Nekad se govorilo: "Sve se sliva u Beograd." U vreme bivše Jugoslavije najveći broj ljudi je, zbog obrazovanja ili posla, dolazio upravo u prestonicu; ovde su opstajali i ostajali, idući Kameničkom ulicom do tada veličanstvenih Terazija i savezne Skupštine.
Država se smanjivala - i dalje joj ne znamo granice - a ključna pitanja glavnog grada, njegovog ekonomskog, kulturnog i urbanističkog razvoja ostaju nerešena. Popunjavanje rupa i montiranje kontejnera danas se plasira kao poseban podvig, a sve u gradu u kom se nekada podrazumevala izgradnja i Sava Centra i Ade Ciganlije i Kliničkog centra... Bila je to samo obaveza onih koji gradom upravljaju.
Velike teme bile su "Goli u sedlu" na FEST-u ili "La Mamma" na Bitefu.
U poslednjih trideset godina Beograd je ostao destinacija u koju se dolazi zbog posla kog je sve manje, on je poželjan jer je ostala skupa šminka ispod koje se kezi krezuba Snežanina maćeha i samo ona zna kako izgleda kada se odvaži da se pogleda u ogledalo.
Kako smo dovde stigli? Kako smo se zapustili i šta se dogodilo za ovih 12 godina od "pada Miloševićevog režima" (nema razloga ne stavljati navodnike, jer je sve više onih koji se pitaju da li je taj režim zaista pao ili i dalje deluje, preobučen i podmlađen).
Najgora godina po Beograd svakako je bila zima 1999, period hapšenja Otporaša, progona opozicionih lidera, pretnji verbalnim deliktom... Ljudi su postajali sve siromašniji, vlast je obećavala gradnju i investicije "pre roka" a s druge strane, u panici, zastrašivala građane, računajući da će ih tako držati u podaništvu, poslušne i pokorne u zaokruživanju brojeva na izborima koji su ubrzo usledili. Mediji su bili u službi jedne partije, crkva - "institucija od najvećeg poverenja" - davala potporu režimu i sve je podsećalo na sreću za tada vladajuću garnituru SPS i JUL.
Ali. Dogodio se preokret. U glavama ljudi. U načinu razmišljanja. I dogodilo se ono za šta smo mislili da nikad neće - dugo očekivana sloboda. Kako Svetislav Basara kaže: "Pošlo nam je za rukom."
Državni neprijatelji danas su Anđelina Džoli, Rade šerbedžija, Sep Blater, šakira, Sreten Ugričić, svi Crnogorci, Hrvati, ateisti, ljudi čudnih prezimena i uopšte oni-koji-postavljaju-pitanja. Situacija je, sudeći po tabloidima, možda i gora nego pomenute '99. godine. Palanačkim basnama o tome ko je kreten, ko je za aps, ko je za ludnicu a ko ustašoidni srbomrzac trećeg stepena, većina štampe je sebe stavila u službu ne samo dve partije, već u službu vređanja inteligencije prosečnog birača u Srbiji.
Ali na predstojećim izborima će biti jasno da stanovnici ove zemlje nisu stado i da postoji i nešto više od plaćenika koji rade copy/paste po forumima. Svako ko koristi računar može da pročita prave kritike filma "In The Land of Blood and Honey" na sajtu rottentomatoes.com ili da vidi šta je stvarno napisao Andrej Nikolaidis i kako se od njegovog stava ogradila Vlada Crne Gore. Svako ko zna da su Džolijeva i Pit producirali film "Moćno srce" o novinaru Danijelu Perlu kog su talibani ubili samo zato što je poreklom Jevrejin, zna da ona verovatno nije "plaćenik Saudijske Arabije" i tako dalje.
Odbranu Beograda čine ljudi koji misle svojom glavom. Njima ne moramo da pišemo da je Preokret važan, da on nije samo još jedna politička ideja koja će se završiti u kaljuzi postizbornih dogovora. Svi vi, kad uključite TV, vidite da ovu zemlju u velikoj meri vode – da parafraziram Kristofera Hičensa - ljudi "abnormalno tupi, fantastično neartikulisani, izvanredno neobrazovani, neobično neinventivni i očigledno baš ponosni na sve ove osobine".
I mi se, kao i vi, grozimo krvavih očiju ministra policije dok, kao kadija, i tuži i sudi pred kamerama, sve za glas više. I mi se stresemo od strojevog koraka dok gledamo "pompezni kulturni događaj" plivanja za krst, u kom se - u skoro nadrealnoj prirodnoj scenografiji - ponovo, kao sredinom devesetih, sreću uniforme i mantije.
Kao i vi, ljuti smo što čujemo da se nove fabrike otvaraju svuda osim u Beogradu - to znači da ovde nema i neće biti radnih mesta. Besni smo jer niko ne želi da kaže da je sve što je u Beogradu dobro urađeno, zapravo zasluga našeg jedinog pravog partnera - a to je Evropska unija, kojoj težimo i za koju smo sigurni da je jedini put za prosperitetnu Srbiju i slobodan i bogat glavni grad.
Možda živite u nekoj od centralnih gradskih opština. Možda i dobro živite i mislite da to što se događa na Kosovu ili u spoljnoj politici ili u medijima u Srbiji nema veze sa vama. Znamo da znate, ali podsećamo – platili ste najskuplji kvadrat na Titaniku. Opšta entropija koja zahvata Srbiju uskoro stiže pred svačija vrata, a ikone okačene po opštinskim zgradama i desetine crkava koje su sagrađene umesto vrtića i domova zdravlja, neće baš mnogo pomoći...
Naš plan je jednostavan: evropska Srbija i glavni grad među metropolama EU, tamo gde mu je i mesto. Znamo da znate, zato ste sa nama.