27. januar - Međunarodni dan sećanja na Holokaust
“E stvarno! I kako je bilo?”, ovo me ne pita niko kad kažem da sam pre nedelju dana posetila Aušvic-Birkenau.
“Išla sam u Aušvic”.
Sa druge strane je ćutanje, najčešće zbunjeni pogled sagovornika koji se našao u situaciji da ne zna šta sme da kaže, kako da se ponaša.
“Bavim se time svaki dan, poznajem i neke preživele"…nastavljam…"mogu da govorim o svemu, nije problem”.
Niko ništa.
Aušvic je kao recimo da počnete da razmišljate o kosmosu. Koliki je kosmos? Ima li života van ovog ovde? Da li smo mi samo deo ničega, mali i nevažni? Pokušajte da krenete mislima skroz gore na nebo, u galaksije, tamo se te misli izgube, i hitro nestanu u prostranstvu nepojmljivog. Ono što um ne može da zamisli, reči ne mogu da objasne, pa sve prestaje. I razmišljanja, i pitanja.
Milion ljudi. To je kao million zvezda. Milion zrnaca prašine u pustinji. Milion puta po jedan. Um počinje da se davi od ove prašine. Znca upadaju u uši, u oči, od brojke se vrti u glavi i ostaje Reč: Nikad više i Prošlost je prisutna.
Vozim se do Osvijencina mini busom iz Krakova. Dvadeseti je dan januara, pada sneg. Prolazimo kroz poljske ravnice, i nepregledne šume koje je na svojim slikama precizno prikazao nemački umetnik Anselm Kifer, jedan od onih koji su najbolje vizuelno uspeli da dočaraju Shoah. Šume je poslednje što će svi oni videti.
Za Poljake, dan kao i svaki drugi. Za mene dan specifičan na mnogo različitih načina, onaj dan posle koga ništa neće biti isto kao pre, iskustvo koje će me promeniti a to znam godinama unazad. Ulazim u to iskustvo svesna izlaznih posledica.
Iz autobusa krećem ka prvom objektu, a to je Aušvic 1, čuven po natpisu koji kaže da rad oslobađa. WC se plaća. Dođe mi da pitam neljubazno osoblje kako je moguće da se WC plaća, ali odustajem. Dajem 1.5 zlot, ali ovde ljudi ulaze da se umiju, da plaču, da budu sami da ih niko ne vidi. I svaki put oni moraju da imaju taj 1.5 zlot. Ako može sitno.
Okružena sam grupama turista koji se gegaju, paze da se ne okliznu. Imaju slušalice, ili vodiče koji im objašnjavaju detalje na bubicu. Ovde se ne govori glasno. Ovo je najveće groblje na svetu.
Zvuk snega koji cvili dok ga gazim, zvuk crkvenih zvona, zvuk obližnje pruge. Sve me ježi i uzrujava. Ne plačem, strašno je ali još uvek ne plačem. Ulazim u barake, gledam zid ispred koga su streljali oko 100.000 ljudi, ulazim u objekte u kojima su nacistički lekari u ulozi nadrilekara vršili medicinske eksperimente. I dalje sam pribrana. Na sve ovo su me pripremili mnogi muzeji Holokausta u svetu, i Lanzman, Polanski, Spilberg, Goldhagen, Vizel, Primo Levi…Ja sam znala gde dolazim.
A onda jedna mala vrata sa rupicom, ta rupa izgleda kao veća špijunka na običnim vratima. Nikoga okolo, sama prilazim i ulazim unutra. Ne čitam znak ispred, ne trebaju mi dodatna objašnjenja. Nekoliko sijalica osvetljava izmoždene prljave hladne zidove. Cevi, kao paučina, tačno iznad. Sama sam u gasnoj komori. Osećaj mora da ostane samo osećaj jer niko ko je pokušao da ga opiše sigurno nije uspeo. I onda se vraća: moja prošlost, njihova prošlost, moje čukunbabe koje su pobegle iz Krakova na vreme, nečije smrti, moj život, vraćaju se u sekundama i Nedić i Ljotić i Nikolaj Velimirović “četnici i partizani i ustaše sve je to isto”, na um pada Staljin koji je sve ovo oslobodio, Amerikanci koji su mogli da prekinu a nisu, Ajhman, Himler, Gering, nedorasla Hana Arent, neumoljiva Golda, Dagan, Ben Gurion, Hercl, Iran, Bibi, Obama, Šarli, policija ispred svake svetske sinagoge, Dizengof.
Iznad svega toga, kao da lebdi Šošana, lik iz Tarantinovog filma "Inglorious Basterds" koja se uz zvuke Bouvijeve pesme "Cat people" sprema da ubije Hitlera i tako, barem na filmu, promeni tok istorije.
Mozak je kao boca puna osa, stavljam ruke na oči i hoću da ne vidim ono što moram da vidim. Pored komore je krematorijum. Uredan i dobro osmišljen, da efikasnost prati odlučnost. Prestajem da plačem. Počinjem da se ljutim.
Besna sam, hladno je ali više ni ne mislim na hladnoću nego tako smrznuta i ljuta odlazim u Birkenau, koji se nalazi par kilometara dalje. I baš tu se dogodilo sve o čemu ste čitali od detinjstva: Smrdljivi ledeni voz, iz voza u dva reda, direktno u peći, iz peći u krematorijum, a onda samo crni dim nad poljskim šumama. Birkenau je ogroman, da, dovoljno je veliki da može da se ubije milion.
Nije to bio sumrak, već mrak civilizacije a posle tog mraka dani ljudskog roda su postali tmurniji i drugačiji.
Stojim na šinama i vidim zavejane kamenčiće. Tim šinama su prolazili vozovi koji su doveli milion na gubilište. Skidam rukavicu, stavljam kamen na šinu i klečim tako neko vreme. Jer svaka ova šina i jeste kao grob. A na jevrejski grob se stavlja kamen, ne cvet. Cvet uvene, kamen je zauvek.
U Krakovu se uključujem na wifi. Poneka poruka od kolega koji su već bili u Aušvicu. Kako se osećam? Je l mi treba topla reč?
Osećam se kao da me je pregazio taj isti voz koji ih je dovezao. Ali u isto vreme um je pročišćen, prošla sam kroz katarzu i sasvim sam sigurna da sam na pravom putu. Samo jedna garancija nas deli od mogućnosti da se sve ovo dogodi ponovo, a to je Izrael. To je jednostavan i tačan iskaz: da je tridesetih godina prošlog veka postojao Izrael u formi u kojoj ga imamo od 1948, ne bi bilo Aušvica.
U taksiju ka aerodromu vreme je da se opustim, pomerim se u drugom smeru. Na radiju se čuje pesma iz novog filma o Džemsu Bondu. Taksista pita gde putujem, kažem u Beograd, u Srbiju.
“O, pa tvoj engleski je dobar, je l si živela gore? Ja jesam”, taksista je ponosan na svoje britansko iskustvo.
“Da, u Londonu, nekoliko godina”, odgovaram.
“Šta misliš, je l će Danijel Krejg ponovo glumiti Bonda?”, pita me.
“Koliko znam, zameniće ga. Priča se da će ulogu preuzeti Idris Elba, jedan crni glumac…”, objašnjavam ko je Elba.
“Pa da…” on kreće da se mršti..”Tako to ide. Danas će Bonda da igra crnac, sutra žena a onda, ko zna, nedajbože, Jevrejin”.
Onaj bes, ona ljutnja, postaju starozavetni gnev: Dovedite mi i Sayeret i Maglan i Kidon, vrištim u sebi. Dajte barem neki stari Desert Eagle. Vadite me odavde, ugaziću ga, zadaviću ga ovog momenta. Ne znam šta da uradim što nije za zatvor.
Izgleda da nema opuštanja. Krv se ledi u žilama jer mi se Šekspirov Šajlok smeje u lice dok govori: Zar Jevrejin nema oči? Zar Jevrejin nema ruke, organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? Zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi? Zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? Ako nas golicate, zar se ne smejemo? Ako nas otrujete, zar ne umiremo? Pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?
Vozač dobija od mene samo dobru napojnicu, uz komentar da mu je bolje da umukne. Podsećam ga da nije dovoljno inteligentan da bi mogao da zna da li je neko ko leti za Beograd recimo Jevrejka, a sasvim sigurno žena. Posramio se i ostao je malo popišan, ali ipak živ.
Živ.
Autorka je potpredsjednica Jevrejske zajednice Crne Gore
Foto 1 - Anselm Kiefer: Nothung, 1973.
Foto 2 - Birkenau, 2016.
Foto 3 - Avioni izraelske vojske iznad Aušvica, 2003.
Agitpop 78: Najava filma "Kadiš za Lotiku"
Antisemitizam u 21. veku
Opasnosti istorijskog revizionizma u medijskim i akademskim krugovima u Srbiji
