Ne kupujem novine. Lažem, uzmem jednom mesečno britanski Vogue i Vanity Fair. Kad sam u Engleskoj obavezno i The Sunday Times ali i bilo koji ženski magazin, ako unutra ima dobar poklon.
Nije da me ne zanima šta pišu ostali, nego danas sve postoji na internetu, a za resto se pobrinu tomovi “žutila” koji leže po frizerskim salonima i kod manikira. Dakle na taj način postajem omni-informisana: neću da se pravim važna i da na tretmane nosim knjige, u frizerajima navalim na tabloide i žutu štampu i svaku nedelju završim znajući i ko nije krio dobro raspoloženje i ko želi da se ostvari u ulozi roditelja.
Agitpop je medij čija je suština agregacija najboljih i najzanimljivijih članaka sa stranih i domaćih portala. Ponekad preporučimo više, ponekad manje, nekad smo i najbrži u objavljivanju, nekad se za ostalima vučemo kao ćopava raga. Imamo potpunu autonomiju. Možemo da dozvolimo sebi rubriku "Neprijatelji", da iskazujemo politički stav, manje i veće bezobrazluke, ali i da budemo neaktivni po par dana.
Može nam se, zato što smo slobodni, a tu slobodu nam omogućava činjenica da nas niko ne plaća. Bukvalno. Sve što pročitate na ovom portalu je plod dobrog raspoloženja par ljudi, i već 24 meseca, koliko postojimo, veselo volontiramo. Ono što je nama važno je da napišemo zanimljiv uvod, koji će zapravo nekom drugom sajtu generisati posetu, a ime tog portala ćete uvek videti u donjem levom uglu ispod vesti. Tako vi odavde klikćete na Guardian, Huffington Post ili E-novine, njih šerujete, tamo ostavljate komentare, njih citirate. Izdvajanjem pojedinih članaka automatski hoćemo da kažemo “ovaj tekst je briljantno napisan, ovo je važno za vaše poznavanje pop-kulture ili ovaj video je van razuma”. Time hvalimo veliki broj kolega novinara, i često se podsmevamo pojedinim bizarnim pojavama na medijskom nebu.
Bitno je da se zna ko je, kad i u kojim novinama napisao neki članak, poštujemo kraft, i divimo se onima koji su bolji i hrabriji od nas.
Upravo zbog svega ovoga, neprijatnost koju sam doživela prilikom jedne posete frizeru prošlog oktobra, nije se odlikovala samo u kiši koja je počela da pada baš dok sam završala feniranje, a ja bez kišobrana, standardno. U magazinu “Story” pročitala sam fragmente svog teksta o bendu R.E.M koji sam, za časopis “Camp” napisala skoro osam godina ranije, a nekoliko dana pre pomenutog feniranja re-objavila na portalu Agitpop.
Svako sa kim sam sarađivala tokom novinarske karijere (počela sam kao dete-voditelj na Radio Televiziji Beograd davne 1986. godine, a sledili su Studio B, Glas javnosti, Camp, Faar, Novi Radio Beograd i konačno Agitpop), zna da sam prilično lenja ako nisam motivisana.
Takođe poznato je i da najbolje tekstove pišem o onome što volim, na šta se “palim”, i da sam najkvalitetnije radijske i TV intervjue upravo uradila sa osobama o kojima mislim sve najbolje (Boško Jakšić, Boy George, Aleksandar Radivojević, Bratislav Pantelić, Goran Terzić, Stevan Filipović, Mirko Ilić, Dimitrije Vojnov, Srđa Popović…).
Dok sam bila angažovana kao urednica kulture u kratko-živućem magazinu “Camp”, imala sam priliku da mi tadašnja glavna urednica Aleksandra Trtica omogući pisanje “kapitalnog” teksta o jednom od najvažnijih muzičkih sastava u mom životu, što R.E.M. definitivno jesu. Ovo je bilo krajem 2004. godine, baš pred njihov beogradski koncert (već sam bila veteran tog spektakla, gledala sam ih u Budimpešti krajem devedesetih). Na glossy papiru, u pažljivoj art-direkciji Željka Šafara i Mike Kneževića objavljen je taj broj “Camp”- a, i bila sam srećna što je moja pasija prema grupi konačno ovaploćena i nimalo redigovana, u tekstu koji sam naslovila “Južnjačka uteha”.
U septembru 2011, REM su objavili razlaz, što sam videla kao lepu priliku da nove čitaoce podsetim na svoj stari uradak.
Jasno je da mediji pozajmljuju teme jedni od drugih. Avaj, šta bi redakcije srpskih portala radile da ne postoji www.dailymail.co.uk. Oni drskiji, samo prevedu tekst i prave se ludi. To je lako, ali nije baš mnogo uzbudljivo ako volite da pišete. Ja sam romanopisac, stil kojim se izražavam nije novinarsko-zanatsko-faktografski, u njemu mora da postoji nešto literarno. Nisam neko ko bi lako prešao put od pijačnog barometra, preko toga kako narodnjaci farbaju jaja na Uskrs, do intervjuisanja Cece Veličković, bez da joj postavim potpitanje o tome šta joj je muž radio u Bosni.
Kao ličnost nisam blagoglagoljiva, pri peru nikako bogougodna, ne pišem tako da se to dopadne ciljnim grupama, i zato sam ostala zatečena kada sam u baš u “Storiju” videla sentence svog, veoma karakteristično sročenog teksta.
Pitala sam prijatelja redakcije Agitpop, advokata Bogdana Ivaniševića, koji ima specijalizaciju iz prava intelektualne svojine sa univerziteta u Vašingtonu, da li imam osnov za tužbu, i on je zaključio da imam.
Stav suda i stručnu analizu možete pročitati ovde. Proces je završen pre nešto više od mesec dana, i to u korist našeg portala a ovaj kolumna je tu da pomogne svima koji misle da David ne može protiv Golijata. Kompetentnost našeg advokata bila je ključna ali i činjenice koje su i sudiji bile kristalno jasne.
Na kraju, još jedna bolna i neizreciva tema sa kojom se susrećem dok uz zvuke fena čitam nedeljne trač slikovnice. Veoma često, u ovim publikacijama se pojavi osoba o kojoj mislim sve najgore – Emir Kusturica. Njegova etička, estetska, moralna, umetnička i politička ličnost su, za moje poimanje sveta, najveća antiteza svemu ispravnom. Kusturičina firma se zove “Lotika d.o.o”, kao i kafić koji drži na Mokroj Gori.
Lotika Cilermajer, o kojoj je ovde reč i čije se ime pečatira dok se radi export-import, a u kafani pod njenim imenom se opijaju mnogi vinovnici propasti naroda sa kojim živim, jedna je od glavnih protagonistkinja romana “Na Drini ćuprija”. Lotika je moja čukunbaba, a ostali likovi, koji se pojavljuju u pojedinim poglavljima knjige, su naše prababe, pradede, jednom rečju, veoma bliska i važna rodbina i deo intimne istorije. Na žalost, nemamo nikakvu tapiju na Lotiku, ni način da zaustavimo ovako provlačenje njenog imena kroz, za moju porodicu, grozan kontekst. Ona je i književni karakter i kao takva pripada svetskoj kulturnoj baštini i fondaciji Ive Andrića.
U slučaju ovog "autorskog prava", meni preostaje samo porodični album i sekiracija na šamponjeri.
