Chromapost je ongoing nano-blogging projekat Aleksandra Maćaševa, dnevnička forma gde autor na kraju dana izabere boju koja bi po njemu najbolje sumirala taj dan. Prvobitna jednostavna vežba se vrlo brzo razvila u ambiciozan projekat. Aleksandar je od fundusa skupljenih boja počeo da pravi najrazličitije umetničke derivate. Jedan od najambicioznijih zahvata je bila 100 metara duga ulična štampana instalacija u Brooklyn-u (produkcija ArtBridge), koja je između ostalog završila na "must see" listi Huffington Post-a za njujorški Armory Show 2012.
Materijal instalacije je kasnije recikliran u ograničenu seriju unikatnih torbi firme Brooklyn Industries. U međuvremenu nastala Chromapost firma je u magazinu Print u junu prošle godine bila prikazana među osam inovativnih dizajnersko-preduzetničkih projekata. Zanimljive štampane prikaze o projektu možete pronaći ovde.
Pored ličnog Chromapost projekta (www.chromapost.com) pokrenuo si i Chromapost onlajn društvenu mrežu (www.chromapost.net). Jel to samo za dizajnere i umetnike ili može da bude zanimljiva i čoveku iz naroda :)?
Kako je sve započeto u web formatu ideja da se to kao platforma ponudi i drugima se javila vrlo rano. Zanimalo me je koliko informacija može da se kompresuje. Može li kraće od Twittera? Recimo da može. Postaviš jednu jedinu boju koja je refleksija tvojih emocija. I to je to. Od sopstvenog bojenog dnevnika posle možeš da praviš art na osnovu ponuđenih kompozicija. Ideja je tu dosta jednostavna. Kako to sad često biva ne dizajnira se konačni objekat, nego alat kojim će korisnici sami da naprave željeni objekat. Svako danas može da napravi web sajt, logo, knjigu ili okine dobru fotograiju. Moj pravac je da svako može da pravi art i to od svojih ličnih boja. Da svako može da bude umetnik.
Kako vidiš budućnost Chromaposta? Koje faze u razvoju slede i kuda to ide?
Moj lični Chromapost projekat je uglavnom vezan za razne forme prikazivanja sekvenci boja (nedelja, meseci, godine...). Pomalo u tradiciji konceptualne umetnosti i to onog pristupa gde se jednostavno prati unapred zadata instrukcija. U ovom slučaju instrukcija je "izaberi boju na kraju dana koja reflektuje tvoje dnevno emotivno iskustvo" bez ikakve estetske namere. Posle izaberem sekvencu i prikažem je uz minimalne intervencije, onako dead-pan, kao sliku, poster, instalaciju, data vizualizaciju... Nema slaganja boja, harmonija, štimane privlačnosti i tome slično. Boja je tu informacija, a čitanje ostavljam posmatračima. Evo ove godine Chromapost učestvuje na velikoj izložbi informacionog dizajna i data vizualizacije u ovogodišnjoj evropskoj prestonici kulture, Mons u Belgiji.
Chromapost Social Network je nedavno potpuno otvoren za javnost posle dvogodišnjeg testiranja i razvijanja. Plan je da to postane komercijalni social media servis gde možete da vodite sopstveni bojeni emotivni dnevnik i pravite art od toga. Cilj je da se taj art pretvori u konkretne objekte i proizvode koje možete da naručite i kupite.
A zašto boja?
Boju sam uvek ranije u svojoj umetničkoj i dizajnerskoj praksi smatrao za dodatak. Bitna je forma, a boja je samo premaz. Seti se samo knjiga iz istorije umetnosti sa crno-belim reprodukcijama. Zapadnjačka kultura pati od hromofobije. Zato sam i započeo Chromapost (prvobitno nazvan Chromatweet). Da istražim sopstvenu emotivnu relaciju sa bojom. Ne ono što sam naučen da znači od strane škole, kulture, tržišta... nego šta baš meni lično znači. Prilično nemoguć zadatak. Kako smo društvena bića ti spoljni uticaji se ne mogu amputirati, ali bar možemo da vidimo kako rade. Kao kad recimo Žižek istražuje "nevidljive" mehanizme idologije i društva koji nas formiraju.
Pre dve godine u Mikser House-u sam održao nekoliko predavanja pod nazivom "Why That Color?" u kojima sam pokušao da pokažem i analiziram te uticaje na naš izbor boja (ukus, izražavanje bojom itd...).
Ipak, krenuo si da radiš dalje...
Skupilo se tu dosta materijala pa su me pozvali iz Munsell-a (standardizovani kolor sistem, kao Pantone) da sve pretočim u seriju članaka za njihov web sajt. Podeljeno je na celine: kultura, tržište, jezik, pol/rod, umetnost, vizuelne komunikacije... i kroz te celine sam analizirao uticaje na "zašto baš ta boja, a ne ova?" Zašto je za seke roze, a za bate plavo; kako samo ime boje određuje kako je vidite; kako smo natrenirani da je crveno stoj, a zeleno kreni; koliko (ne)svesno robujemo modnim trendovima... Radimo sad na tome da taj "Why That Color?" blog serijal postane knjiga.
Kako je iz tog ugla promena kulture na tebe uticala?
U zavisnosti od kulture sam sam na primer zelenu vezivao prvo za Mađare, pa za Islam, pa ovde za Irce. To me podsetilo na jednu anegdotu koju sam opisao u tekstu Hlorofobija gospođe Dingli Deng gde me je jedna gospođa zaposlena u Ministarstvu inostranih poslove Republike Srbije (za vreme Vuka Draškovića) progonila jer je plava na logou koji sam dizajnirao bila previše zelena (!?). Boju, bar u okviru "Why That Color?" prvenstveno posmatram kao kulturni konstrukt. U ljudskoj biologiji ne postoji predispozicija za ovu ili onu boju (ok, postoji za jednu... plavu). Sve je pitanje naučenih kulturnih znakova, kao i kod jezika. Tako da mene zanimaju više relacije i uticaji tih znakova nego njihovo značenje. Crvena može da znači bilo šta u zavisnosti od upotrebe i konteksta. Isto tako se boja čini vrlo nebitnom, ali je vrlo uticajna i na nju umemo veoma emotivno da reagujemo.
OK, da li je haljina plavo-crna ili zlatno-bela?
Mene je to baš zabavilo. Potpuno je nebitno koje boje su tu ljudi videli, ali sve oko toga je zanimljivo sa stanovišta ljudske percepcije i vremena u kojem živimo. Prvo, u pitanju je drljava telefonom okinuta fotka sa koje malo šta može da se zaključi, ali ljudi većinom i dalje fotografiju smatraju za nekakav veran otisak fizičke realnosti. I to što vide i kako vide smatraju za zacementiranu univerzalnu istinu. Pa kad nam neko to poljulja sevaju pesnice. To ide iz potpuno istog izvora kao kad nekome kažete da nema boga, da Kosovo nije Srbija ili da ne-belac može biti američki predsednik. Ljudi se skoro panično drže pažljivo sastavljenog simboličkog poretka i često i ne žele da razmišljaju o tome da je taj poredak samo konstrukt. Teško se izmaći u tom pravcu, ali je vrlo zdravo.
Kad smo kod kulture sa ove strane vode je uvreženo mišljenje da su "Amerikanci samoživi, niko nikom ne pomaže, preskočili bi te na ulici da padneš mrtav". Ako ne idemo tako daleko, nego se malo vratimo u realnost, da li si imao podršku kolega za projekat? Jel te gledaju kao ravnog sebi ili postoje "klase" i "nivoi" u smislu neko je više valorizovan jer je došao pre 20 godina od nekoga ko je došao pre pet ili slično?
To je ono pitanje kakvu predstavu imaš o drugoj kulturi sa stanovištva svoje, kakva je ta kultura kada je direktno iskusiš i kako te ona menja. Sve je opet čista konstrukcija podložna promeni i najbolji recept je biti svestan toga da je konstrukcija, biti otvoren i ne lenj za kritičko mišljenje. (Nikad ne mislim da su ljudi glupi, nego lenji.) Chromapost je, i kao ideja i kao produkcija, izrastao iz mog bitisanja ovde. Da nije podrške ne bi ga ni bilo. Svaka kultura nudi određene uslove i treba ih iskoristiti. Najveći problem je kada se uvek misli "e, sve bih mogao da uradim samo da je ovo druga zemlja, ili da sam ja negde drugde". Sećam se reakcije na moj Joseph Goebbels TM projekat koji sam predstavio pre deset godina u Sijetlu. Posetioci su bili vrlo skeptični oko mogućnosti da se tako nešto izvede u SAD. Ne zbog sadržaja, nego zbog produkcije. Ovde ne možete da oblepite pola grada plakatima, pa da se to još plati iz gradskog budžeta.
Što se tiče "klasa" i "nivoa" to postoji svuda. A liste, B liste... Z liste. Pitanje je koliko ti to stoji na putu da nešto uradiš. Ono što ja jako volim i cenim ovde je da ljude uglavnom ne zanima odakle si, šta si završio i šta ti je struka, nego šta umeš da napraviš i jel to čemu.
Ne zaboravimo da to govorim iz komfornog ugla belog muškarca. Rasizam i seksizam su i dalje ogromni problemi, ali mislim da su sve više vidljivi i da se traže rešenja. Kad smo već kod boje i rase najštetnija stvar je bila proglasiti post-rasno društvo u kojem smo slepi za boju.
Foto: Collin Erickson