Sivo, teško nebo kroz koje se jedva nazire sunce i nema sjaja na morskom horizontu. Galebovi iz pesme Olivera Dragojevića kopaju po kontejnerima. Uglancan ali prljav hotelski kompleks i predominantno ružni i otužni likovi. To je svet Srđana Dragojevića u koji nas on, kao autor filma “Atomski zdesna” uvodi već prvim kadrovima. Muzika sa hotelske terase, amelodična i falš meša se sa zvucima povlačenja vode u klozetu, čestog umivanja, duboko simboličnog “pranja ruku” i mlohavih koitusa bez strasti.
“Atomski zdesna” je delo kojim, kroz globalnu metaforu o prodaji time-sharing aranžmana, želi nešto da se kaže o kapitalizmu što posle ratova zahvata jednu za drugom države bivše Jugoslavije. Atomski napad dolazi zdesna, dakle sa desnice. U scenariju se osuđuje taj nestašni kapitalizam, njegovi predstavnici su tu da nam skinu kožu sa leđa, dok mi, besvesni, bauljamo kroz život.
Ove rečenice su “elevator pitch” kojim bi autor privukao potencijalne producente. Ipak, “Atomski” je i mnogo više od toga, što je reditelj mogao da zataji i do same premijere, praksa koju je već i primenjivao.
Dragojević nam, zapravo, prikazuje jedan od najboljih filmova čija je tema početak i tok rata na prostorima bivše Jugoslavije. Ovaj podžanr počiva na namerno nejasnom tragu Kusturičinog “Undergrounda” koji je bio samodopadljiv do auto-felacija, a što je kod Emira isprva bilo prirodna posledica osebujne, skoro bezgranične produkcije i pušenja tompusa sa Miloradom Vučelićem a kasnije i dekadencije kanskog žirija. “Zdesna” je tačniji i ispravniji film, ideološki određeniji, i ako baš hoćete pravo pankerskiji, jer "punk" jeste otvorena subverzija. Možda neće biti pozvan na svetske festivale A kategorije, ali to za ovu priču i nije bitno, jer svi pozivi ovom ostvarenju moraju doći kao posledica a ne uzrok ili razlog za njegovo nastajanje.
Dok su kod Kusturice za opštu agoniju krivi zli komunisti, a i sam Dragojević je u “Lepim selima” koketirao sa maglovitim drekavcem koji se čita kao da su “svi isti”, stvar se u njegovom koordinatnom sistemu tokom prethodne decenije značajno menja, što smo mogli da primetimo i u ostvarenju “Parada”. U “Atomski zdesna” reditelj odlazi korak dalje, tamo gde su hrabro već stupili Dejan Zečević i scenarista Boban Jevtić delom “Četvrti čovek” i tandem Spasojević-Radivojević u “Srpskom filmu”, dakle na područje u kome je nužnost umetnika i odgovornih građana da prvo počiste svoje dvorište i narod kome pripadaju suoče sa sopstvenim demonima pa da tek posle gledaju preko komšijinog plota, uz neizbežno "a šta su oni nama radili".
Da li je proces razvoja reditelja i njegovog pogleda na istorijske događaje autentičan, ili samo deo plana da nam, kao njegov glavni junak Mladen (Srđan Todorović), što bolje proda svoju novu fazu, i to nije preterano važno. Ono što ostaje kao rezultat je hladan tuš ili topli zec što čeka gledaoce koji su u bioskop došli po skečeve za intelektualce. I upravo tu leži taj suštinski “dragojevićevski” kraft, u Paradi ga je magistrirao a u Zdesna doktorirao: davljenje publike svilenim gajtanom, katarza kroz ponekad i prizeman humor, ljudske karikature koje postaju monstrumi. Reditelj nas stavlja pred bogat asortiman svojih stavova sa kojima možemo ili ne moramo da se složimo: Slovenci su uvek bili sposobni direktori, ali i prvi želeli beg iz tamnice naroda. Bošnjaci su najveće žrtve, i formalno i metaforički, jer i kad im se jasno kaže “ne, Jugoslavija je mrtva, gotovo je” oni pitaju “zar mi nismo dovoljno dobri da se sa nama živi?”. Srbi i Hrvati i Crnogorci su od istog rebra: prevejani, pokvareni, lukavi ali ništa dovoljno.
Debatovaće se o reditelju – o njegovom profesionalnom putu koji ga je vodio od tinejdž blokbastera, preko Rake Đokića, visoko-oktanskih produkcija u vreme vladavine Slobodana Miloševića, nedovoljno uspešnog “velikog istorijskog filma”, učlanjenja u SPS, do etabliranja u jednog od miljenika liberalne, leve Srbije. Debatovaće se o glumačkoj podeli, scenariju, odnosu realizma i pre-estetizacije, penisu Žike Todorovića. Ono o čemu se neće debatovati su epohalni monolozi Branka Đurića i krupni planovi Nataše Janjić Lokas. O tome nema šta da se kaže jer ulaze u istoriju srpskog filma na velika vrata.
Srđan Dragojević se u intervjuima često žali na komisije od kojih ne dobija novac za projekte. U slučaju njegovog novog ostvarenja ova situacija je više blagoslov nego prokletstvo – ograničenim budžetom prisilio je sebe da kaže ono što je želeo, najbolje što može, minimalnim sredstvima. Možda upravo tu i leži sva snaga intenzivnih osećaja koja gledalac iskusi dok izlazi iz bioskopa uz zvuke sentimentalne numere Masima Savića i Matije Dedića i skoro krležijanske scene koju vidimo oko sebe: dok se na platnu vrti odjavna špica mi zaista bauljamo, svako kroz svoj lični, posleratni, plići ili dublji mrak. Ovo je, na kraju krajeva i podvig pravog levičara – manje kapitala za delo, a duboko iskustvo. I Breht i Grotovski i Fazbinder bi se složili.
Ni pre sto godina, ni danas, opus se ne može odvojiti od autora. Hana Arent je donekle omražena zbog svoje ljubavne veze sa Hajdegerom. T.S. Eliot je za vijeki vjekova izopšten iz određenih krugova kao antisemita. Nad Lavkraftovo delo se nadvija senka rasizma, dok Lars fon Trir nikada neće zaboraviti glupiranje na pres konferenciji u Kanu. Ni nalik gornjim primerima, ali Dragojevićevo flertovanje sa političkim opcijama u Srbiji i mesto u SPS, hrani njegove kritičare koji kažu da je on samo majstor reinvencije koji menja partijske simpatije i ideološka načela u skladu sa potrebama projekata. Neki smatraju da je prešao put from hero to zero i tvrde da ni on sam ne veruje u ono o čemu piše i snima...
Ako je to tako, onda je Srđan Dragojević “najbolji prodavac koga sam srela”.
"Atomski zdesna" u bioskopima. Gledanje obavezno.
