Razočaranje koje je delu moje generacije priredio reditelj Srđan Dragojević može se porediti samo sa stihom iz turbo-folk pesme “Ni takve ljubavi, ni takve izdaje”.
Imala sam 17 godina kada sam pogledala film “Mi nismo anđeli”. Mnoge su se devojčice zaljubile u Žiku, mnoge u Koju, poneke, ekscentrične, u Uroša Đurića a ja sam neprekidno gledala TV čekajući da se pojavi On. Reditelj.
On koji je u studiju blamirao tada neprikosnovenu Ivanu Bojić, koji je bio poznat panker, završio dva fakulteta i nije imao dlake na jeziku. Žene su bile lude za njim, a On, Srki je bio nerazdvojan od svoje supruge, navodno manekenke iz Voga. Wow!
Ubrzo je Dragojević gostovao u kultnoj emisiji “Galerija tajni” kod Biljane Vilimon i rekao još kultniju “Više bih voleo da mi se deca drogiraju nego da slušaju narodnjake”. Ko do tada nije bio pelcovan, zarazio se “Srđomanijom”. Gde god se pojavljivao sa svojom svitom, izazivao je Wow i Wow i Wow.
A onda je taj, takav super i genijalan otišao da za, pričalo se 10.000 maraka, režira svoj drugi film “Slatko od snova” sa Draganom Mirković i Đoganijem u produkciji Rake Đokića. Mnogi su na “gospodina Savršenog” tada stavili krst, i rekli da je to kraj, da je pljunuo na sebe i svoje principe. Neki su smatrali da, zato što je u toku 1992. godina, njemu treba novac da hrani čeljad & nejač. Za ove prve to nije bilo opravdanje.
I onda je stiglo to veselo veče, veliki Dragojevićev povratak, premijera filma “Lepa sela, lepo gore”.
Tokom svog dugog života i obitavanja na premijerama u SC (prva je bila projekcija Spilbergovog E.T. na Festu, da, da), nisam videla ni čula takav, ni toliko dugotrajan aplauz. Plakalo se, skandiralo, ovacije, urlici, ma šta hoćeš. Jedino ja, nekako sama, u prvom redu balkona, sa desne strane, ne mogu da verujem da gledam ovakvu gotovo “kusturičijansku” propagandu, jedan pamflet o tome kako su “svi isti” iako uveliko znamo da nisu, i kako su, bože moj, svi podjednako krivi. Ma marš. Dole na koktelu, reditelj i glavešine tadašnjih struktura u preprijatnom razgovoru. Taj kadar, Dragojević i Dačić, 1996. godina, ostade mi nekako nezaboravan.
Dođu “Rane”, prođu “Rane”, onda komercijalizacija Anđela i na posletku taj kontroverzni “Sveti Georgije ubiva Aždahu” za koji smatram da je najantisrpskiji dramski tekst ikada napisan, ali da verovatno nije baš tako režiran, pa nisam ni gledala, da se ne smorim.
I stigne “Parada”. Ovi moji strejt, što slušaju Peščanik, vole jazz i dagnje na buzaru - zgroženi. Gejevi-podeljeni. Desni centar iz fazona – to su “Kursadžije”. Nikakav konsenzus.
Nisam se baš tukla da dođem do karte za prve dane prikazivanja, nego sa sramotnim kašnjenjem, a tik uz seks-simbola naših dana, sina Marinka Rokvića, koji je juče izazvao pravi mali rusvaj među tinejdžerima svih polova u Koloseju, odem da vidim ko je zapravo u pravu.
I, kad se najmanje nadaš, u pravu je – Srđan Dragojević.
“Parada” je pop-art film koji do cilja dolazi sredstvima koja će biti razumljiva onima kojima je njegova poruka upućena. To je film u kome se “fore” broje na prste dve ruke (znači, ništa argument “Kursadžije”), i gde se priča o nacionalnim stereotipima koristi kao štaka za prevazilaženje patetike koja je na samom kraju neumitna. Da, Albanac MORA da bude diler da se ne bi smo suviše vezali za njega i time izgledalo kao da je reditelj još više na njegovoj strani, a Kojo MORA da bude bivši zločinac da bi postojao motiv iskupljenja, kao u svim američkim ili francuskim žanrovskim filmovima (znate, nema šta da se iskupljuje neko ko je tokom devedesetih, recimo, radio u IMT-u).
Ipak, najveća kritika od strane “građanske klase” ide na račun toga da “ljudi koji su klali i krali na ratištima sad treba da obezbeđuju Prajd”. A ko će da ga obezbeđuje? U Beogradu se, u najbolje vreme, za prava drugačijih nikad ne okupi više od par hiljada duša - da li sa tim da idemo na kamenice i lance koje su par sati pre toga blagosiljali popovi? Sa gradonačelnikom koji se povlači pred bagrom jer, kao, ne razume “to”, sa ministrom unutrašnjim poslova koji predizborno kalkuliše, sa predsednikom države koji ćuti…
Tu dolazimo do onog najlepšeg dela filma, zbog kojeg sam sve oprostila Dragojeviću, i ponovo sam sa njim na nultoj tačci. Kako prolazi vreme, shvatamo da nacističke grupe, klerofašističke organizacije, njima bliske političke partije pa i same strukture u crkvi, prepoznaju samo jezik SPOLJNE sile. Kao uostalom i većina srpskih Vlada u poslednjih 20 godina. Ideja da se, u odbranu ljudskih prava u Srbiji, dovedu recimo američki marinci, tzv. Navy Seals (da, oni što su ubili Osamu Bin Ladena), ili neke slične vojne organizacije koje bi mogle da se suprotstave kukuljicama sa krstovima ili kukuljicama sa bejzbol palicama, sasvim je opravdana.
I mislim da je upravo to ono što nam poručuje film “Parada”. Na pretnje za bezbednost građana se ne odgovara povlačenjem, na njih se odgovara, uslovno rečeno, ratom.
Moralno posrnuće srpskog društva je još više pocrtano činjenicom da niko u Srbiji ne želi da brani “Paradu” (što je čak i u stvarnosti, čast izuzecima, tačno), već da se za to angažuju ljudi sa sa strane i to onakvi ljudi koji su adekvatni da budu sparing partneri huliganima koji su, kao što smo videli na slučaju ubistva Brisa Tatona, ubice. Ubice za ubice. Paralela jasna kao dan.
O pojedinim glumačkim bravurama, tome kakvi su kostimi a kakva muzika, ne bih ovom, već predugom prilikom.
Takođe, ne zavlačim se u Dragojevićev politički angažman ali sam sigurna da dvojici političara dok su gledali ovaj film uopšte nije bilo prijatno i da je gradonačelnik konačno razumeo kako je “to” biti otvoreno gej u Beogradu.
Poruka: pogledajte “Paradu”.
Napomena: naslov teksta inspirisan je imenom drame Mirjane Drljević "Ognjem ili San o Svetom Petru Cetinjskom"
