Aleksandar Stanković je rođen 8. aprila 1970. u Subotici.
Od 1977. živi u Karlovcu a od 1985. u Zagrebu, gde završava Pravni fakultet.
Trenira boks, objavio je knjigu poezije, a hrvatski gej muškarci smatraju ga za najzgodniju javnu ličnost. Žene ne zaostaju u pohvalama. "Het" tipovi ga poštuju, i dive se njegovoj beskompromisnosti.
Već sedam godina na HRT 1, A. Stanković vodi emisiju "Nedjeljom u 2", a trenuci koji se pamte, jutjubuju i prepričavaju su: kada je Borisu Dvorniku postavio pitanje "jeste li dementi", kada je, Ivu Sanadera, indirektno ali jasno pitao da li je homoseksualac, kada je, u sred emisije, na opšte zadovoljstvo obnažio besprekoran torzo pred fotografom Stefanom Lupinom ali i onaj u kom je besni Aca Tijanić bezuspešno pokušao da ga isprovocira. To je verovatno bilo zbog toga što je Aca T. u Aci S. prepoznao ono što je i sam oduvek želeo da bude: vrhunski novinar, liberalan, zgodan, elokventan, fakultetski obrazovan, poželjan, moderan, i tako hladnokrvan (ovo poslednje je za ovdašnje tv voditelje zaista nemoguća misija. Mada, to kad se neko mnogo "pali" može da bude i simpa, vidi pod Sarapa, Studio B). Posle ovog duela Stanković je izjavio:
Kako ste se osjećali kada vam je Tijanić pokušao kontrirati time što je indirektno rekao da ste Srbin i da mu nemate pravo postavljati takva pitanja?
A.S. On je pritom ispao manji no što sam očekivao. Ništa drugo ne mogu reći. Teško je razgovarati s nekim na razini fašističkih teorija kao što su "imate veliki nos, klempave su vam uši, ćelavi ste, Srbin ste ili Hrvat pa ste zato takvi". Ne znam o čemu u tim trenucima razgovarati s takvim čovjekom osim reći mu da fašizam ostavi ispred vrata
Na jednom od hrvatskih foruma postoji i tema pod nazivom "Da li je Stanković Srbin?" a na svu sreću, većina forumaša piše da "da to nije bitno"
I sve ovo gorenavedeno, i činjenica da je Stanković jedan od fascinantnijih medijskih likova na ovim prostorima, nije opravdanje da srpski PREDSEDNIK bude toliko snishodljiv pred NOVINAROM, i to u BEOGRADU.
Super, palo je izvinjenje, ali Mesić i Marović su to učinili još 2003.
10.09.2003. prilikom prve posjete (u svojstvu predsjednika RH) Beogradu.
Predsjednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović uputio je na konferenciji za novinare, nakon razgovora s hrvatskim predsjednikom Stjepanom Mesićem, ispriku za sva zla koja je bilo koji građanin Srbije i Crne Gore učinio bilo kome u Hrvatskoj.Marović je dodao kako ne misli da su narodi krivi, i da se trebaju ispričavati. Ali svatko onaj tko je pojedinačno kriv treba odgovarati pred zakonom. Jedna od naših najvećih obveza je suradnja s Haagom, rekao je Marović.Mesić je rekao da prihvaća tu simboličnu ispriku. S moje strane mogu reći da se ispričavam svima onima kojima su građani Hrvatske, u bilo koje vrijeme, nanijeli bol ili štetu radeći protivno zakonu i zloupotrebljavajući svoju poziciju, istaknuo je Mesić. Plus što je praktično svake godine na komemoraciji u Jasenovcu, gdje je isto osudio taj ustaški genocid i ispričao se žrtvama.
Stankovićevo besmisleno insistiranje na tome da su Ljuba i Boris klonovi a ne otac i sin, i Borisovo pomirljivo pristajanje na tu igru, imalo je gadan, luzerski ukus – kao i izvinjenje koje je pritom usledilo, a delovalo je iznuđeno.
U jednom od prethodnih tekstova pominjali smo Vilija Branta, i njegovo dirljivo klečanje pred spomenikom jevrejskim žrtvama, u Varšavi 1970.
Brantov potez je, možda, bio izrežiran, ali ako i jeste, to je uradio NJEGOV kabinet, a ne neko sa strane.
i zato, kada se objektivno ocenjuje pojavljivanje Borisa Tadića u emisiji "Nedeljom u 2", nameće se tužna jednačina – da bi se neko odavde izvinio za bilo šta, a u vezi sa proteklim ratovima, mora da bude isforsiran da to učini, jal’ od nekoga iz EU, USA ili od Super Ace.
A kada je Stanković krenuo da "buši" i "rešeta" po tome "šta je dovelo do rata", i tražio da mu Tadić na to odgovori "kao psiholog", "retern" je bio suviše mlak - zašto malo više nije spomenut Drugi svetski? Zašto Boris nije podsetio ko je u to vreme NIJE dočekao naciste sa zastavicama, ko NIJE bio na pogrešnoj strani i ko NIJE organizovao koncentracioni logor koga su se i Nemci stideli?
Odgovor može da se potraži u šizofrenom rascepu savremenog tumačenja prošlosti u Srbiji - jedini argumenti koji nam idu u prilog su upravo oni kojih se stide političari iz DSa i njima sličnih stranaka. Ti argumenti leže u već više od deceniju tabuiziranoj priči o Drugom svetskom ratu i NOB-u, jer je samo u Srbiji postala sramota podičiti se antifašističkom prošlošću, dok su sve ostale ex-yu republike rezonovale sa "dobrim se pametan ponosi".
Psihološki razlozi rata u Hrvatskoj podjednako leže u nikad ugašenom velikosrpskom hegemonističkom plamenu, ali i u više nego lošoj uspomeni koju je na tamošnje stanovništvo ostavio Drugi svetski rat, "BIG J", i propratna ikonografija.
Razlozi zbog kojih su se vodili ratovi u Bosni i na Kosovu bili su ekonomske i sadističke prirode, ali to nije bilo pitanje.
Da se ne shvatimo pogrešno, nije ovo priča protiv naših komšija, ovo je priča protiv nacizma i fašizma i svih onih koji su ih podržavali, da li 1943., ili 1995., nevažno da li su Hrvati da li su Srbi. Ponajviše, ovo je priča protiv toga da se, posle svega, pičkinski povlačimo i da od Predsednika pravimo Univerzalnog Diplomatu, umesto da neko od lidera Srbije, konačno jasno i glasno prizna i javno se pokaje za sve svinjarije koje su njihovi prethodnici napravili u ime ovog naroda, od Vukovara, Sarajeva i Srebrenice pa do ubistva vojnika u Topčiderskoj kasarni.
Zamoliti za oproštaj, da, ali nedvosmisleno i precizno sročeno – i to na srpskoj televiziji, da ga u isto vreme čuju i oni građani u čije ime se izvinjava i oni kojima se izvinjava.
Jer, jedino na taj način "tamna strana" koalicije neće već sutradan oprati ruke, i proglasiti izvinjenje ličnim činom jednog profesora psihologije….
U tekstu korišćeni izvori iz hrvatskog "Nacionala", portala http://www.gay.hr/, i sa foruma B92.
Na fotki: Ejs Stanković.
