Konačno je došlo vreme da i u pisanoj formi ispoljim zadovoljstvo filmskom 2018. godinom. Moja je promišljena i brižljivo kurirana lista, ali opet samo subjektivni osećaj filma, što je i moto emisije MondoPop. Treba naglasiti i da nisam uspela da pogledam tri filma za koja pretpostavljam da mogu da nađu svoje mesto na TOP 10: “Vice” Adama Mekeja, “Destroyer” Karin Kusame i “Vox Lux” Brejdija Korbeta. Takođe, na repertoaru mi nije bio ni “Roma”, nemam osećaj da će mi se dopasti mada dozvoljavam čak i da me Alfonso Kuaron prijatno iznenadi. “A Star is Born” sam gledala, nije na ovoj listi, razloge sam obrazložila ovde.
1. BlackKklansman – Kad sam izašla iz bioskopske sale bilo mi je jasno da je to - TO. Plakala sam, smejala se i htela sam da traje još dva sata. Smatram da su rasizam i rasna segregacija najniža tačka pada ljudskog roda i ne podnosim priče "jao sad snimaju filmove o rasizmu po ključu za Oskare". Ma, ne snimaju ih dovoljno u odnosu na to koliko je monstruozno sve ono što se događalo i događa ljudima samo zato što su druge boje kože. Mnogo je nezaboravnih ostvarenjima na ovu temu (od "Imitacije života" do "Get Out") ali je Spajk Li ubedljivo najbolje dočarao, a bez patosa i sentimenta, svu zlu apsurdnost ovog nezamislivog zločina prema čovečnosti. Genijalan, veliki film za budućnost. Ja mu dajem Oskara za najbolji film, najbolju režiju, adaptirani scenario i sporednu mušku ulogu (Adam Driver).
2. Mandy – Sve što je američko a “tuče" na evropski autorski film u meni budi više strepnje nego nade. Ali Panos Kosmatos je snimio ono što će da dotakne tanane strune zbog kojih sečem vene na Larsa Fon Trira. Lepo je. Brutalno je. Nikolas Kejdž je nikad bolji i nikad luđi. Volim kad se filmom stvori čitav novi svet, estetika i onda možemo da kažemo “to je kao iz…Mendi”. Tako nastaje kultni film.Muzika pokojnog Johana Johansona je savršena i integralni je deo ove fantazije apstraktnog ekspresionizma. Na žalost prvo su ga emitovali na kablu a tek onda u bioskopima pa neće moći da bude nominovan ni za jednog Oskara.
3. Cold War – Slutilo je na debakl: Evropa plus folklorna igra i pevanje, pa to nije šolja čaja koju ću rado popiti. Moj duhovni vođa Kristofer Hičens je rekao "I'll try anything once except incest and folk dancing". Istina, folklor, ma odakle bio, u meni budi neviđeni transfer blama i zbog onih koji ga igraju i zbog mene koja ga gledam. Plus, veliki sam evroskeptik kad je film u pitanju. Ne volim ni regionalne ni evropske filmove i zaista se teško upuštam u gledanje. Ipak ovo je LEPO. Sve je jebote lepo u ovom filmu pa i kad je ružno i kad se valjaju po poljskom blatu. On, ona, muzika, kostim…Čak su i ljubav i melodrama podnošljive i udaraju gde treba, toga dugo nije bilo, možda još od “Engleskog pacijenta”. Za plasman na listi je bitna i čisto žanrovsko usmerenje i zato je tu gde jeste (cela Poljska odahnula kad je videla plasman svog pulena na ovoj listi:) Od mene, Oskar za strani film kao vrata, ne verujem da Kuaron može prijatnije da me iznenadi od Pavlikovskog.
4. Mid 90s – Neću kriti, ložim se na Džonu Hila i SVE što ima veze sa njim. Međutim, vidim, moj bucko Džonica se nešto dao na dijete, uozbiljio, prohipsterisao, fazon naočara, fazon Sem Šepard. Kažu – režira. Kažu – nije više “glumac/glupac”. Pritisnem play, kad tamo - nema se šta dodati ni oduzeti. SVE je kako treba u jednom filmu o odrastanju. Sunny Šuljić je naše gore list i možemo samo da budemo ponosni jer njegov glumački potencijal nije daleko od onoga što je prošle sezone pokazao Timoti Šalame. Soundtrack je što bi naš narod rekao – bruka. Scena u kojoj se voze skejtovi uz Morisija je jedna od najlepših u modernoj tinejdž kinematografiji a kazuje nam da je “Mančester” emotivni a ne geografski pojam. Bravo Džona, dome!
5. Leave No Trace – Mali veliki film koji je majstorski režirala Debra Granik. Da, imamo slatko, pametno dete i oca koji ima PTSD i sve elemente na navlačenje na tanak led kič tropa “ratnik se vraća kući pa se ne snalazi pa se spaja sa prirodom”. Granik nam ipak pruža mnogo više od toga i u ovome je njen kraft. Težak, bogovski odglumljen film posle koga se, začudo, osećate dobro.
6. Ready Player One – “Ako ste mrzeli evropski film, obožavaćete novog Spilberga”. Jedino ostvarenje tokom čije premijere sam glasno navijala, smejala se i ponavljala replike u sali kao da imam 12 godina. Bez starca nema udarca, ovo je vitalno režirani postmoderni tobogan akcije i emocija za sve nas koji smo odrasli na “Ajkuli”, “ET” i novoholivuđanima. Stiven je naš kinematografski tata i lepo je kad je tata u formi. Još sto godina, maestro.
7. The Favourite – Latimnosov prethodni film “Ubistvo svetog jelena” je bio drugi na mom TOP 10 filmova 2017. “Favorit” ili “Mezimica” :) je odlično odglumljen i režiran film, vizuelno besprekoran i neverovatno originalan. Ipak, nešto mi nedostaje. Možda mi je smetalo što je povremeno smešan tj. ide ka komediji apsurda – žanrovska neodređenost je loš sluga i loš gospodar. Jorgos ponire u emociju tek pri kraju kad smo se već iskikotali i kao da malo kasni. Oliviji Kolman odmah dati Oskara jer tu nema šta da se diskutuje, Ema Stoun može da zabode još jednog a Rejčel Vajs mi je bila daleko bolja u odličnom “Disobedience”. Ne bih imala primedbe ako bi Grk odvalio ove fićfiriće Kupera i Kuarona i dobio Oskara za najbolju režiju i film.
8. Annihilation – Veoma je teško napraviti upečatljiv i inovativan SF a upravo je to uradio Aleks Garland. Glumačka ekipa fenomenalna, a vizuelno je na nivou “Mandy” – videli smo nešto što nikada nismo što u ovoj eri zaista nije mačiji kašalj. Čekamo nastavak.
9. Green Book – Film Pitera Farelija je imao sve predispozicije da ga odbacim kao kič što donekle i jeste. Tema kojom se bavi je ušećerena i jako lepo upakovana ali su Vigo Mortensen i Marhešala Ali toliko dobri da sam sklona ideji da Vigo treba da dobije Oskara za glavnu mušku ulogu. Interesantno je i da nam Fareli u ispisu pre odjavne špice nije predočio glavnu stvar – lik koga tumači Mortensen je u kasnijoj fazi života bio glumac i igrao je u seriji “The Sopranos”.
10. Sicario: Day of the Soldado – Reditelj Stefano Solima je “maksimalno ispoštovao” kultnost prvog dela, ali je uradio nešto svoje. Adrenalin, testosteron, pucanje i prkosni Benicio Del Toro. Šta ćeš više. Za kraj, ali ne i manje bitno - ovaj film me je naučio da ipak postoji jedan muškarac kome bih oprostila Crocks a to je Džoš Brolin.
Ovo nije “honorable mention”. Ovo su izvrsni dokumentarci koji mogu da stoje rame uz rame sa najboljim igranim filmovima. Jako mi je drago što ovaj žanr cveta iz godine u godinu i najtoplije preporučujem da pogledate sva četiri.
1. Three Identical Strangers
2. McQueen
3. Jane Fonda in Five Acts
4. Whitney
