Deo ovog teksta objavljen je na portalu BalkanInsight.
Moja poseta Černobilu je, kako kažu Englezi, „savršena oluja“ sticaja okolnosti. Naime, bila sam pozvana na konferenciju u Kijev sredinom maja a to je koincidiralo sa početkom emitovanja hit HBO serije. Nije bilo dileme, otićiću na jednodnevnu ekskurziju u Zonu i snimiću video prilog za svoju emisiju o filmskim i TV novitetima.
Bukiranje ekskurzije je prilično jednostavno, postoji nekoliko agencija koje su sertifikovane da vode turiste u Zonu a ja sam se odlučila za onu koja je imala najlepši sajt (inače su cene prilično ujednačene, a zavise samo od toga koliko unapred rezervišete mesto). Podaci koje vam traže su kao da putujete u novu zemlju – broj pasoša, državljanstvo itd. Obavezno je da sa sobom imate pasoš jer je Zona, iako u Ukrajini, pod posebnom jurisdikcijom.
Nijednog momenta mi nije palo na pamet da u Zoni nešto loše može da se dogodi tj. da bih mogla da se ozračim, umrem, raspadnem…Informisala sam se o radijaciji i černobilskom turizmu generalno, i videla sam da je ovo novinarski zadatak kao i svaki drugi. Ono što nisam mogla da zamislim je da će mi se u Zoni jako dopasti i da će mi poseta promeniti percepciju turističkih želja (sledeća destinacija na listi mi je kosmodrom Bajkonur, ruski kosmički centar koji se nalazi u Kazahstanu).
Agitpop 126: Interview with Avner Avraham - Mossad in Film and on TV 
Agitpop 108: In memoriam - Šon Koneri
Šta slušam u izolaciji (PODCAST)Šta je to tako fascinantno u Černobilu? Prvenstveno činjenica da Pripjat i okolna sela izgledaju kao povratak u prošlost i odlazak u budućnost u isto vreme…Postapokaliptična atmosfera koju je vizionarski snimio Tarkovski u „Stalkeru“ (po noveli „Piknik kraj puta“ braće Strugacki) ovde nije scenografija već stvarnost. I dalje, sve nam izgleda kao kulisa za filmove o tome kako će izgledati svet ako neko pritisne crveno dugme ili dva. Diatlov i njegov tim su mislili da RBMK reaktor ne može da eksplodira. Sada ovo jezgo (nazvano i "The Elephants Foot" jer ima oblik slonove noge) prodire oko dva metra ispod zemlje a iznad je zaštićeno već drugim Sarkofagom koji košta milijardu dolara a platile su ga zemlje EU. Kazahstanski naučnik Artur Kornejev koji radi u nuklearki je uslikao "Nogu" deset godina posle katastrofe i preživeo. Kažu da je na sebi imao odelo od pedeset kilograma i da je kod jezgra bio oko minut (posle tri minuta jezgro ispušta letalnu dozu i ubija svakog ko se nađe u blizini).
Za ljude koji se bave umetnošću Zona je verovatno najinspirativnije mesto baš zato što je potpuno nadrealno. Crvena šuma koja je radioaktivna izrasla je iz radijacijom opustošene zemlje. Lisice vam jedu iz ruke jer su i one i medvedi pre koju deceniju izbegli od lovaca i sada švrljaju Zonom kao domaće životinje. Pasa ima na svakom koraku, oni su amalgam vukova i retrivera, umiljati i simpatični. „Najfensi“ restoran „Pripjat“ kod reke je i dalje spektakularan jer su prozori božanstveno oslikani iako izlomljeni i sve je korodiralo. Zvuči loše ali ne i ružno. Istoričare će zabaviti spomenik Lenjinu, jedini koji je preostao u Ukrajini (možete ga videti kao ilustraciju u linku koji sam spomenula na početku, na portalu BalkanInsight).
Priroda je posebna tema – cveće koje je izraslo iz sprženog asfalta ima divnu boju, tu su nijanse purpurne i žute, ovo je divlje poljsko rastinje u inat uranijumu.
Centralno mesto, pored već mnogo puta ovekovečenog Trga je ono napušteno Igralište čiji je markantni objekat Vrteška. Zaraslo je u korov i metal je nagrižen, ali po lepom danu može da se pronađe nešto estetski primamljivo u odumiranju metala – mislila sam o slikaru Frensisu Bejkonu i o tome kako bi on verovatno provodio sate na ovim mestama praveći skice. Zamišljala sam kako su se deca, prve svetske „atomske izbeglice“, ovde igrala poslednji put u aprilu 1986.
Nas u Beogradu su sklanjali od „černobilske kiše“ tokom tih prvomajskih praznika. Dok gledamo drugu sezonu serije „Dark“ vidimo kako su i nemački tinejdžeri bili u obavezi da tokom proleća stalno nose dvobojne plavo-žute jakne sa kapuljačom. Mi smo ove kabanice kupovali u Komisionu kod bioskopa Balkan. To je pokojno vreme detinjstva gde se sentiment i kič mešaju sa uspomenama o udobnosti.
Černobilska nuklearna havarija je generacijska stvar i moglo bi se reći da ujedinjuje sve nas Evropljane. Kao što svi znamo gde smo bili kad su teroristi srušili Dve kule, svi znamo i šta smo radili kada je pala ta prva nuklearna kiša koja je označila i kraj Sovjetskog saveza i najavila kraj XX veka.
Korisno za turiste:
Ekskurziju bukirajte na vreme – polazak je najčešće sa autobuske stanice u Kijevu pa potražite hotel u blizini (moja preporuka je korektan Ibis).
Do Zone se putuje dva sata, u Zoni ostaje osam sati pa ukupan put traje 12 sati – na pumpi na kojoj ćete stati pri odlasku kupite što više hrane i vode. Pri ulasku u Zonu dobijate Gajgerov brojač i dozimetar kojim se meri radijacija koju ste „upili“. Nekoliko puta ćete biti podvrgnuti merenju radijacije tela u aparatima kojih ima na svakih desetak kilometara. Obucite se slojevito, preporučujem duge rukave, džins i udobne patike. Potrudite se da u programu ekskurzije imate obrok jer ćete ručati boršč u menzi koja izgleda kao iz vremeplova.
Najzanimljiviji deo posete je finale: najskrivenije sovjetsko „tajno oružje“ Radar Duga koji se nalazi na samom kraju Zone i za njega niko nije znao do same katastrofe, a onda je zatvoren.
Treba vam dovoljno baterije u telefonu jer ćete sve želeti da fotkate.
Proverite neku aplikaciju za vremensku prognozu (najsigurnije BBC Weather). Ne treba vam ni hladno ali ni prevruće, kako bi to rekao Diatlov bitno je da klima bude „not great, not terrible“.
