U godinama koje su usledile, a posle napada na Sjedinjenje Američke Države 2001, predsednik Džordž Buš je izrekao nekoliko upečatljivih PR rečenica kojima su se potom američki liberali izrugivali do besvesti: “Nema pregovora sa teroristima”, “Ko nije sa nama, taj je protiv nas”, “Our war on terror begins…”
Kako vreme odmiče, a približavaju se izbori u Srbiji, Bušove reči više ne zvuče ni glupo ni besmisleno. Rat protiv terora treba da počne.
Pitate me, šta je teror?
Na primer, slučaj profesorke koja javno poziva na linč nesrpskog i neheteroseksualnog stanovništva, dok Ministarstvo prosvete i direktor škole RAZMIŠLJAJU šta da urade sa njom?
Na sajtu “Daily Mail” sa kojeg domaći urednici svako veče uz kaficu skidaju tračeve koje će iskopirati za sutrašnja izdanja, postoji i 80% društvenih sadržaja koje niko ne prenosi. Nije retko da negde u Evropi izbije nekakav skandal u prosveti. Ipak, upućenost u zakone i prilike u EU me navodi da napišem kako bi glasila ova vest o “profesorki” da se događa bilo gde osim u Srbiji ili Iranu. Evo ovako:
“Juče ujutru, akcijom odeljenja policije za tehnološki kriminal, a koji se bavi govorom mržnje i sprečavanjem homofobije, utvrđeno je da je profesorka NN iz škole GG u mestu Novi Sad, na svom Facebook profilu otvoreno pozivala na nasilje protiv nacionalnih, verskih i seksualnih manjina. Po preporuci odeljenja policije profesorka je suspendovana i zabranjena joj je svaka komunikacija sa medijima i bivšim učenicima. Za ovakvo delo zaprećena je kazna do pet godina zatvora.”
Kroz par meseci, u istim tim, BILO KOJIM novinama koje nisu srpske ili iranske, pročitali bi ste sledeće:
“Pošto je sud presudom potvrdio da je da je profesorka u školi u Novom Sadu širila netrpeljivost, permanentno joj je zabranjen rad sa maloletnicima i upućena je na izdržavanje zatvorske kazne u trajanju od godinu dana, uz nadzor psihijatara”.
O tome kako se u EU postupa sa TAKVIMA, nećete saznati iz naših novina. To vam neće prevesti naši urednici i priređivači, nema mesta od kvadrata Jarinje-Nole-Ćazim-Ćoki. U srpskim medijima nema "direktnog prenosa" evropskog načina života, normi ponašanja i objašnjenja šta sve podrazumeva Veliki Civilizacijski Kodeks.
Teror je, zatim i saznanje na koje nas upućuje Vikiliks, kako je Vuk Jeremić obavešten o tome da je Kosovo izgubljeno 2007. godine, da je tada plakao, ali da NIJE NIKOME REKAO. Jeremić je od tog trenutka iskoristio hiljade tona nafte puneći avion Vlade Srbije, ubeđujući Gvineje Bisao da Kosovo ne priznaju, mlateći praznu slamu po Njujorku. Ovaj je gladni, jadni narod o njegovim putešestvijama svakodnevno izveštavao kolaboracionistički RTS, između Radašina, i reprize iz osamdesetih, taj RTS koji plebejci plaćaju dok jednom rukom popunjavaju račun za struju a drugom kopaju po kontejnerima. I to znate gde kopaju? Ne van Beograda, gde je kao “beda”. Nego u srcu Palilule, na Profesorskoj koloniji, na obodu “kruga dvojke”. Viđam ih svaki dan. Nikad više nije bilo onih koji traže hranu u đubretu, ne Roma u potrazi za repromaterijalom nego starijih i mlađih, uništenih talentovanom politikom koja se zasnivala na krađama od donacija, inadžijskog sipanja u kosovsko bure bez dna, zatvaranju ka Evropskoj Uniji i NATO paktu i ukratko čistoj gluposti. Ono što boli, i ono što zaista vređa, je što nosioci te politike itekako znaju šta je Evropa, šta je lep auto, šta je dobar život i šta valja. Ali oni neće da narod zna. I zato su upravo oni najveći izdajnici jer drže čitavu naciju u mraku i bedi. A izbor je tako jasan. NATO odmah. EU odmah.
Teror je, zatim, vest o koaliciji između Dveri i Sindikata Ministarstva unutrašnjih poslova. Ali ovaj "match made in hell" proističe iz svega gorenavedenog. Iz ekspres lonca u kojem se kuvaju najpokvareniji, najgluplji i najkorumpiraniji. I zato se slažem sa Džordžom Bušom da je potreban rat protiv terora i da svako ko nije sa nama jeste protiv nas. Oni ili Osama bin Laden, to je isto. Mi smo Amerika, oni su Al Kaida. Mi smo budućnost, oni su 1389. Mi smo Ibica, oni su pećina. Mi smo veseli, oni su crni. Mi smo Angela Merkel, najjača žena na svetu. Oni su sramno pijani Konuzin koji baljezga. Mi smo svetlo, oni su mrak.
Ipak, za svu sramotu postoji jedno objašnjenje, jedna sasvim mala vinjeta, koja pokazuje zašto će na narednim izborima lešu, koji Srbija jeste, EU ili konačno isključiti aparate, ili će polako početi regeneracija ovog bolesnika u osmogodišnjoj komi:
Znamo da je Ibarska magistrala put - grobnica, koja bi bila opasna i za konjske zaprege u 16. veku a kamoli za automobile koji mogu da razviju velike brzine. Još od Titovog vremena, u Srbiji niko nije uspeo da izgradi više od cca. 100 km auto-puta i niko se nije pozabavio ovim “grobljem” koje odnese godišnje više života nego svi putevi u Velikoj Britaniji (zemlji od 70 miliona stanovnika). Protekle nedelje, na Ibarskoj magistrali dogodilo se, ponovo, par stravičnih nesreća sa ljudskim žrtvama. Umesto da je pre XY godina neka od Vlada donela, sa naznakom “hitno” plan da se od magistrale napravi auto-put (umesto, recimo, mosta u Beogradu, ili održavanja deset Guči, tri Egzita ili dvanaest dočeka sportista, uradite kalkulacije) i time spase stotine života godišnje, tu i tamo malkice se proširivalo, što je vozačima davalo samo još više prostora za razvijanje brzine ali nije rešavalo ništa.
Ipak, posle poslednje nesreće, meštanin Vrbovna je izjavio, a “Blic” preneo:
“Ovo je stvar za popove. Ako većnisu slušali narod, neka sada dopuste sveštenicima da opevaju mrtve koji su ovde sahranjeni posle Kolubarske bitke. Dok se to ne učini, ovde će i dalje da se gine - krsteći se pričao je ovaj strac.”
Sve dok ne prestane perfidni plan vlasti da građane drži u zaluđenosti mitovima, religijom i Kosovom, prosečan "meštanin", kakvih u Srbiji na milione, neće moći da shvati da Ibarac može da popravi samo evropski kredit i kvalifikovan inženjer a ne mrtvi car Lazar ili nepostojeći Isus Hrist.
