je l ste vi možda partizansko dete, kome je komunizam dao sve? Da li se plašite restitucije?
JĐ: Oliver je, kao i svi ostali, samo 5% mene dok je ostatak čista fikcija. I niko ko smatra da ima preveliki nos ne može da bude "samozaljubljen"... Kada je moja porodica u Višegradu propala zbog ekonomske krize i izgubila sve (to je bilo dvadesetih godina prošlog veka), i sestre Zellermeier, među kojima i moja prababa krenule kud-koja, moji su se obreli u Beogradu. Problem je bio u tome što starija generacija nije znala ništa da radi, oni su do tada samo upravljali fabrikama. I moju baku su, sa 14 godina, poslali na zanat. Ona je postala rukavičarka, radila po ceo dan i izdržavala svoje roditelje. Za vreme rata, svi su se sklonili u Pančevo u neki podrum, i to smo debelo platili seljacima, osim babe, koja je i dalje držala svoje radnje u centru grada, u Nušićevoj. Kad se rat završio, porodični prijatelj, Moša Pijade, nam je sugerisao da radnje prodamo, jer će sve postati društvena svojina. Prodate su, za budzašto. Niko mi nije bio u partizanima, ali su mi svi preci bili salonski komunisti. Ipak, postoji pravda i nepravda. Antifašizam, puška i borba protiv Nemaca je pravda. Tito je izgradio infrastrukturu, puteve, škole, aerodrome... njegova vlada. I dalje smatram da je njegov “prosvećeni apsolutizam” bio idealan za pripitomljavanje i srpskog i hrvatskog nacionalizma. I tačno, u svim velikim revolucijama i svim velikim državnicima se događaju kolateralne štete. Čerčil i Drezden, Golda Meir i Operacija “Božji Gnev”… ali tako je. Da danas hoćemo zaista da se razračunamo sa nacionalizmom, šovinizmom i homofobijom, mislite da bi smo mogli da upotrebljavamo drugačije metode?
Moja veza sa partizanima je preko dede iz Titograda ali on je umro jako davno… Otac mi nije došao na konju u Beograd i otišao na Dedinje, već šezdesetih, vozom, kao student i uselio se kod majke u stan. Dakle o vrednostima NOB-a me je učila baba, koja je morala da se odrekne dobrog dela imovine posle rata. Ali, ona je govorila: “Dok se neko smrzavao po šumi sa puškom, mi smo ovde sedeli i pili čaj. Pa neka im kuće, kad su pobedili Hitlera”.
Priča-čiča, pa ovako, jedan od braće mog pradede je dobro znao Dražu, i bila je priča u porodici da je on bio korektan, ali mlakonja. Neka iskopavaju, rade šta hoće, ali da bi povukli znak jednakosti neka ispišu deci na tabli sve četničke ofanzive i bitke protiv Nemaca, i neka dokažu da nije bilo apsolutno nikakve veze između tog pokreta i marionetske pro-nacističke vlade Ljotića i Nedića. To je ona ista vladavina koju obeležavaju stratišta kao što su Banjica, Sajmište, Jajinci... Kad to dokažu, prikažu i pokažu, neka udare "jednako je". Evo, samo neka pokažu sve te veličanstvene bitke četnika protiv Nemaca, da vidimo kad su se i gde desile, i biće dovoljno.
Što se restitucije tiče, ja čekam restituciju u kojoj će se obratiti pažnja na one koji su uništeni tokom devedesetih, od strane JUL-a i SPS-a… Za taj period imam i dokaze kao i šta da restituišem.
AP: U intervjuima o knjizi pominjete sve ostalo osim zapleta romana? Da li to znači da ne umete da ga prepričate ili da je konfuzan kao prethodni?
JĐ: Manje je konfuzan, jer sam imala odličnog urednika, Bobana Kneževića. Postoje tri nivoa radnje u romanu, i zaista je komplikovano opisivati. Imamo priču o Poletu, koji živi u inostranstvu. On se vraća u Beograd, i zatiče zanimljivo stanje među “ekipom” koju je tu ostavio. Drugi nivo radnje se tiče Strahinje Markovića, koji je savetnik Premijera Srbije. Strahinja je veoma zgodan ali i veoma opasan čovek. Treći nivo su vanzemaljci, Zetani, sa planete Zeta Reticuli.
Na koji način se ova tri storyline-a spajaju, to ćete morati da pročitate.
AP: Na jednom od promotivnih blogova, objavljena je i “Muzika iz knjige 30. februar” koja je prilično “homo-depresivna”. Vi se ponosite svojim muzičkim znanjem i slovite za sladokusca, kao slušate te neke čudne bendove za koje niko nije čuo… Otkud ovako ljigav, kič izbor, prepun opštih mesta?
JĐ: To je ukus mojih junaka. Ja njih nit volim, niti ih branim niti sam ja oni. Junaci TO slušaju i prestanite da me napadate. Kao da i Vi ponekad ne odvrnete neki evergrin od starog barda, Fila Kolinsa?
AP: Hm, da pređemo na politiku: da li su neki od likova iz političkog miljea knjige inspirisani ovdašnjim političarima?
JĐ: Znate šta, ta reč “milje” mi je uvek bila ogavna i mislim da se odnosi na ono pleteno po kućama. Grozno, kako možete da upotrebite to u pitanju - milje.
Strahinja Marković i njegova družina u knjizi su ekstremno uticajni ljudi. I kao što sam rekla prilično pokvareni. Da, bazirani su na ovdašnjim političarima.
AP: Šta dalje? Ima li energije za još jedan "ćorak"? Pucanj u prazno?
JĐ: Uvek. “Krvotok zločina”, moj sledeći projekat, će morati malo da sačeka, pogotovo što je prvi od tri dela, i potrebno je dosta koncentracije.
AP: Na koricama knjige piše da Vi mislite da su Vam Bret Iston Elis i Lars fon Trir braća? Da li imate nekakvu dijagnozu? Smatrate li da će ljude privući tekst “o autoru” u kojem deluje kao da je autor blago udaren?
JĐ: Pa evo, Vi me intervjuišete. Znači, neki efekat je postignut. Imam dijagnozu: plašim se aviona, lekara i buba-švabe. I Fon Trir i Elis se panično plaše aviona. Ali nismo zato “u srodstvu” već zato što ja mislim da slično razmišljamo.
AP: Vama dobro, nama još bolje. Primećujemo da ste dosta fotošopirani na promotivnim fotografijama… Ali, to nije pitanje, samo konstatacija. Da li postoji nešto što Vas nismo pitali? Kako Vam se zovu mačke? Želite li nekom posebno da se zahvalite.
JĐ: Fotošop: Jesam, šta me briga, svi su.
1. Knjiga može da se kupi u knjižari Beopolis, Makedonska 22, a promocija na Sajmu knjiga je 28. oktobra u 15h 2. Mačke se zovu Luna i Siki 3. Posebno bih se zahvalila svom trećem bratu od drugih roditelja, Aleksandru Maćaševu, koji je dizajnirao knjigu, fantastičnim recenzentima Dimitriju Vojnovu i Danici Nikolić Nikolić, kao i celom timu iz Ustanove kulture “Parobrod”.
Na fotografiji: Jelena Đurović i Nenad Radujević - Click u studiju Nebojše Babića