IZMEĐU BEOGRADA I PODGORICE
Jelena Đurović se bori za ljudska prava i protiv istorijskog zaborava
Kao jedanaestogodišnjakinja Jelena je, kao obaveznu lektiru u školi, morala da pročita knjigu jugosovenskog pisca Ive Andrića “Na Drini Ćuprija”. Jedan od upečatljivih likova u knjizi za koju je Andrić dobio Nobelovu nagradu je Lotika Celermajer, Jelenina je čukunbaba. Kada je od svoje majke to saznala, postala je svesna svog jevrejskog porekla.
Trideset i jednu godinu kasnije, aktivistkinja za ljudska prava, radio novinarka i potpredsednica Jevrejske zajednice Crne Gore sedi u jednom kafeu u beogradskom kraju Dorćol. Ovde je nekada bio centar jevrejskog života, a danas o tome svedoči ime Jevrejske ulice.
Od rođenja, Đurović živi u starom centru grada. Dobro se uklapa u popularni kraj; puno se i rado smeje, ali se i naglo uozbilji kada joj neka tema posebno leži na srcu. Đurović pripada onoj grupi ljudi koja budućnost zemlje vidi na zapadu, koja želi da se suoči sa ratnim zločinima i koja se zalaže za ljudska prava seksualnih manjina. Nasuprot je onima koji Vladimira Putina dižu u nebesa, koji liberalizam i prava manjima smatraju dekadentnom propagandom zapada – ona za to nema razumevanja.
Na svoje jevrejsko poreklo je ponosna. Kada joj Davidova zvezda koju nosi oko vrata sklizne ispod bluze, brzo je izvuče napolje.
DETINJSTVO Objašnjava zašto jevrejsko poreklo u njenom detinjstvu nije imalo nikakvu ulogu: »Moja baka je kroz mnogo toga morala da prođe da bi ona i njena porodica preživeli Jedan deo porodice ubijen je konentracionom logoru Dahau. Deda-ujak je 1941. ubijen na Starom sajmištu.
»Moja baka je na vreme pribavila dokumenta na kojima je pisalo kako je pravoslavne vere, ali njeni roditelji takve papire nisu imali pa su bili su prinuđeni da se kriju u podrumu u jednom selu.”
Jelenina baka je čitavog svog života imala strah da će se nacisti jednoga dana vratiti. Ponekad je ustajala noću sanjajući vojničke korake. To je bio razlog zbog kog je dugo vremena insistirala da njena unuka ne sazna ništa o jevrejskim korenima. »Pretila je da će napustiti kuću ukoliko mi neko kaže da sam Jevrejka.«
U početku, kaže Jelena, nije znala šta bi sa “svim tim jevrejstvom”. Potom se zainteresovala za jevrejsku istoriju. »Postoji mnogo načina na koji neko može “biti Jevrejin”, religija je samo jedan.
»Naravno da znam puno o jevrejskoj veri i tradiciji, ali za mene je to pre svega stvar pristupa životu, kulture i politike a ne religije. Svako mora sam da odluči na koji način želi biti Jevrejin.«
AKTIVIZAM Danas se Jelena Đurović bori i protiv prisvajanja njene pretkinje Lotike Celermajer od stane nacionalističkog režisera Emira Kusturice, koji je svoju kompaniju i kafić pre nekoliko godina nazvao po njenom imenu. Često čuje komenatre da je Kusturica napravio sjajne filmove. Na to kaže: »Njegovo me delo ne zanima. I Leni Rifenštal je pravila dobre filmove, i? Politički, ti ljudi su nemogući. Ja ne mogu da gledam te filmove a da zaboravim da je ona bila bliska sa Hitlerom a da je on apologeta ratnih zločinaca…
Đurović sa strepnjom posmatra kako se Srbija ophodi prema prošlosti: Već neko vreme je u toku sudski proces za rehabilitaciju Milana Nedića, nacističkog kolaboratora i predsednika kvinslinške marionetske vlade u Srbiji. Pored toga, od 1996. u Beogradu se otpočelo sa promenom imena ulica, kako bi se imena partizana i antifašista sklonila iz istorije i sećanja. Na sve to, posebno uzrujava što je osvedočeni antisemita Nikolaj Velimirović 2003. kanonizovan strane Srpske pravoslavne crkve, dok je rehabilitovan je i četnički vođa Dragoljub Mihailović.
Đurović ovo veoma uznemirava: »Ovo je sve samo početak. Proces rehabilitacije Milan Nedića je otrovni “šlag” na sramnoj torti. Baš ovde, na Dorćolu, su Nedićevi ljudi popisivali Jevreje koji su na kraju odvedeni na Staro sajmište.
JUGOSLAVIJA Jevrejstvo u detinjstvu, u Titovoj Jugoslaviji, Đurović opisuje kao prijatno. Antisemitizam nikada nije osećala . »Problem je bio što nismo imali diplomatske odnose sa Izraelom, ali to nije bio antisemitizam već politička odluka.«
Pre nekoliko godina, kada je živela u Londonu, primila je poziv od gospodina Jaše Alfandarija iz Crne Gore. Želeo je da osnuje jevrejsku zajednicu. U to vreme u Crnoj Gori nije postojao “jevrejski život”, a on je saznao za njenu porodičnu vezu sa Lotikom Zellermeier. »Danas je Jaša predsednik, a ja potpresednica Jevrejske zajednice Crne Gore koja sada postoji već više od četri godine.
U Crnoj Gori živi oko 500 jevreja. Većinom obitavaju po većim gradovima na obali, ali i u glavnom gradu Podgorici, koja je Jeleni u poslednje vreme drugo mesto prrebivališta. »Mi smo jedna mala zajednica«, kaže ona, ali svake godine oko 3000 jevrejskih turista dođe u Crnu Goru. »I s obzirom na to da ne postoji izraelska ambasada u Crnoj Gori, često nas pozivaju kada imaju problem ili urgenciju a mi smo tu da im se nađemo.«
U planu je izgradnja sinagoge u Podgorici, uz kuturni centar Judaika i košer restoran. Trenutno je u toku skupljanje priloga za ovaj veliki projekat. Povremeno je pitaju da li je sve to neophodno maloj zajednici. Ona međutim jasno odgovara: »Projekat će dodatno povezati Jevreje koji žive u Crnoj Gori i one koji ovde borave privremeno, važan je za naše društvo u celini. Verujem i da izgradnjom ovog centra naša zajednica može samo dodatno da se proširi i osnaži.«
Izvor: Judische Allgemeine
Autor: Krsto Lazarević
Prevod: Olivera Papestijević
Foto: Nils Broer
