Vremeplov
U maju, 1995.godine, žiri Kanskog filmskog festivala dodelio je Zlatnu palmu Emiru Kusturici za film “Underground”. Na slavljeničkoj žurci, uz trubače i podvrsikivanje, tompus je pušio jedan od najzaslužnijih za ovaj uspeh, Milorad Vučelić.
Party se nastavio do duboko u noć, Kusturica je otišao u Pariz, Vučela u Beograd, na svoje radno mesto, podsetićemo, on je bio lični Gebels balkanskom kasapinu, Slobodanu Miloševiću.
O čemu je govorio nagrađeni film? O kojim aspektima rata na prostorima bivše Jugoslavije? Da li znamo, pouzdano, šta Kusturica tu osuđuje, šta estetizuje, da li ima protagonistu, heroja ili zločinca?
Kao i sam reditelj, koji je na površini bučan a iznutra slinavo ambivalentan, i ovaj film je pun prasaka, zaglušujućih zvukova, zabrinute glume, namerno nejasnih metafora i pseudo-emocija. “Underground” je skup film koji ne govori ni o čemu konkretno, osim što možemo da nazremo da reditelj smatra da su nas komunisti/socijalisti na neki način upropastili.
Šarena i vrišteća laža “Undergrounda” obrlatila je Kanski žiri, a svima onima koji su u to vreme bili protiv Slobe, Vučele i njihovim satrapa iz sveta “umetnosti”, taj žiri je postao paradigma želje sveta da ipak sarađuje sa Miloševićem. Jednačina je bila jednostavna: Kusturica je oduvek bio miljenik nacionalističkih srpskih političara, i predstavljao njihov najbolji PR za svet van Srbije. (Novak Đoković je svakako dostojan naslednik ovog trenda).
Tačno dva meseca posle dionizijskog koktela u Kanu, u Srebrenici su vojnici Miloševićeve vojne mašinerije zverski streljali više od 8000 golorukih ljudi.
Kusturica se ovim povodom nije oglasio, a Vučelić je ostao na čelu RTS do kraja 1995., a potom nastavio da se provlači kroz srpsku noćnu moru, neosuđen ali za večnost i sa pravom, stigmatizovan.
Za to vreme, u državi Danskoj, reditelj Lars von Trir snima film “Breaking the waves”, koji će u kasnijoj anketi biti proglašen i za najbolji evropski film 20.veka. Lars von Trir je rođen kao Jevrejin, odrastao je kao Jevrejin a saznanje da mu je pravi otac zapravo katolik, koje dolazi puno godina kasnije, ne oduzima mu ono što je za njega, odgajanog kao Jevrejina, zapravo najkarakterističnije - tipično jevrejski smisao za crni humor.
Pošalice, kritika... a posledice?
Pokušaj da se nasmeju Drugom svetskom ratu i sopstvenoj ogromnoj nesreći, u umetnosti je prvo stigao od Jevrejina, Mela Bruksa. Njegov komad “The Producers”, postavljen na Brodveju 1969. godine, i dalje je jedan od najigranijih mjuzikala na svetu. Zaplet nastaje kada se dva neuspešna producenta, Jevrejina, žele da postave “najgori komad na svetu” i, kada propadnu, naplate novac od osiguranja. Komad koji postavljaju zove se “Springtime for Hitler” i o Adolfu govori afirmativno i uz pesmu i igru, te naši producenti sa pravom očekuju debakl. Ipak, njujorška publika se oduševljava njihovim delom, pa plan propada.
Humorom na račun Jevreja diči se i Vudi Alen, koji u svojim filmovima često koristi šale koje bi se, da je u pitanju reditelj drugog porekla, smatrale neumesnima.
O čuvenom eseju (Jevrejke) Susan Sontag na temu erotizma nacizma i da ne govorimo.
Veliki dramaturg Toni Kušner ("Angles in America") smatra da država Izrael ne treba da postoji, da su njene metode fašističke i podržava nezavisnost Palestine. Zajedno sa još jednim Jevrejinom, Stivenom Spilbergom, Kušner je radio scenario za film “Minhen”, zbog kojeg je Spilberga osudila američka jevrejska zajednica. Ukratko, film neobjektivno napada metode borbe ali i politiku Izraela tokom sedamdesetih godina, dok, u zadnjim kadrovima “na finjaka”, kroz rastanak dva agenta Mosada ispred kontura Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, Kušner i Spilberg poručuju kako je američko i izraelsko nasilje proizvelo islamski fundamentalizam. Opšte i netačno mesto, ali tako glasi poruka ovog filmskog ostvarenja.
Šahovski genije Bobi Fišer, čudan, ekscentričan i poremećen, dobar deo svog života van šahovske table posvetio je verbalnim napadima na Jevreje i Izrael. Ovaj Jevrejin je već od sredine sedamdesetih godina prošlog veka poricao holocaust, citirao “Protokole sionskih mudraca” i pozivao se na pan-judejsku zaveru koja će uništiti svet. Ipak, svakom “dobronamernom” posmatraču bilo je jasno da je Fišer psihički bolestan, da boluje od ludila svojstvenom vrhunskim šahistima i da "nije u čistu svijest". Američku podršku izgubio je tek kada je počeo da šuruje sa Gazda Jezdom, kada je otišao na Sveti Stefan i tako prekršio sankcije koje su SAD uvele da bi kaznile Slobodana Miloševića za sve ono što je radio dok je Emir Kusturica sa njim pio viski.
You want to wake up, to free yourself out of this sentence. But it is not possible.
I manji filmofili znaju da su prva dva filma Larsa von Trira, “Element zločina” i “Evropa” najsjaniji biseri sedme umetnosti koji se tiču osude evropskog “nečinjenja” tokom Drugog svetskog rata. Nemamo nameru da prepričavamo ovu obaveznu lektiru, ali von Trir je svoje formativne godine proveo u tome da, kroz sebi svojstvenu estetiku i dramaturgiju, snažno i jasno uperi prst u Evropu i kaže: “Ćutali ste, plesali po salonima, oblačili bunde i šurovali sa Nacistima, dok su vozovi (lajt motiv “Evrope”) odvodili milione Jevreja put gasnih komora”.
Lars von Trir je u svojim filmovima kristalno JASAN, i kada govori o ljubavi, i smrti, i nihilizmu. Svima je poznato da boluje od teške depresije, da je dva put završio u bolnici zbog nervnog sloma, kao i da ima čitav niz teških fobija. I pored svega ovoga, svako ko gleda njegove filmove, zna tačno PROTIV čega je Lars fon Trir.
Fon Trir je, u i za slepe očiglednoj provokaciji i zezanciji, na press konferenciji rekao da je Nacista i da razume Hitlera. Lars ne voli da daje izjave, a kada ih daje, to koristi da privuče pažnju. Možda je pomešao lekove. Možda se naduvao. Možda se ponaša kao derište. Ali, LVT svakako nije nacista. On nije nacista zato što pravi antinacističke filmove.
Kan je ove godine ponovo ugostio mentalno zdravog i poželjnog Emira Kusturicu. Tamo su mu dodelili orden Legije (časti?). To je isti onaj čovek koji peva “Ko ne voli Dabić Rašu, popušio kitu našu”.
Dvoličnost Evrope i kanskih elita ogleda se u tome da je Kusta je “grata” a Trir je “non grata” a to je neslanija šala od tugovanke nad Hitlerovim bunkerom.
Epilog, ili “Šta je rekao Bret”
Ovaj tekst ne bi bio fer ako ne bih priznala da smatram da su Lars fon Trir i pisac Bret Iston Elis dva najznačajnija umetnika modernog doba. Oni su se, čudesno, povezali kroz recentni kanski skandal. Tog popodneva, Bret Iston Elis je napisao dva tvita:
“Lars Von Trier "admitting" he's a "Nazi" at Cannes. Manohla Dargis's freakout about this in The New York Times. Please."
“Kirsten Dunst looked a lot sadder when I ran out of coke at an Oscar party 5 years ago than at the Von Trier press conference at Cannes..."
