POVODOM DESETOGODIŠNJICE SMRTI... (Tekst objavljen 2007. godine)
I remember doing nothing on the night Sinatra died
And the night Jeff Buckley died
And the night Kurt Cobain died
And the night John Lennon died
I remember I stayed up to watch the news with everyone
And that was a lot of nights
And that was a lot of lives
Who lost the tickets to what they need?...
…And songs are never quite the answer
Just a soundtrack to a life
That is over all too soon
Helps to turn the days to night
While I was wrong and you were right.
(BADLY DRAWN BOY – YOU WERE RIGHT)
Svi se sećamo gde smo bili kada smo čuli da je umro neko važan.
Moja baka umrla je u osamdesetoj, u bolnici “Sveti Sava” iz koje se niko, najčešće živ i nije vratio.
Bilo je to početkom maja, 1997, a dve nedelje kasnije, dok sedim za trpezarijskim stolom, jedem trešnje i učim "Istoriju svetskog pozorišta i drame". Zvoni telefon.
Poziv iz Atine, drugarica plače: “Sad sam videla na vestima. Udavio se.”
“Ko se udavio?”, pitam.
“Džef”, ne može da dođe do daha. “Džef Bakli. Potrošila sam karticu za telefon”.
Spušta slušalicu, dok ja bez svesti o paradoksu tog trenutka, odlazim u sobu i u plejer ubacujem njegov album “Grace”. Otvaram prozor, i puštam veći broj suza nego posle smrti rođene babe, što majka nikako nije smela da vidi, ali je u mom sistemu stvar bila prilično jasna: razlika između Džefovih trideset i babinih osamdeset bila je ogromna, recimo kao Misisipi gde je Bakli poslednji put zaplivao.
Tragedija se dogodila nedaleko od motela Lorraine, na jednoj od terasa tog zdanja ubijen je i Martin Luter King, pa je tako država Tenesi je postala zaposednuta još jednim dobrim duhom.
Nekoliko godina ranije u časopisu “Ritam” pročitala sam tekst o albumu “Greetings from LA” Tima Baklija iz 1972., koji sam ubrzo i nabavila, na njega se napalila i od tada počinje moja fascinacija američkom muzikom iz sedamdesetih. “Greetings” je, potpisujem, najseksi ploča u istoriji roka, snimljena kad je Tim Bakli imao dvadeset I šest godina, a samo dve godine pre nego što će slučajno uzeti fatalnu kombinaciju heroina i barbiturata i, uz poslednje reči “bye bye baby” napustiti nama poznati svet.
Ono što je ostalo od Tima nije samo osam albuma, već i naslednik anđeoskog lica, sa rasponom glasa od tri i po oktave, koji je svog oca video samo jednom, kada je imao osam godina…
I sve što dalje mogu da napišem možete naći na velikom broju sajtova posvećenih Džefu. Ja sam mu posvetila jednu priču, u prvom romanu, gde se mladi nemački pisac u zenitu svoje karijere davi u Misisipiju, a potom postaje mistični pop svetac.
Ipak, nema ničega što može da se otkuca a da može da se uporedi sa osećanjem koje izazivaju njegovi albumi “Grace” ili posthumni “Sketches for my sweetheart the drunk”.
Patetika je ubica umetnosti, osim onda kada je umetnost vrhunska. Patetika je, možda još više, ubica novinskog teksta, osim kad je napisan impulsivno:)
Predlog za plejlistu Džefa i Tima Baklija
Lover, You Should've Come Over – Jeff: album Grace
Everybody Here Wants You – Jeff: album Sketches
Sweet Surrender – Tim: album Greetings from LA
Quicksand – Tim: album Sefronia
Hallelujah – Jeff: album: Grace
Dolphins – Tim: album Dreamletter, live in London
Grace – Jeff: album Grace
Because of you – Tim: album Sefronia
The way the young lovers do – Jeff: album “Live at Sin-e” ( neverovatna obrada montruozno dobre pesme Van Morrisona )
Make it right – Tim: album Greetins from LA
Postoji više od pedeset pesama koje su posvećene Džefu Bakliju, AGIT POP preporučuje dve, “To the sea” Mark Eitzela ( frontmena American music club, koji je ovu pesmu svirao i na koncertu u Domu omladine ) i gore već citiranu "You were right", Badly drawn boy…
