U ekskluzivnoj storiji, koja je objavljena kao bonus na sajtu romana "Ostrvo prokletih" Đorđa Bajića, Dimitrije Vojnov nam otkriva ko je Budo Đurović, čovek o kome će se tek čuti...
Beba je bila potpuno potčinjena na astalu direktora Avala filma Ratka Draževića.
Svojim snažnim šakama pritiskao je njene, suknja joj je bila podignuta i gledala je prema vratima stojeći gotovo uspravno dok je Ratko prodirao u nju. Kada je kasnije razmišljala o ovom krajnjem brutalnom i prljavom, možda čak i ponižavajućem seksualnom činu, preplavile bi je krajnje kontradiktorne misli. Pre svega, sa Ratkom je doživela jedan vrlo snažan orgazam, možda najubedljiviji do tada. Činjenica da je pristala na takav odnos sa njim proisticala je iz principa dominacije koji je Ratko imao sa svima. Sigurno da je taj virilni ubica, špijun, specijalista za područja u kojima se spoljna trgovina prepliće sa tajnim zadacima, nije bio deo njenih devojačkih fantazija. Isto tako, međutim, činilo se da je seks sa Draževićem nešto što je ritual uvođenja u sam centar jugoslovenske kinematografije i to ne zbog dolaska do posla preko kreveta već naprosto kao Žig koji dokazuje da se na devojku ozbiljno računa. Da bi tu plimu perverznog ponosa što je ponižava mutni rukovodilac u kratkoj pauzi između dva sastanka opravdala pred sobom, Beba je uvek mogla da pomisli na sve ljude koje je Dražević ubio. Jugoslavija 1964. godine više nije bila ona zemlja u kojoj ljude jede mrak toliko redovno kao ranije, ali se sećanje na to doba ugradilo u hromozome svih građana. Taj strah je opravdavao ovu situaciju u Bebinoj svesti – u rukama muškarca koji zna šta hoće, i misli samo na sebe, po čemu se razlikovao od većine drugih koji su obično pokazivali strahopoštovanje u seksu zbog Bebine izuzetne lepote – ona je sebe doživljavala kao tragičnu figuru, seks kao vrhunsku žrtvu i pod tu krinku zakopala je sve druge domene perverznog uživanja.
Otud je on povremeno u njenoj svesti bio Ratko a nekad Dražević.
Dražević se brže oporavio od orgazma nego Beba. Stajala je zadihana, podignute suknje i osećala je kako promaja dodiruje delove njenog tela koji obično nisu izloženi. On se dotle već zakopčao i vratio u red.
"Molim te, nemoj da shvataš ovo previše ozbiljno", reče Dražević.
Beba ga je zbunjeno pogledala.
"Nisam mogao da odolim da te ne potrošim pre nego što te predam Budu."
Beba nije razumela o čemu Ratko govori. Niti ko je Budo. Nije poznavala nijednog Buda. U stvari, znala je po čuvenju jednog – izvesnog Buda Đurovića, oca njene pokojne drugarice Gorice. U trenutku je pomislila da možda opet nije reč o nekom od Ratkovih lapsusa. Često je umeo da dosta loše čita strana imena. Ali, ko bi bio Budo?
Dok je Ratko tiho telefonirao, Beba je potpuno isključila svoja čula i posvetila se odgonetanju ko bi mogao biti Budo. Neko čije se ime piše Bud. Možda Bad Batičer, američki reditelj vesterna koje je volela da pogleda sa drugovima u rodnoj Loznici, u nadi da će ih bolje razumeti. I razumela ih je. Tek kada joj je na jednom od snimanja šminkerka otkrila da je Badov filmski heroj Rendolf Skot zapravo homoseksualac. Tada joj je sve bilo jasno.
Prekasno je uključila svoja čula. Došla je sebi kada su je dva snažna muškarca uhvatila za mišice a treći joj nabacio platnenu vreću na glavu. Nije videla Ratkovu reakciju na sve ovo. Verovatno je stajao sa osmehom i šegačio se kako je on u svoje vreme takve akcije radio mnogo bolje.
Beba nije ni pokušavala da vrišti dok su je iznosili iz zgrade Avala filma. Nije videla lica zaposlenih koji su verovatno okretali glavu od ovog čudnog prizora dok su išli hodnikom i prolazili pored najmanje trojice tipova koji izvlače mladu ženu sa vrećom na glavi iz zgrade. Razmišljala je kakve li će dosetke na ovu temu uskoro zbijati Borislav Mihailović Mihiz, Draževićev umetnički rukovodilac. Znala je da sigurno neće biti šala o tome kako je morao da joj stavi vreću na glavu kako bi je tucao. Jer znala je da je najlepša.
Mihiz je bio jedini koji je smeo da išta kaže Draževiću. I često je govorio oštre stvari ali na jedan tako pametan i elegantan način da je onaj kog je kritikovao uživao u tome. Mihiz je bio zadužen da održava mračnu sliku Draževića pred njim samim. Direktor Avala Filma koji se hvalio time da je ubio hiljadu ljudi i obljubio hiljadu žena, znao je da postojanje mračne strane potvrđuje specifičnu dubinu njegove ličnosti.
S druge strane, Mihiz je tonuo u vlastitu pamet. Beba je bila sigurna da je on često maštao o tome kako je uzima isto onako munjevito i brutalno u svojoj kancelariji, ali nije imao hrabrosti za to. Verovatno nije znao da je Bebi bilo stalo do njega, i njegovih reč, mišljenja, procene. I da bi mu ona to dopustila. Mihiz je bio slabić. I Beba je slutila da je on bio među zaposlenima koji su ćutke ispratili njeno izvlačenje kroz hodnik Avala Filma. Možda će jednog dana o njoj napisati nešto, iskoristiti je tajnu kojom će peckati ljude na vlasti ne bi li ga tetosali još više.
Kada su je stavili u nekakav automobil i krenuli, Beba se osećala ponosno što nije vrištala. Smatrala je da ljude koji su je oteli ne treba nervirati. Što ih manje bude uznemiravala, to će joj nežnije uraditi ono što su naumili. Problem je bio u tome što nije ni slutila šta planiraju da joj urade.
Beba se nadala da će to što joj urade biti takve prirode da joj neće omesti dalju karijeru. Mihiz joj je pričao kako je Ljubav i moda 2 film koji je okosnica Avaline produkcije iduće sezone. Draževiću je več dosadilo da ih reditelj izvornog hita Ljubomir Radičević i dalje zlostavlja i koncipirao je nastavak kao veliki internacionalni proboj. Mihiz je pričao da bi iz Holivuda lako mogli dovesti Frenka Tešlina koji je bio željan novih izazova i sve je teže trpeo kaprice Džerija Luisa i Dina Martina. S druge strane, Dražević je prilikom nekih poslova u Italiji, koji su uključivali otpremanje izvesnih količina vojne opreme u Afriku, upoznao grupu Sicilijanaca koji su se kleli da im Frenk Sinatra duguje uslugu i da bi ga mogli dovesti da glumi u odgovarajućoj filmskoj produkciji.
Kada su joj skinuli vreću sa glave, shvatila je da se nalazi u poznatom ambijentu – vikendici njene pokojne drugarice Gorice. Dakle, Budo o kom je Ratko govorio jeste bio Goričin otac Budo Đurović. Beba nije ni mogla da nasluti šta Budo hoće od nje. Štaviše, u prvom trenutku je pomislila na nešto krajnje besmisleno – sa Goricom je često pričala o eventualnoj saradnji sa Frenkom Sinatrom i ova ju je ubeđivala da ima aktuelnijih muzičkih zvezda od njega. Pričala joj je o nekakvim Bitlsima koje treba dovesti iz Engleske da pevaju i glume. Gorica je bila vrlo moderna i obaveštena devojka, Bebi je njeno mišljenje bilo izuzetno važno. Ipak, oko ovoga sa Sinatrom nije bilo rasprave. Niko ne dolazi u obzir ako je Plavooki spreman da prihvati ponudu.
Budo Đurović je bio bezmalo nepoznat jugoslovenskoj javnosti. U novinama se pojavio samo jednom i to prilikom izbijanja epidemije Z-virusa na Golom Otoku. Beba je kao i većina Jugoslovena čula glasine o tome kako su Sovjeti ubacili Z-virus preko krvotoka svojih fanatičnih agenata ne bi li destabilizovali državu do te mere da bi na kraju pod pretnjom potpune humanitarne katastrofe (možda čak i zombi holokausta) čitava međunarodna zajednica zamolila Sovjete da kroz okolne zemlje Varšavskog pakta uđu i eradiciraju bolest. Uprkos tome što vlasti nikada nisu ni koketirale sa ovom teorijom, čitav narod je verovao u nju. I sam Budo je više voleo polu-istine a na ovu glasinu je bio naročito ponosan. Možda zato što ju je sam osmislio. S druge strane, Budova dugogodišnja iskustva sa onostranim dokazala su više puta da Istina zapravo i ne postoji.
Njegov rad u odeljenju OZNE zaduženom za onostrano trajao je od njenog osnivanja 1944. godine a već pre toga je još kao ilegalac sticao iskustva baveći se okultnim i natprirodnim vidovima otpora neprijatelju. Za razliku od Amerikanaca koji su posle rata slavili svoje stručnjake za natprirodne metode ratovanja, Jugoslavija je kao komunistička zemlja ipak više cenila nauku od paranauke, u svojim zvaničnim saopštenjima. Budo Đurović je bio zadovoljan time što su njegovi drugovi i on bili uvaženi u obaveštajnoj zajednici ali žalio je za tim što recimo jugoslovenska kinematografija nije snimala filmove o njima. Često je, praveći se da je u šali, govorio kako bi voleo da ga Rade Marković igra u filmu o ulozi kremanskog proročanstva tokom Užičke republike. Marković je, iako zauzet snimanjem trilogije filmova o Čudotvornom Maču sa Vojislavom Nanovićem, partizanskim ilegalcem koga je Budo dobro upoznao tokom nekih akcija u Beogradu, sasvim sigurno imao strpljenja da sasluša tako visokopozicioniranog udbaša. Premda, ako bi se uzeo u obzir Budov fizički izgled, vernije bi ga dočarao Pavle Vujisić.
Budo je bio čovek od akcije i teško mu je padalo da sve više vremena provodi u kancelariji i umesto da je na terenu, i da radi sa viskom, glogovim kocem i srebrnim mecima, svoje ruke sada zapošljava papirima i olovkama. Nadao se da će ga deca naslediti ali sin Drago je bio nesposoban, da nije rođen u Beogradu verovatno bi u većini pasivnih krajeva bio bačen još na rođenju. Budo je razumljivo bio razočaran što će njegov naslednik kada poraste morati da radi neki posao za manje sposobne ljude – recimo da bude hirurg u Titogradu ili već tako neko zanimanje vredno podsmeha. Kćer Gorica je s druge strane bila njegov ponos i dika. Da nisu ukinuti kulački odnosi, Budo bi je, uprkos tome što ima sina, učinio virdžinom, ali srećom zahvaljujući zadacima vezanim za odbranu zemlje našao je drugi način da je pretvori u sina.
Gorica je i bila razlog što je sada pred sobom imao Bebu.
"Gorica mi je pričala o tebi", počeo je Budo. Beba je klimnula glavom. Kada je Budo pomenuo kćerku bilo je jasno da ne želi seks – dakle biće komplikovanije nego što se nadala. "Moraš da joj pomogneš."
Beba se plašila ove rečenice. Gorica je umrla od prekomerne doze heroina, nove droge koju je počela da uživa posle svoje opijumske faze. Beba nije želela da se meša u njene odluke ali svakako je mogla nekako da joj pomogne. Možda tako što bi upozorila Buda o ćerkinom poroku? Bebi to međutim nije padalo na pamet. Ne samo što nije htela da se meša u Goričin život već i zato što je Budo bio i ostao opasan čovek, ličnost na visokom položaju i mogao je svirepo reagovati na tu prijavu – ne samo likvidacijom stjuardesa koje su donosile hašiš i opijum iz Turske i heroin iz Bangkoka već i protiv onih koji znaju Goričinu tajnu.
"Razgovarala sam sa njom. Nisam znala da je to tako štetno...", pravdala se Beba.
Budo se samo nasmejao.
"Nije to bila droga već posebna vakcina kojom se Gorica pelcovala protiv raznih infekcija koje se prenose ugrizom vampira", Budo je objasnio kratko, ne ulazeći u detalje. Beba je znala za vakcine koje izazivaju burne reakcije, lekove za prevenciju zaraza na egzotičnim putovanjima koji mogu dovesti do pomućenja svesti, čak i blage amnezije.
"Živa je", poentirao je Budo. Iz toga je sledilo da je njena smrt inscenirana kako bi protivnički obaveštajci otpisala Budovu ćerku kao potencijalnog operativca a i njega samog kao slomljenog čoveka koji ostaje da vegetira u Službi. Službi sa velikim S.
Bebu zatim nije previše zbunilo kada je čula da su ustaše radi Pavelićevog oporavka posle atentata u Buenos Airesu počele da se interesuju za ilegalnu nabavku vampirskog seruma. Prvo su ga nabavljali ne bi li izlečili Poglavnika ali njegov organizam je bio preslab u odnosu na Službinu volju da mu dođe glave. No, i posle Pavelićeve smrti kontakti su ostali i kupovina radi lične regeneracije se uskoro pretvorila u značajan izvor prihoda za njihovu terorističku borbu.
Ono što je iznenadilo Bebu jeste da je Gorica bila zadužena za istraživanje tog slučaja u Madridu. Volela je Goricu, ali ju je uvek doživljavala kao privilegovano dete kome su sva vrata otvorena tako da je bila iznenađena saznanjem da ju je otac od malena pretvarao u tajnog agenta, poliglotkinju, zavodnicu i opaku borbenu mašinu.
"Gorica je nestala u Madridu", zaključio je Budo svoj monolog o kćerkinom radu za Službu.
Beba nije tačno znala šta to treba da uradi kako bi joj pomogla. Gorica joj je bila draga ali ne toliko da bi rizikovala život zbog nje. Odnosno, eventualno bi bila spremna da ga rizikuje na rečima, nikako na delu. Kada je Budo počeo da joj izlaže svoj plan, učinilo joj se kao da u njemu postoji nešto drugo, pored Gorice, radi čega bi možda i bila spremna da stavi glavu u torbu. Bebu je zaintrigirao početak plana – Dražević je na Budov zahtev potegao svoje veze u Holivudu kako bi Beba dobila ulogu u nekom američkom filmu koji se trenutno snima u Frankovoj Španiji. U tom trenutku su u opticaju bila dva naslova – Svet cirkusa Henrija Hetaveja i Doktor Živago Dejvida Lina. Dražević je preko Semjuela Bronstona, poznatog holivudskog producenta koji mu je dugovao uslugu i sticajem srećnih okolnosti bio vrlo aktivan u Španiji, krenuo da traži rolu za Bebu. Bronston je dugovao veliku uslugu Draževiću. Naime, ovaj mu je vratio u jednom komadu kreativnog ali nestabilnog Nikolasa Reja koji je upravo posle iscrpljujuće saradnje sa Bronstonom na filmu 55 dana u Pekingu pobegao u Jugoslaviju i pokušavao da snimi film Doktor i đavoli. Dražević je u početku pokušavao da bude producent Reju a na kraju su mu on i Mihiz postali vaspitači, pričuvali ga i vratili nazad Holivudu. Bronston je snimao Svet cirkusa ali snimanje je bilo pri kraju. Džon Vejn i Rita Hejvort bili su problematični, i nikome se bez preke potrebe to snimanje nije produžavalo. Ipak Bronston je bio spreman da upravo u saradnji sa Rejom nađe neku malu ulogu za Bebu.
Budo je bio nezadovoljan time što je Bebin ostanak u povodu tog snimanja bio kratak i pritisnuo je Draževića da se potrudi. Posle Bronstona, Dražević je bio primoran da se obrati nekom kome ne samo da ne duguje uslugu već mu je ozbiljno zasmetao. Bio je to italijanski producent Karlo Ponti koji je slao Dejvida Lina u Jugoslaviju da izvidi lokacije za Doktora Živaga. Sovjeti su odbili da se taj film snima kod njih zbog Pasternaka, i Mihiz je upozoravao Draževića na to. Međutim, Dražević je nastavljao pregovore sve dok ga sam Ranković nije pozvao i zamolio da onemogući snimanje u Jugoslaviji. Ipak, Dražević je nekako uspeo da preko svojih prijatelja sa Sicilije ubedi Pontija da nađe Bebi neku malu ulogu u Živagu. Bebin zadatak je bio da glumi i da čeka trenutak kada će čitava filmska ekipa otići u tradicionalnu posetu madridskoj bolnici. Služba je imala dojavu da je Gorica upravo tamo zatočena i da je tim Frankovih hirurga-islednika u saradnji sa ustašama muči ne bi li im otkrila detalje svog zadatka. Pošto se njeno sadašnje stanje ne može ni naslutiti potrebna je osoba koja može da je prepozna po glasu, po jednom gestu ili sitnom detalju. Beba je jedina Goričina poznanica koja se može neopaženo infiltrirati u madridsku bolnicu.
Budo je sa strepnjom gledao u Bebu i bio je ubeđen da joj na čelu čita uzbuđenje i strepnju zbog opasnosti koje je čekaju u Madridu. I dozu tuge što joj je drugarica u nevolji. I zaista, na Bebinom licu su bili i uzbuđenje i strepnja i tuga. Uzbuđenje zbog toga što će glumiti sa Omarom Šarifom. Strepnja da se ne ispostavi da je i Omar Šarif od istog materijala kao Rendolf Skot. Tuga zbog toga što joj majka verovatno neće dati da se uda za Omara, setila se kako ju je sprečavala da se viđa sa Mirzom iz Malog Zvornika u kog je bila smrtno zaljubljena i nemali broj puta razmišljala o ideji da zajedno sa njim skoči u Drinu.
"Prihvatam."
NASTAVIĆE SE
