Politika se bavi mnome od kako znam za sebe. Ovo tvrde mnogi, a ja se tako i osećam. Postoji par značajnih momenata u mom životu koji su me odredili kao političko biće: prvo je bilo gledanje Osme sednice u krugu porodice, moji su navijali za Dragišu Pavlovića i bili grdno uplašeni kad je smenjen.
Zatim je došao Deveti mart 1991.
Osmog marta uveče sam otišla u jedan stan u Višnjičkoj banji gde je živeo brat moje tadašnje simpatije – vrata mi je otvorio Vojislav Koštunica, njihov porodični prijatelj. Gledali smo Dnevnik. Koštunica nas je upozorio da nikako ne idemo na demonstracije. Naravno, nisam ga poslušala, i tad mi je delovao metiljavo.
Sutradan sam prvi put osetila suzavac, mlaz iz vodenog topa i prvi put bacila kamen na policiju. Imala sam 16 godina.
Nikad nisam prestala da idem na demonstracije, ko god da ih je organizovao. Tako mi je prošao najbolji deo života. POHAĐALA sam mitinge, onda jedan pa drugi faks, ali je najvažnije bilo biti na ulici sa Vukom, kod Beogradskog kruga, sa DEPOS-om, sa koalicijom Zajedno, kod Borke, da se nosi Crni flor, odeća izbeglicama posle “Oluje” i podrži B92 i Rimtutituki (nisam nabrojala hronološki, već iz toka misli).
Nekoliko puta sam pokušala da emigriram, odlazila na duže u Englesku i Italiju, ali sam se uvek vraćala jer nisam želela da propustim pad Miloševića. Mislila sam da će to biti nešto veličanstveno. I bilo je. Došao je peti oktobar, onda šesti… Ali tada sam već bila dovoljno mudra da razumem važnost onoga što nam dolazi posle mamurluka pobede. Zato što je nas je oslobađao Legija, zato što nismo imali snage da budemo Rumuni, zato što su već sutradan JULovci koferima para počeli da kupuju slobodu i alibije - zato je sve što se u Srbiji od tada dogodilo apsolutni debakl. I svi su u tome učestvovali, bez izuzetaka.
Novu nadu sam dobila u novembru 2005. godine kad je osnovan LDP. U stranku sam se učlanila odmah, bila sa njima sedam godina i obavljala razne funkcije unutar partije (deo ovog vremena sam provela živeći u Londonu, ali u neprestanom kontaktu sa "bazom).
Uvod je služio da objasnim da sam kroz rani politički aktivizam već na početku devedesetih upoznala većinu onih koji danas vode Srbiju, a tada su bili stranačka omladina. Kroz članstvo u partiji upoznala i “one koji su se i kasnije uključili” - mnoge važne ljude, savetnike, vladare iz senke koje poznajem i privatno. Na vašu žalost, ovaj tekst neću koristiti da bih plasirala ičije prljave gaće. Koristim se javnim ili polu-javnim podacima, u jednoj krajnje subjektivnoj analizi koja nikoga ne treba da odredi za ili protiv izborne odluke koju su već možda doneli. Tri decenije su prošle od kako sam oko porodičnog “ognjišta” gledala kako Sloba smenjuje Bucu, objašnjene su mi reperkusije i shvatila sam ono o čemu su mi roditelji govorili. Zato smatram da sam vlasna da pisnem o nastupajućim izborima.
Da se sve ovo ne bi pretvorilo u izliv politike u mozak, za svaku listu sam pripremila muzičku numeru, kao mali intermeco posle čitanja, da odmorite glavice.
Trenutno baratam podacima koji su dostupni u medijima. Ovo su sve izborne liste a ja ću pokušati da objasnim zašto neću glasati ni za jednu.
1) izborna lista "Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd"
Za razliku od “histeričara” kakva je recimo moja majka, u startu nisam bila protiv Vučića. Naprotiv, smatrala sam da je BILO ŠTA bolje od Borisa Tadića a znajući i da je Vučić vođen veštom rukom inostranih savetnika nadala sam se najboljem: prstohvat nacionalističke retorike za mase i bivše radikale, a u političkoj/svakodnevnoj stvarnosti približavanje Evropi, rešenje pitanja Kosova, sanitarni otklon od uticaja Rusije – ukratko slično onome što je uradio Milo Đukanović u Crnoj Gori. Takođe, izgledalo je da Vučić ima tendenciju da bude okružen kul ekipom (zato valjda male-bonding sa Ramom) pa sam se nadala da će usvojiti te neke kao šmekerske političke manire i ćao zdravo.
Ali avaj. Kadrovska rešenja su facepalm. Posle prvog logičnog napona da se oduži onima koji su u SRS lepili plakate, Vučić je prigrabio menadžere iz DS-a Vesića i Malog da se bave gradom. Ne bih ulazila u rekla-kazala na opštem nivou jer ja nisam Brkić, niti me zanima da li je Andrej "uzo Franš". Ako pričamo o gradu, sve je vezano za Malog, jer je komandnoj odgovornosti upravo on dozvolio da se dogodi laganini urbicid. Kažu da nije Folić kriv, jer su projekti pokupljeni od planova koje je prethodno spakovao Đilas. Ali ako vam je u amanet ostavljeno nešto što je nacrtao slabovidi arhitekta ili osoba sa potpunim odsustvom osećaja za estetiku onda to zaustavite, zar ne? Fontana na Slaviji, Fontana kod Pevca, pasarela na Kalemegdanu, ono nešto ukoso na Slaviji i isto to kod Doma Omladine… Ljudi moji, koliko je sve to ružno. Naravno, ne zaboraviti i kriminalno rušenje u Hercegovačkoj bez ikakvog odgovora, a takva distanca dokazuje da je SNS trenutno u akutnoj fazi, onoj u kojoj je Tadić bio krajem 2011. kad je mislio da se može sve, pa ga je Merkel poslala u film Smetlište historije.
Aktuelna afera u vezi sa Ajom Jung možda jeste “smoke and mirrors”, zabava za mase na društvenim mrežama, ali argumentuje moj navod o tome da se ova stranka odrodila od naroda: Vidite da je biračima bitno kako se ova žena zove, da li je Jevrejka, da li je igrala na najrenomiranijim svetskim scenama pa neka to kaže i dokaže. Čemu ćutanje? Zašto ne objasni javno da li je promenila ime i kada, gde je sve lepo plesala, ko joj je u porodici Jevrejin (a ako nije niko, kod kog rabina je uradila “gjur” (konverziju). Ovo su jednostavne stvari, mogu da se sažmu u rečenicu i nema potrebe da se mistifikuju. Mene lično zabole da ikome prebrojavam krvna zrnca i kontrolišem podudarnost intervjua, ali kruži suviše oprečnih informacija koje lako mogu da se objasne narodu.
Neću glasati za SNS na gradskim izborima jer je sve što su uradili u Beogradu (osim Obilićevog venca i Cvetnog trga) stvarno bez veze i zato što iz čiste obesti nisu objasnili ko je rušio u Hercegovačkoj.
Stranci me pitaju zašto neko iz EU ne reaguje na razne “nepravilnosti” u srbijanskom političkom životu. Iskreno, smatram da evropske zvaničnike ne interesuje da li se ovde lapa, korumpira, ruši ili gradi nešto vizuelno degutantno. Njihova politika prema Srbiji je jasna – dok se ne ratuje u okolini, oni sa ovdašnjom vlašću nemaju problema. Zato i mislim da će SNS ubedljivo pobediti i u ovom izvlačenju.
2) izborna lista "Dr Vojislav Šešelj - Srpska radikalna stranka"
Prvi put sam videla Šešelja kad su ga pustili iz zatvora da se predstavi kao kandidat na predsedničkim izborima 1990. godine. Priznajem, bio je fascinantan govornik iako je sve što je tad kazao bilo pogrešno. Šešelj je od tada jedno vreme bio opasan raspaljivač rata na prostoru bivše Jugoslavije, iz dosta razloga zasluženo bio u Hagu, izašao i nastavio da bude ono što je vazda i bio: cirkus. A ja ne volim cirkus – kao u filmu “It” mislim da su klovnovi u stvari jezivi.
3) izborna lista "Ivica Dačić - Socijalisticka partija Srbije (SPS), Dragan Marković Palma - Jedinstvena Srbija (JS)"
Palma je bio Arkanov partijski saborac a sve što ima ikakve veze sa Arkanom za mene predstavlja samo dno ljudske kace. Smatram da je ovaj “čovek” bio nešto najgore što je ovaj prostor podario čovečanstvu, a činjenica da se njegova Crna udovica i njena estradna dečurlija ovde i dalje uvažavaju dokazuju kolika je Srbija etička i moralna deponija.
Dačić je u jednom momentu imao šanse kod mene, kad je skidao Nedića iz Skupštine Grada i isterao tvrdokornije Miloševićevce iz stranke tada bilo je naznaka da možda želi da reformiše partiju u neku pravu levicu. Ah, još jedna stranputica. SPS je još jedna Putinova ispostava u ovoj zemlji i direktan krivac (pored FSB frakcije u SNS) što se i dalje sedi na dve stolice. Izvini Ivice, ali NATO je moj separe.
4) izborna lista "Da oslobodimo Beograd - Demokratska stranka (DS), Socijaldemokratska stranka (SDS), Nova stranka (NOVA) i Zelena ekološka partija - Zeleni (ZEP - Zeleni)"
Da parafraziram Bećkovića “ostaci zaklanog DS-a” mi se trenutno čine poželjnijim no ikad. Iako je Šutanovac pobednik tranzicije na zelenim pašnjacima u društvu je percipiran kao američki kadar, znam da voli SAD a samim tim mi je blizak. Tako bih mu i zažmurila na koji tenderčić ili privatizacijicu. Živković takođe nije bio imun na de-es viruse, ako je verovati medijima. Ne zaboravimo ni da je onoliko ulupao DS kad je preuzeo kormilo 2003. nasukavši nas sve u čelični Koštuničin zagrljaj. Oprostiću im sve, i pokušaću da budem Supermen, međutim iza ćoška vreba NAJVEĆI problem ovih izbora – Boris Tadić. Mislim da je sve što je vezano za Tadića i period njegovog šizo-mandata (vreme kohabitacije sa DSS, pa pomirenje sa SPS, uz istovremene koalicije sa LDP) ubedljivo i bez premca najpakleniji tektonski poremećaj koji je Srbija ikad doživela. Politika “i Kosovo i Srbija”, barikade na Jarinju, besramno bogaćenje tajkuna tada vladajućih stranaka ali i njihove rodbine, pulena, kurtizana. Onda “Vuk Jeremić u politici” odnosi sa Crnom Gorom, njegov kabinet savetnika, cenzura medija koju je Vučić kopipejstirao…Nepopravljivo, neoprostivo, sramotno.
5) izborna lista "Aleksandar Šapić - Gradonačelnik"
Ovaj ortak se fotkao zagrljen sa Veselinom Šljivančaninom i nije ukapirao da tu nešto nije u redu? Dalje.
6) izborna lista Grupa gradana "Šta radite bre - Marko Bastać"
Stanujem na Starom gradu pa mi je Bastać eto predsednik opštine, mesto koje je zaposeo time što je bio na listi DS. Nisam glasala za njega na lokalnim izborima (u stvari, ja nikad u životu nisam zaokružila DS na listiću) ali su “pristojna gospoda” (PG) u komšiluku bili konsternirani time što je Bastać maltene odmah ušao u najširu koaliciju koja je podrazumevala i SRS.
I tako, priđu meni PG da me pitaju kako je to njihov ljubljeni DS već na prvoj Skupštini započeo seks sa “šešeljevcima”? Plus je Markoni na listu stavio i članove svoje familije, bez ustezanja? Nisam znala odakle da krenem, jer momka ne poznajem, ali je jasno da je tu izgubio dobar kolač pristojnity biračke baze, što je i dalje bitan faktor na Starom Gradu. Ne vidim da je Bastać uradio nešto bog-zna-šta na ovoj opštini, imamo i dalje problema sa bukom iz kafića na gornjem Dorćolu. Nadležnosti žongliraju na liniji Grad/Opština ali vidim da je gladan moći bez neke preterane harizme.
7) izborna lista "Dosta je bilo i Dveri - Da ovi odu, a da se oni ne vrate"
Divna tema. Dveri su nacoši i o njema ne bih trošila reči, ali Radule… Mislim da je ovo, iako najodvratnija, ujedno i najotrežnjujuća koalicija za ovaj izluđeni, izmanipulisani, umorni, nadraženi narod. Realpolitika u svojoj metastazi: sve što je Srbija posejala od 1987. sada žanje baš ovom i ovakvom koalicijom.
8) izborna lista "Dr Miloš Jovanović - Demokratska stranka Srbije"
Ovo su “praaaavi, staaaari” DSS-ovci. Uvek sam smatrala da je DSS jedina ideološki potpuno čista stranka na ovim prostorima i da kod njih nije bilo flertovanja sa time da budu manje desno zbog nekih đinđuva i par fotelja. Oni su na svoju stranu u vreme kohabitacije prebacili i DS i SPS pa i sve ostale strančice: partijske mačke su se javnije ili tajnije očešale o tamnu stranu Sile i uzele pomalo medenih kolača od ove salonske desnice (to su oni kojima nije smetalo što je Milošević vodio ratove, već što ih nije dobio i što nije dovoljno pobio). Voja, Ljilja, Nikita su sedeli u kabinetu, vračali funkcijama - ispred se čekalo kao da se deli džabe, a kad dovoljno dugo gledate u DSS ambis i on počinje da gleda u vas. To najbolje zna DS.
Kao i uvek, preskočiću ovu zonu sumraka.
9) izborna lista "Zelena stranka Srbije"
Nemam dovoljno informacija o ovoj stranci. Aktivna sam na društvenim mrežama a oni tu nemaju prisustvo. Ako žele da nas zainteresuju za svoj program, moraju da nam se obznane.
10) izborna lista "Beograd ima snage - Zavetnici"
Sve što bih prokomentarisala i metode koje bih primenila su utužive.
11) izborna lista "Dragan Đilas - Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju!"
Fun fact: u slučaju ove liste manji mi je problem Đilas (a ko me poznaje zna koliko sam u vreme njegovog vakta bila protiv Dragana, možda ne kao Pera Luković ali sam bila baš protiv). Sa ove vremenske distance gledano, a pogotovo u odnosu na fontanu na Slaviji i ostale gorenavedene gadosti, onaj most je lep. Ne praštam mu uobraženost, bahatost, Rome i homofobiju. Ali, i od goreg ima gore… U kadar ulazi Vuk Jeremić. Posle Borisa Tadića moja najomraženija ličnost u post-petooktobarskoj Srbiji. Šta reći a ne zaplakati i kako “sačuvati minimum dostojanstva” u ovom tekstu. Vuk personifikuje sve najgore i to zato što je on MOGAO da bude drugačiji. Njemu su platili dovoljno internacionalnog obrazovanja da ne mora da nabija svinju na kolac u UN, da ne mora da ruši stolove kad pobedi Đoković, da ne mora glupo da tvituje. Ali, očigledno je ta neka kulovija jača od svih tih blagoglagoljivih američkih profesora koje je slušao… Možda nije bio popularan u srednjoj pa se sada sam leči, ne znam uzroke, ali je pre-stra-šan. Ovde bi Frojd imao posla. Ili možda Jung, Ajin deka:)
12) izborna lista "Inicijativa Ne davimo Beorgad - Žuta patka - Čiji grad, naš grad - Ksenija Radovanović"
Ruka mi sama kreće ka zaokruživanju kad čujem Dobricu i Kseniju da pominju “vraćanje mesnih zajednica” što potpuno podržavam jer se MZ vremena sećam sa setom. Prstić se hvata za olovku kad vidim da je na listi jedan od najpametnijih, najsimpatičnijih i najduhovitijih ljudi ikad – Ivan Velisavljević. Ivan i ja smo bili kolege, sarađivali smo na radijskim emisjjama i stvarno bih rado glasala za njega. ALI. Na ovoj listi je i neko društvo koje je žarilo i palilo u kulturi u Mordor-vreme Demokratske stranke, čega se takođe sećam, ne sa setom baš naprotiv. S obzirom da su moje primedbe na ovu listu male, apelujem da svi koji čitaju daju glas broju 12. Ja sam prestara da bih bila saučesnik u bilo čemu što mi ne odgovara 101%.
13) izborna lista "Ruska stranka - Mile Milošević"
Putinova Rusija je najveća opasnost za Srbiju, ako ne računamo udar meteora koji bi zbrisao čitavu populaciju u par sekundi. One koji rade na tome da Srbija postane ruska gubernija su protivnici naroda i sa njima bih postupila kao što je to učinio Josip Broz Tito na Petom kongresu a posle rezolucije Informbiroa 1948.
Potpise podrške prikupljaju:
14) Liberalnodemokratska partija
Možda se ovaj komentar najviše čeka, ali ja sam vaspitana tako da ne serem tamo odakle sam jela (moja baka je taj princip drugačije formulisala, ali da se ne ženiramo).
Podsećam u stranci sam bila od njegog osnivanja pa narednih sedam godina.
Na gradskim izborima 2012. a procenom Jovanovića, LDP nije kandidovala osobu koja bi bila kandidat za gradonačelnika. Argument je bio da se “gradonačelnik ne bira na izborima već ga bira Skupština grada”. Tačno. Međutim nedostatak jednog kandidata koji bi elokventno prevodio kampanju (a Žarko Korać je recimo bio odlično rešenje) je među biračima stvorio konfuziju. Znajući da već postoji saradnja između DS/LDP na svim nivoima vlasti, mnogi birači su na listi za Grad zaokruživali Đilasa/DS a na opštinama i Republici LDP. Đilas je u tom momentu imao nezamislivih 47% podrške biračkog tela u Beogradu i taj sjaj je mogao da se smanji samo protivkandidatom koji bi bio sve što nije on: nekim ko bi bio odmeren, otvoren prema Zapadu, pravima manjina, tolerantan. Nekoliko stranačkih ljudi je ispunjavalo ove parametre, ali na žalost nije bilo nikoga da čuje sugestije.
Fokus grupe su takođe jasno pokazivale na jaku tendenciju da dođe do ove zbrke a poslednja šansa da LDP razjasni kako NE podržava Đilasa za gradonačelnika bilo je sučeljavanje Čedomira i Dragana u “Utisku nedelje”. Posle ove emisije (iz koje je Đilas izašao kao apsolutni pobednik) proces je bio nepovratan – LDP-u je nedostajalo oko 3000 glasova za cenzus. Time što ova mala stranka nije ušla u Gradski parlament Đilas je izgubio sigurnu većinu za koaliciju, vrlo brzo je smenjen a na njegovo mesto je došao Siniša Mali.
Na listi koja te godine nije prošla cenzus ja sam do par dana pred izbore bila na trećem mestu. Tokom “mentalnih noćnih polucija” pozicije na listama su počele da ševrdaju, pa je moje ime u finalnom bingu bilo deveto. Po izlasku mnogih uglednijih članova i osnivača došlo je i do sumanute metodologije vladanja: poslednjih godina bili smo svedoci nejasnih kadrovskih i poslaničkih rešenja, protežiranja “zaslužnih” mediokriteta… Stranku kao da su vodile sekretarice i oportuni dizelaši, tatini besposličari. Sve ovo mi je zgadilo poslednju organizaciju u Srbiji u koju sam iskreno verovala. Ti wannabe udbaši koji su spletkama pokušali da naprave uravnilovku, da me uvuku u svoj narativ droljica i batica, naveli su me da na kraju i sama ne glasam za listu na čijem sam bila vrhu.
Od tog vremena stigle su nove veverice, pojedini su pobegli, drugi se presvukli i sad su to kao nova lica. Moja stara eldepeovska ruka je ostala dužna da podeli par vaspitnih, mada neki ljudi su sami sebi najveća kazna.
15) Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS)
Monarhiju razumem još manje nego cirkus. Svako "nasleđivanje" titule i statusa, samo zato što si se ispilio u porodici čiji su pradrevni preci bolje odrubljivali glave od drugih u srednjevekovnim klanicama za parče zemlje ili kris-kros ženidbama, pa to je zaista bizarno. Imajući u vidu civilizacijsko nasleđe Francuske buržoaske revolucije a živeći u vreme jednog Elona Maska ili Stiva Džobsa, monarhiste smatram za blago uvrnute ljude bez kontakta sa realnošću. Kratak presek mog stanja, za one koji nikad nisu čitali tekstove u kojima spominjem familiju: Baba i deda u Crnoj Gori su bili prvoborci, partizani i komunisti. Ovi u Beogradu su takođe bili komunisti, Jevreji Bundisti, osnivači NRPJ, ekipa sa Mošom Pijadeom. Jedino je baba kukala za Francom Ferdinandom koji zaista jeste dao velika prava Jevrejima u Austro-Ugarskoj monarhiji i smatrala je njegovo ubistvo velikim gubitkom i tragedijom (slažem se). Ali tek ove domaće "dinastije" komifo Karađorđevići su mi mentalno toliko daleko, čak ne znam koji folder da ih stavim. To je kao da neko u stanu kuva škembiće. Degutantno, nije košer, sve u svemu bljak. Ljudi, saberite se. (Politička i prosvetiteljska uloga pojedinih članova loze Obrenović je nesporna, zato su ih ovi divljaci i zatrli, but of course).
16) Stranka pravde i pomirenja - Muamer Zukorlić
Listu predvodi moj prijatelj i nekadašnji stranački saborac Nenad Prokić koga cenim. Opet, ova kombinacija mi nikako nije jasna: ne shvatam zašto bi verski lider čija je baza u nekom drugom gradu kandidovao listu u prestonici, osim da se sprema za parlamentarne izbore što je legimno. Jednačina sa suviše nepoznatih.
17) Luka Maksimović - Beli Preletačević
Luka je bio hit prošlih izbora kad sam takođe apstinirala. On je kao neka šaljivica šaljiva, neki šeret – opanci, hipsteri, milenijalci… Ne mogu da razmišljam o tome da li je Vučićeva lutka na naduvavanje ili autentični blesavko, iskreno ni ne interesuje me.
18) Ni za koga – Jelena Đurović
Ovo je lista kojoj ću dati svoj glas. Sve mi odgovara kod liderke ovog pokreta, i njen stav i njena ideologija i rešavanje problema vrtića, GSP-a, vodovoda… Jelena je frontmenka koja nam je potrebna, obožavam je, genije, pametnica, prelepotica, kraljica, lep pozdrav.
