Objavljeno na portalu Makanje 19.04.2022
Makanje vam ove, kao i svake, nedelje donose nešto novo i zanimljivo. Imali smo priliku da odemo korak dalje, van Crne Gore, i porazgovaramo sa Jelenom Đurović, urednicom “AgitPopa”, o trenutnom stanju u industriji zabave, sedmoj sili kao inspiraciji i pokretaču, ali i tome kako je došlo do začeća njene emisije.
Jelena živi između Beograda, Kovačice i Podgorice. Objavila je dva romana (“Kraljevstvo” i “30. februar”) , napisala više od stotinu kolumni na teme kulture, kulturne i “regularne” politike. Snimila je preko 200 emisija koje su se zvale AgitPop, Mondo Pop, Filmsko oko, Cinema Prive. Pored toga, ostvarila je mnoštvo saradnji sa inostranim stvaraocima, intervjuisala je mnoge umjetnike sa naših prostora, ali je i, radeći za razne medije, imala priliku da popriča sa planetarno poznatim ličnostima.
No, da biste vi, kao vjerni čitaoci, Makanja uvidjeli značaj jedne ovakve emisije, potrebno je odraditi manju retrospektivu.
O počecima AgitPopa
“AgitPop.me postoji jedanaest godina, pokrenula sam ga u vreme kad je objavljen moj drugi i poslednji roman “30. februar”. U prvom periodu je to bio način da promovišem knjigu, ali i agregator, portal na kome sam preporučivala najbolje tekstove sa inostranih sajtova, dok su moji prijatelji i kolege pisali tekstove o pop-kulturi, modi, filmu. I sama sam dosta pisala, kolumne i kratke priče su verovatno moj najkvalitetniji izraz, ali sam za to veoma lenja jer mi oduzima previše energije,“ započinje priču Jelena i dodaje da je talenat za lijepu, pisanu riječ naslijedila od svoje majke Svetlane, koju šaljivo zove Instagram penzionerkom.
Jelenina ljubav prema filmu i kritici nije nastala tek tako. Njeno višegodišnje industrijsko iskustvo joj je omogućilo da proširi svoj uticaj i sarađuje sa brojnim velikanima balkanske filmske scene. Napravivši seriju tribina o filmu pod nazivom „Cinema Prive – Filmski leksikon“, brojne filmadžije, ali i filmofili su dolazili i „upisivali“ se u njega.
Prošla je decenija od nastanka „AgitPopa“, a naša sagovornica je oduvijek imala kristalno jasnu zamisao o tome šta ta emisija zapravo predstavlja.
„Mislim da sam kroz sve ove stvari brzo shvatila da AgitPop treba da bude “one woman show” - portal pretežno posvećen mom radu u različitim oblastima koje me interesuju, a mene interesuje sve što se tiče popularne kulture. Danas je AgitPop moja lična karta i kroz njega se vidi da se bavim i kulturom i društvom i politikom i muzikom i aktivizmom, ponajviše filmom,“ kazala je sagovornica Makanja i dodala da povremeno apdejtuje svoj bjuti blog nekim zanimljivim trikovima koje je „upila“ iz svijeta šminke i estetike.
Vjerovatno se pitate zašto se portal i emisija zovu baš „AgitPop“. Naravno, nijesmo oklijevali u rješavanju te zagonetke, te smo upitali našu sagovornicu o samom imenu.
„Ime je dao moj kum Dimitrije, i to u vreme dok sam ja još imala mali wordpress blog. Mislim da je to krenulo negde 2003. godine. Bila mi je zabavna kombinacija ozloglašenog sovjetskog “Agitpropa” i reči pop koja proizilazi iz popularno. Ja jesam neko ko agituje za popularnu kulturu i to se savršeno uklopilo.“
Iskreno nam kazuje da je upliv u filmsku kritku napravila tek 2008. godine, svega pet godina nakon pokretanja bloga i to na prvom internet radiju u Srbiji „Novi Radio Beograd“, i dodaje:
„Dramaturg Ivan Velisavljević i ja smo vodili emisiju o filmu ’Specijalno nevaspitanje’ na koju sam baš ponosna, iako nemam nijednu jedinu epizodu da dokažem koliko smo bili dobri. U tom periodu sam se zalagala i za brisanje granica između elitne i masovne kulture, ali sad vidim da je to zabluda. Ta granica mora da postoji.“
Kako, istini za volju, fali medijskih sadržaja „AgitPop“ karaktera, upitali smo Jelenu kako se rodila njena ideja pokretač.
„Čitala sam i gledala moderne kritičare, oni koji ne analiziraju filmove do tančina nego se vidi da pasionirano žele da nešto pogledamo. Ljude koji su više “fanatici” nego “stručnjaci”. Jednostavno, volim da vidim kad je neko emotivno involviran u konzumaciju umetnosti. Takvih osoba nije bilo na ovim prostorima, i odlučila sam da probam“ i navodi da joj njen instagram nalog služi baš za preporuke i ostvarivanje kontakta sa pratiocima.
Kritički i personalni parametri odabira
Iako je mejnstrim kultura, naročito strimovanja, doživjela eksploziju u poslednje dvije godine, kako zbog pandemije koronavirusa, tako zbog hiperprodukcije, svako može naći svoje idealno filmsko/televizijsko parče. Naravno, to ne garantuje njegov kvalitet, a Jelena smatra da trebaju postojati kriterijumi pri odabiru.
„Postoji nekoliko parametara kako ja tražim pa onda preporučujem filmove i serije. Prva je žanr. Kod mene su veoma retke preporuke sadržaja iz žanra epske fantastike ili super-heroja. Kao što ne umem da kuvam ono što ne volim da jedem, tako ni ne mogu da preporučim superherojske filmove. Naravno, i u tim univerzumima ima nekih filmova zbog kojih padam u trans – pre svega ’Joker’ (toliko sam govorila o tom filmu u medijima da su me na forumima prozvali ’Ambasadorkom Džokera’), zatim drugi nastavak Betmena sa Mišel Fajfer i Majklom Kitonom, Snajderov ’Watchmen’ (naravno da sam zbog opsednutosti Murovimstripom ’Watchmen’ gledala i seriju, ali mi je ona bila daleko slabija od filma).“
Prije nego li se opredijeli za nešto, sagovornica Makanja obavezno uzme više elemenata u procesualno razmatranje.
„Proces je sledeći: pogledam trejler, pročitam kritike ili prikaze par američkih i britanskih kolega koje cenim, pa tek onda pogledam film ili pilot epizodu. Ne volim da gubim vreme. Ali u svakom momentu imam barem desetak sadržaja “na čekanju”, jer živimo u vreme hiperprodukcije. Kad sam kod kuće i ne radim druge stvari ispred TV-a provodim između četiri i pet sati dnevno“, iskrena je i priznaje da je odavno prešla na streaming.
Pitali smo je i za omiljeno, inspirativno djelo obimne, sedme umjetnosti.
„Moji gledaoci znaju da su mi dva omiljena filma u istoriji kinematografije ’Fani i Aleksander’ Ingmara Bergmana i ’Vrelina’ Majkla Mana. Omiljen reditelj mi je zauvek Brajan De Palma a obožavam i Larsa fon Trira. Potpuno nesvesno sam, još kao dete, našla balans između umetničkog, evropskog filmskog izraza i pravog američkog žanra.“
Iako kritičari nijesu pretjerano voljeni među filmskom publikom, naročito kod okorelih fanova superherojština i šablonskih trilera, nekada je dobra, objektiva i detaljna kritika veoma važna zarad shvatanja da aktivna, aktuelna i svakodnevna konzumacija medija ne podrazumijeva samo kvalitet. Pomaže nam da u moru korumpirajućeg treša i osrednjih ostvarenja pronađemo izgubljeni biser. Naša sagovornica Jelena je, povodom ovog pitanja, bila veoma jasna.
„Takva kritika je svakako korisna za film. Kritičari nisu baš omiljeni među ljubiteljima filma (svako od nas ima njih par koje ceni, ostali nas pretežno nerviraju).“
Poslednju, žučnu raspravu oko filma je imala nedavno.
„Kad mi se nešto ne dopada ja ni ne prokomentarišem ili kažem u dve reči da je ’užasno iskustvo’ ili ’očaj živi’. To čitaoce zabavlja – poslednju takvu situaciju sam imala sa ’Duboka voda’ Ejdrijana Lajna. Grozan film. Ja budalaštinu ne mogu ni da elaboriram, sramota me je zbog svih koji su u tome učestvovali, ali neki od Instagramera se nisu složili pa smo imali dinamičnu objavu.“
Kako skoro svi, donekle, imamo one serijale koji nijesu dobrog kvaliteta, i koji kompenzaciju pronalaze u faktoru zabave i privremenog zadovoljstva, takozvana guilty pleasure djela, upitali smo Jelenu šta za nju predstavlja taj termin i da li i među njima ima favorita.
„Sad sam dovoljno stara pa mogu i da priznam – ja stvarno ne volim ni treš ni kemp pa ni ’ružnu modu’. Ne volim ni narodnu muziku, ni reality programe. U jednom momentu je to bio kao neki ’ulaz’ u kul društvo, kao ’da da, ja gledam Pavlikovskog,Vinterberga i Šona Bejkera, ali onda odvrnem Zadrugu, trubače, Draganu Mirković i ’And just like that’..’ Da li neko to može stvarno, ili postoji neka potreba se dokaže kako smo ’bliski narodu’? Ne znam, ali po tim parametrima nisam bliska narodu“, iskreno govori i dodaje da ju je baš čvrsti stav doveo to toga gdje je trenutno.
Objašnjava da baš kao što ne voli da ide u pozorište koje se smatra za veoma elitnu umjetnost, nije joj baš drag zvuk trube, narodnjaci, a ni guilty pleasure serije. No, ipak nam je otkrila da se pomalo NE osjeća krivom kada pusti Netfliksov serijal „Firefly Lane“ koji je, kako kaže, na granici dobrog ukusa.
Za kraj razgovora za Makanje, Jelena Đurović poručuje mladima jednu veoma važnu stvar.
„Ako vam se nešto dopada, kažite glasno, kao i ako vam se nešto ne dopada. Znam da je najlakše i najsigurnije biti u masi, ali se na duge staze autentičnost stvarno isplati. Oko sebe ćete imati prave ljude, naći prave emotivne partnere a i okolina na kraju više ceni kad neko pokaže da ima kičmu. Ovo se odnosi i na svakodnevni život ali i na društvo, politiku i stavove koji se tiču umetnosti. Baš je Kristen Stjuart, a ja nju jako cenim, u nekom intervjuu kazala da nije ni kontraš ni pobunjenik nego da je takva kakva jeste, da želi da je bude prihvaćena sa svim svojim vrlinama i manama ali da ne može da se menja.“
Izvor svih fotografija: Privatna arhiva
Agitpop na B92 - 70 godina od oslobođenja Beograda, gost: Srđan Milošević
Filmovi i muzika (PODCAST)
Agitpop 125: Vuk pred vratima - Sekte na filmu i TV
