“I was never crazy about Hitler... If you stand on a soapbox and trade rhetoric with a dictator you never win... That's what they do so well: they seduce people. But if you ridicule them, bring them down with laughter, they can't win. You show how crazy they are.”
Mel Brooks
U mnogim analizama Ekoovog romana “Ime ruže” (čija je srž nepostojeća Aristotelova Druga knjiga Poetike, posvećena komediji i smehu) možemo pročitati zašto je italijanski pisac odlučio da polemiše upravo sa grčkim filozofima, čija su dela utrla put celokupnoj hrišćanskoj filozofiji.
Kroz teološku pseudo-disertaciju Eko nam prikazuje uzbudljive likove i trilerski zaplet, a usput objašnjava i zbog čega se Hrist nikada ne smeje…
Komedija znači prosvetljenje, reči su negativca i ubice Horhea od Burgosa, ona je oslobađanje od straha, a ako nema straha, nema ni vere. Jer, šta je sledeće? Podsmevanje Bogu? Bog bi onda mogao da postane irelevantan, što dovodi do Haosa na Zemlji.
Taj “quaestio disputata” je esencijalna za ovo remek delo literarnog postmodernizma, a rasprave između Viljema od Baskervila i Horhea Burgosa su i meta-debata: sa jedne strane je turobna dogma izvedena iz teze Jovana Zlatoustog da se “Hrist u Bibliji nikad ne smeje” a sa druge promovisanje Aristotelove ideje kako je smeh upravo ono što razlikuje čoveka od drugih životinja.
Film “Ime ruže” samo delimično dočarava intelektualni spektakl koji nudi knjiga ali su neke važne tačke sa stranica prešle na veliko platno, kao ova scena koja govori o tome zašto Horhe izvečeri truje monahe koji su se dočepali Aristotela.
U ovom insertu je pomenut Sv. Jovan Zlatousti ali se može pobrojati mnogo svetaca/crkvenih lidera koji su u ranom pravoslavnom hrišćanstvu i periodu mračnog srednjeg veka propovedali zabranu smeha čak i stroge kazne. O tome se detaljnije može pročitati ovde.
Ruska pravoslavna crkva je zadržala ovaj narativ i posle raspada Istočnog rimskog carstva – frivolnost i smeh su blasfemija, odraz demonskog i poklanjanje samom Đavolu, dobar primer u A Devil's Vaudeville: The Demonic in Dostoevsky's Major Fiction
* * *
Fast forward, spašavam vas od zatucanih popova i vodim u 1962. godinu i to u Njujork, na Brodvej. Mag komedije Mel Bruks drži konferenciju za štampu povodom svog mjuzikla “All American” i prvi put nagoveštava budući projekat “The Producers”. Samo dvadesetak godina posle Holokausta, 1967, Mel Bruks je snimio film o dvojici jevrejskih producenata koji žele da naprave grozan mjuzikl, bankrotiraju i uzmu novac od osiguranja. Hit numera filma je “Springtime for Hitler” a lajtmotivi su zezanje na račun nacizma, homoseksualaca i drugih tabu tema.
Mela Bruksa, koji je takođe Jevrejin i veteran Drugog svetskog rata, kritičari ne optužuju da je malouman već se bave svim aspektima provokativne komedije koja je ujedno bila i njegova prva filmska režija.
Bruks osvaja Oskara za najbolji scenario, Džin Vajdler za najbolju sporednu ulogu. Legendarna anegdota koju je Mel često prepričavao je susret sa gospođom XY Pristojniti u liftu:
'I have to tell you, Mr. Brooks, that your movie is vulgar.'
Brooks smiled benevolently.
'Lady,' he said, 'It rose below vulgarity.'"
Ovo delo je aktuelizovano 2001. godine kada je na Brodveju postavljen istoimeni mjuzikl (igra se do dan danas) a rimejk filma sa Metjuom Broderikom i Nejtanom Lejnom snimljen je 2005.
The Producers su važan momenat u istoriji pop-kulture jer film i mjuzikl predstavljaju onu tačku u kojoj je popularna umetnost ponovo postala primenjeno katarzična. Bruks je pomogao da potomci stradalih u Holokaustu ali i oni preživeli dotaknu najmračniji deo svog života, ali i da budu sretni što su tu, zajedno u sali…Kroz suze od smeha su lako mogli da shvate koliko neduhovito, banalno i kič je bilo to zlo koje ih je uništavalo, da pogledaju krvnika u lice i kažu “Hej, ti si mrtav, a mi smo ovde i nasmejani”.
Ovakvim terapeutskim tretmanom najvećeg zločina u istoriji čovečanstva služili su se i Vudi Alen, Leri Dejvid, Sara Silverman i Leni Brus, da pomenem samo neke. Jasno je da jevrejski komičari imaju lakši prolaz kada je u pitanju šala na račun onih koji su doveli do eliminacije jednog dela njihovog naroda, a razlozi su jednostavni: ja mogu da psujem svoju majku, ali kad ti to uradiš moje je pravo da procenim da li me to vređa. Na jednom lajt nivou i Roberto Benjini se dotakao teme "zabava u logoru", u Oskarom ovenčanom filmu "Život je lep".
Dokumentarac The Last Laugh delimično objašnjava kako je moguće praviti šale na račun Holokausta – pomenuti komičari se uvek podsmevaju počiniocima a nikada žrtvama. Razlika je suštinska a o njoj govore i autori ali oni koji su preživeli Aušvic, kao što je Renee Firestone koja ima 90 godina. Ona je odličan primer mudrih reči komičara Karla Rajnera: “Ljudi su konzistentni. Ako si bio duhovit pre, bićeš duhovit i za vreme, a ostaćeš duhovit i posle”
Mi smo svi posledica rata na prostoru bivše Jugoslavije. Mnogi su ubijeni, mnogi proterani i raseljeni, ali svakako donekle načeti, oštećeni. Generacija slična onoj koja je rasla za vreme američke intervencije u Vijetnamu: protesti, mobilizacije, društveni haos plus bombardovanja, sankcije i glad. Haški tribunal, snimci "Škorpiona" i popova koji ih blagosiljaju, streljani gardisti, skupljanje političkih poena na zločincima - sve je to dovelo do situacije u kojoj smo se iskreno radovali svakom hapšenju, svakoj presudi i da, smrti. Smrti Slobodana Miloševića, recimo. Smrti čoveka koji je uništio život milionima ljudi u zemlji koju smo smatrali domovinom.
I tu smo, takvi, nalazimo utehu i katarzu u smehu, u mimovima, u gifovima, u međusobnoj razmeni na društvenim mrežama. Razmeni koja kaže “Hej nisi sam, i ja se ovako pročišćavam i lečim, hajde da to radimo zajedno i da budemo skupa iako udaljeni”.
“Sokratovski” čin Slobodana Praljka nije podsmevan ad hominem, mnogi koji su se sprdali na njegov račun možda ni ne znaju ko je bio taj čovek i za koje je zločine tačno osuđen. Haški tribunal bio je mitsko mesto, jedino koje je davalo nadu u pravdu a zatvoren je “not with a whimper, but with a bang” da pozovem i TS Eliota u pomoć. Praljak je simbol svih krvoloka koji su tamo osuđeni, svih tih zlotvora koji su nekome oduzeli detinjstvo, nekom mladost a nekom život.
On je dakle samo “parče krpe” iz skeča sa zastavom Bila Hiksa.
Neki moji su ubijeni, raseljeni i upropašteni kako u Drugom svetskom ratu, tako i u Bosni tokom devedesetih. Da li mi ovo daje veće pravo i slobodu da se šegačim na račun Ajhmana, Praljka ili Mladića? Ne, tu slobodu mi daje činjenica da više nismo u srednjem veku Horhea Burgosa, a crkveni uzusi i malograđanski modeli o tome "kako treba" su deo istorije iz vremena pre Francuske i Oktobarske revolucije.
Iako su nas razni Miloševići, Mladići i Praljci psihički načeli, oni nisu ubili naš duh, intelektualni kapacitet da humor koristimo kao instrument istine, nisu nas mentalno kastrirali, niti vratili u feudalni mrak.
Sigurna sam da svako od vas gaji specifičan moralni zakon u sebi i vidi neko svoje zvezdano nebo iznad.
U ovoj parafrazi Kanta i njegovom kategoričkom imperativu “postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželjeti da postane оpšti zakon” leži i naravoučenije: Ako ikada budem popila otrov u sudnici u kojoj sam osuđena za ratne zločine, MOLIM VAS pravite mimove i ne obazirite se na moju porodicu.
Verovatno je to najmanje što sam zaslužila.
Živeli!