Tokom rata u Vijetnamu, manji broj američkih građana svakodnevno se informisao o aktivnostima svoje vojske, žrtvama i nepotrebnim razaranjima. Malo je bilo onih koje je ovaj oružani konflikt baš pogađao, onih koji su osećali moralnu i etičku odgovornost. Za vreme ratnih godina izlazili su na proteste i bunili se protiv umešanosti Amerike u vijetnamski sukob. Neki studenti su tako fizički zlostavljani (Kolumbija Univerzitet), aktivisti su završili u zatvoru (Chicago Seven), a najekstremniji pacifisti iz grupe “Weatherman” su otišli “underground”, spalili su identifikacije i skoro tridesetak godina živeli u potpunoj ilegali.
U periodu NDH, dok su ustaški zločinci svakodnevno slali na stotine Srba, Jevreja, Roma i komunista u logor Jasenovac, hrvatska inteligencija, ničim ugrožena, ali lično pogođena ovim “magnum crimen”-om odlazila je u partizane. Iz toplih salona u šumu otišla su braća Lola i Jurica Ribar, njihov otac Ivan Ribar, ali mnogi glumci Hrvatskog narodnog kazališta, o čemu govori drama “Hrvatski Faust” Slobodana Šnajdera.
Iz ovog sledi da većinu Amerikanaca ali i Hrvata nije preterano pogađalo što značajan broj civila, žena i dece biva ubijano baš pod zastavom njihove domovine. Ljudi su nastavili sa svojim životima, radili, primali plate, grickali osobite vanilice ili sekli ćurku. Srkali supu. Imena tih ljudi danas ne znamo, jer se svako seća samo heroja – ovi ćutljivi su ostali anonimni, živeli su i umrli, ali ponekad se pitamo “kako su mogli”?
U Srbiji svest o ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije revidirana je po principu “klackalice”, na skoro naučno-fantastični način, i to u odnosu na dnevnu politiku i njene potrebe. Zločini u Srebrenici se aktiviraju uz “jao, strašno” kada treba da se uhapse vinovnici, a to sve se čini ne bi li se isprosio neki datum ili grejs period ili kredit, a naravno potpuno se zaboravljaju ili omalovaže čim prođe malo vremena od kad smo “to nešto" i dobili.
Masakri načinjeni uz srpska znamenja su već dve decenije “predimenzionirani”, “napumpani”, “Zapad nas mrzi” i ostalo. Javnost ipak priznaje dva zločina, i ona su u Srbiji nepobitna, neupitna i priznaje se što veći broj žrtava, to su Oluja i Žuta kuća.
U istorijskom narativu, poređenje sa ondašnjom Amerikom ili Hrvatskom (a ove primere koristimo zbog tradicionalnog srpskog animoziteta prema oba naroda), potpuno je održivo. U vreme najmasovnijih protesta, 5.oktobra 2000. godine, ispred Skupštine Jugoslavije se našlo oko 500.000 "potomaka Obilića", dakle malo više od 7% populacije. Ostali su čekali da neko nešto uradi ili ne uradi umesto njih.
Ukratko, niti u Miloševićevoj Srbiji, niti u nacističkoj Nemačkoj, ustaškoj Hrvatskoj ili Niksonovoj Americi, široke narodne mase nisu imale blagog pojma šta se okolo događa, niti ih je zanimalo. Kao ni tada tamo, ni sada ovde, veliki vernici ne razlikuju Novi od Starog zaveta, ne znaju da kažu zbog čega je Dobrica Ćosić “otac nacije”, zašto je Matija Bećković njihov “omiljeni pesnik” i šta se to dogodilo pa smo imali dugogodišnje sankcije i naposletku NATO bombardovanje. Odgovori na ova pitanja su ili opšto-nemušti ili prožeti omiljenim teorijama zavere, koje se aktiviraju u odsustvu cerebralnog argumenta.
Politička filozofija “pet stubova”, “I Kosovo i Srbija”, “ćeraćemo se još” dovodi nas do najnovije traume kroz koju prolazi deo ovdašnjih građana: ponašanje Vuka Jeremića tokom proslave “Srpske nove godine” u Ujedinjenim nacijama. Na forumima, i pojedinim Fejsbuk profilima, razvija se diskusija koja pokazuje koliko su, svetlosnim godinama, udaljene frakcije koje se kolokvijalno nazivaju Prva i Druga Srbija, a zapravo su dve strane istog lica – jedna koja sebe sme da pogleda u ogledalo i vidi mučne i ružne posledice svega što je zgrešila u poslednje dve dekade, i druga kojoj mediji i sličnomisleća okolina uporno i uspešno govore "svi te mrze zato što si najbolja", ili ispod fotke postavljaju komentare “lepa, swatkice, mačko”.
Nemogućnost percepcije realnosti najbolje objašnjava falsifikat koji kruži internetom, naime Herbert Fon Karajan nikada nije dirigovao Marš na Drinu na Bečkom koncertu: ovde je original a ovde je falsifikat. Čak i oni za koje možemo smatrati da su poznavaoci muzike, besomučno su delili ovu "montažu atrakcije" svojim virtuelnim prijateljima, bez i da ga pogledaju.
Posebno uzrujava činjenica da dobar deo srpskih elita, novinara kao i političkog establišmenta jeste upoznato sa korišćenjem pesme “Marš na Drinu” u ratovima 1991-1999, pa su tako i Ki-Mun i Jeremić morali da poznaju njen background i upotrebu, kao i da čuju za svedočenja svedoka i žrtava iz Haškog tribunala, gde je ova koračnica apostrofirana kao znak za početak mučenja ili silovanja, na šta nas je ovih dana podsetio i Fond za humanitarno pravo. Jeremić je prvo nabio prase na kolac, to fotografisao i zadivio plebs, a potom je svoj "muzički tobogan" iskoristio lihvarski, u interesu ulagivanja nekoj svojoj budućoj partiji kojoj će se prišljamčiti po povratku (Dveri ili DSS), i njemu ide na obraz što je pustio pesmu koja je za neke Hrvate i Bošnjake ili Albance u to vreme značila početak ili nastavak progona i ličnog horora. Da su srpske vojske i paravojske, za inferno koje su pravile po okolnim državama, kao soundtrack imale Stonse, Jeremić bi i njihovu numeru stavio na play-listu odabranog hora, što je monstruozno ali već i najavljeno putem tvitera ( Podsetićemo da je, posle presude Gotovini i Markaču, na svom oficijelnom nalogu obznanio kako međunarodni kriminalci neće znati šta ih je snašlo, kad im on nanese štetu).
Nije dakle problem u pesmi, nego u gestu. Cerska bitka, domaća asocijacija na koračnicu i sama znači pogibiju ogromnog broja ljudi. Zamajac tog rata, Prvog svetskog, načinjen je upravo od strane onoga što se danas naziva “nerasformirani DB”, tada se zvalo Apis i Crna Ruka i živi, neugaslo i neubijeno u svim porama društva čiji je moto da je “zaostalost naša prednost”.
Ipak, to je istorija Marša na Drinu pre Vukovara i Bosne devedesetih, a od tada je za ovu zemlju, sve postalo drugačije. Da li je to bila Lenonova oda miru, Labudovo jezero ili Lepa Lukić, svako muzičko delo dobija novi simbolički kontekst ako je korišćeno u svrhe rata i ubijanja. Nebitno je kako ga percipiramo mi, ovde u Srbiji ili neko na Obali Slonovače, Marš je poslat kao tinejdžerska provokacija ali iz zgrade UN, i to usmerena ka prostorima bivše Jugoslavije. Mnogo je onih koji ne znaju, a još više onih koji ne žele da znaju da Marš danas predstavlja AUDIO SIMBOL ratnih razaranja za mnoge narode koji su naši susedi, čiji smo do pre 15 godina bili dželati, i nad kojima je, kako kaže međunarodni sud pravde, izvršen genocid.
I to taj čin čini sramnim. A svakoga ko je ovu podlost smislio a pere se krvlju izginulih na Ceru, onoga ko se bavi diplomatijom a ne zna šta ona znači, čini ljudskim glibom.
*
Naslov teksta posvećen je osobi koja je, ispod linka o protestnom pismu koje je Ban Ki-Munu uložio Kongres Bošnjaka SAD, na jednom FB statusu napisala samo “Slatki su:)”. Takav cinizam je, verovatno, odlikovao sve one fine računovođe koje preko dana puštale Ciklon B u gasnim komorama, da bi se naveče igrale sa svojom dečicom uz neku bogougodnu muziku, možda baš Vagnerove Valkire.
