Disclaimer: ovaj tekst je lične prirode, napisan je u lično ime, na ličnu temu i iza njega ne postoji nikakva univerzalna pouka ili naravoučenije, što je inače preporuka za svako novinarsko obraćanje. Možete ga tretirati kao ispovest, svedočenje, testament ili basnu.
Zovem se Jelena Đurović i lična imovina mi se sastoji od stana od 34m2, u kojem živi moja majka.
Imam veliku porodicu u Podgorici i tamo nekakvu kuću. Sticajem čudnih okolnosti, koje su suviše komplikovane, moj udeo u nasledstvu je nepostojeći.
Horoskopskim ili genetskim okolnostima, a dok se mi se DNK mešao i pravio supstancu koja će kasnije biti deo moje ličnosti, uz izrazit antitalenat za pevanje i matematiku, ostala sam i na samom zapećku kada se delilo “šlihtanje” ili “licemerno smejanje onima o kojima misliš loše zarad sopstvenog dobra”. Iz tog razloga je moj životni put, iako markiran sa par prilično uspešnih profesionalnih tačaka, bio teži i sporiji nego da je bilo drugačije (da sam, na primer, znala bolje da pevam :)
Dvadeset godina sam se borila i na ulici i na fakultetima koje sam studirala, za promenu onog režima, i uvek je bilo jasno ko je sistem, šta je sistem i šta su njegove medijske i poluge moći. Ovde dolazimo i do antifašizma.
Još kao mala, volela sam Tita i Partiju, zato što sam osećala da je to ispravno. U kući, niko od preživelih nije bio ljubitelj režima, a još manje član KPJ. Pradeda je, uz Mošu Pijadea i Trišu Kaclerovića bio jedan od osnivača prvih komunističko-radničkih pokreta u Beogradu. Ipak, bio je bolestan i star kad je trebalo da se ide u šumu. Sticajem ovih okolnosti mojoj beogradskoj porodici je Moša Pijade pomogao da zadrže jedan stambeni objekat, zato što je većina starijih, Jevreja, tokom celog rata bila u podrumu u Pančevu, za šta smo srpskim seljacima platili ozbiljnom količinom zlata. Jedan deda-ujak je stradao na Banjici, pokupila ga je Nedićeva policija. Dakle, pre rata smo imali dve vile, kuću na Avali, ponija, tri radnje u centru i malu manufakturu. I onda su došli partizani i nacionalizacija. Baba je, na Mošinu sugestiju, prodala sve, da joj ne bi oduzeli sve. Ostavili su joj jednu minijaturnu radnju. Nije volela Tita.
Sa druge strane, u Titogradu, baba i deda, veliki partizani, nisu voleli Tita zbog Informbiroa. Iako deda nije bio staljinista, mnogi njegovi drugovi iz Trinaestojulskog ustanka su završili na prevaspitavanju. Ipak, uvek je govorio da je sve to “pjesma u odnosu na ono što je moglo biti”. Tada, dok je on bio živ, nisam razumela.
Iz ovog, mladalačkog perioda pamtim veliki broj svojih sadašnjih prijatelja, neprijatelja i poznanika. Slavu i Božić i Uskrs je slavilo troje (3), a u familiji zaove Miloša Crnjanskog često sam i sama bila položajnik, iako iz jevrejske kuće i naravno nekrštena. Bilo mi je veselo i zabavno. Neki treći komad ujnine porodice, slavio je sve redovno, išli su u Crkve, toga se živo sećam, iako su svi, jer su radili u državnoj službi, bili članovi Partije. Pišem ovo i zbog onih mlađih, koje danas lažu kako stignu - verske praznike niko nije branio. Verski praznici se 1977, 78, 79, 80, 81. godine NISU slavili ni u kakvoj ilegali niti pod velom mraka. Jedino, ako bi neko bio baš visoki partijski funkcioner ne bi bilo preporučeno da vuklja dete na Vrbicu, ali to je i normalno - zamislite sad nekog aktivistu, recimo, neke LBGT organizacije u članstvu "Dveri"!
Početkom devedesetih, u vreme kada se startovalo sa idejom o izjednačavanju partizana i četnika, zainteresovala sam se za istorijsku literaturu, domaću i stranu, koja je govorila o odnosu ova dva pokreta prema nacističkom okupatoru. Takođe, pročitala sam veći broj knjiga o posleratnoj Jugoslaviji, periodu u kome nas je okružila armija SSSR, opasnosti od invazije i Golom otoku. Ne postoji ni jedna nejasna stvar u celoj ovoj šemi, ništa što bi moglo biti na bilo koji način ambivalentno. Oni ljudi za koje se sumnjalo da bi mogli biti podrška Sovjetskoj armiji u trenutku invazije poslati su na Goli otok. Rusi su uskoro ušli u Čehoslovačku – tamošnji broj logoraša je za par godina bio veći od 200.000 a ekonomija zemlje devastirana.
Takođe, ne postoji niti jedan spis koji demantuje da je tzv. Kraljevska vojska u otadžbini već od 1942. godine u komunikaciji sa kvislinškom Nedićevom i Ljotićevom vladom u Beogradu i da se oni, osim na maloj skali, uopšte ne bore protiv nacista. Barem ne na način na koji to radi partizanski pokret na teritoriji cele Jugoslavije.
Posle rata, počinje osveta pobednika. Čerčil bombarduje Drezden. Veliki broj ustaša biva ubijen u Blajburgu. Tri dana se ruski vojnici iživljavaju po Berlinu pre nego što ih zaustavljaju Saveznici. Ipak, u procesuiranju, naglasak je na krupnijoj ribi, jer istoriju pišu pobednici – na klupu u Nirnbergu uz Špera ne seda Čerčil već ostatak naci - bande. Čerčil kasnije dobija Nobelovu nagradu. Drezden mu pominju tu i tamo.
Napad na generala Jovu Kapičića i moja odbrana (?!) narodnog heroja imali su zanimljiv odjek… Svaki ovakav događaj, koji polarizuje, zapravo je dobar lakmus jer on daje mogućnost da se otvori Pandorina kutija vređanja “ad hominem”, koje je zapravo jedini metod svih onih koji su godinama morali nešto zbog nečega da trpe ili prećutkuju. Vraćanje uvreda ponekad ništa ne rešava, a ponekad su prostori na društvenim mrežama ograničeni da bi se sav svinjac o nekoj osobi uopšte i mogao da ispiše. Ono, kad ne znaš odakle da kreneš.
Najglasniji u napadima na NOB su “žrtve komunističkog terora” koje, sumnjivo, već sto godina žive u svojim izdašnim kućama i stanovima, oni koji nisu smeli da pisnu dok neonacista Nikolaj Velimirović nije kanonizovan.
Drugi glasni su potomci domaćih izdajnika, poznatih četnika, koji su na kraju rata, izgubili živote u bitkama sa partizanima (to su oni koje su podržavali Saveznici i koji su pobedili).
Treći su oni koji se o istoriji partizanskog ili ravnogorskog pokreta informišu na Fejsbuku, Tviteru ili Utisku nedelje.
Četvrta grupa ljudi, večiti politički pajaci, večiti “nečiji kadrovi”, trbuhozborci za plasiranje tuđih ideja koji sebe vide u drugima. Oni premošćuju jaz između tolaetoida i naci sajtova, između poziva na linč i pošalica u ponoć. Njihove namere su instruisane, ali zbog gluposti koja se graniči sa moronizmom, možda treba da gledaju ispred sebe. Jer samo se kukavice kriju u mraku i napadaju iz potaje. Ima šamara koji mogu da padnu i u po dana.
Ja, potpisana, nemam ništa od toga što ceo život smatram da su partizani prava strana i da je sve ostalo glupost. Moja je porodica izgubila možda čak i više od onih koji vitlaju sa ašovom po Adi. Jedina je razlika u tome što ne želim da vređam sopstveni zdrav razum činjenicom da više ne mogu da jašem ponija po svom opulentnom imanju na Avali.
PS: O tome da li je Jovo Kapičić bio "upravnik Golog otoka" mogu da debatujem samo sa onima koji zaista znaju na koji način i zbog čega je Maršal Tito naložio da ovaj državni projekat uopšte bude sproveden. Takvi znaju ko je upravljao, ko je naređivao, šta se dole događalo, ko je sedeo u Beogradu, a ko je na ostrvu bio pet puta. Sve izjave koje su, od starca kome neumitna demencija načinje spoj između realnosti i sanje, date i prihvaćene kao istina, što lešinari u obliku nerasformiranih novinara oblilato koriste, sukobljavam sa literaturom koje su pisali mlađi i svežiji istoričari, makar i nisu bili neposredni svedoci tadašnje istorije.
