Andrej, stvarno ne voliš Srbiju!
Nema razloga ni da je voliš, ona je za tebe samo susedna zemlja, kao za mene na primer Rumunija, i nemam neki poseban afinitet prema Rumuniji, ali Andrej… nedobog da je Bole opalio u Boriku. Razmisli, zemljače (oslovljavaću te tako, poreklom sam iz Titograda), Bole opali u Boriku - ode Boris, Mile, Irinej... I na vlast dođe ko, Andreje Nikolaidisu? Ko onda menja ove koji sede danas na vodećim pozicijama u zemljama koje se “srpske” zovu? Čemu nas uči smrt Zorana Đinđića i sve ono što je usledilo posle?
Veruj mi, na njihovo mesto onda dolaze gori. I da znaš, i od goreg ima gore, iako tebi, iz sigurne daljine, to možda deluje nemoguće.
Pitaš se, šta bi se desilo da je Bole opalio, onako, “za radnička prava”, ko bi se našao da uvede disciplinu u haos koji bi nastao u državi? Bebe Popovića, na žalost, više nema da sabljom napravi red. Ne bi to bila, kao u martu 2003, hapšenja najgorih, već kontra-revolucija, nastupio bi revanšizam koji bi predvodili svi oni koji tebe, Andrej, sada najviše napadaju. Zatvori bi bili puni nevladinog sektora, aktivista za gej prava, ateista, članova liberalnih stranaka, onih kojima se ne dopada kako peva Ivica Dačić i-ili ljudi koji stavljaju prst na čelo kada im se Draža pomene kao oslobodilac… To bi bio okidač za unutrašnji obračun koji je mnogima u Srbiji toliko preko potreban, kakav je sprovodio Koštunica posle smrti premijera koji nas je vukao ka EU…Dovršili bi započeto, ratosiljali bi nas se i pljunuli na leš građanske Srbije.
Ali Andrej jasno ti je, pa ne vole dušebrižnici Borisa Tadića toliko koliko se prave. Za mnoge koji danas osuđuju tvoj “gnusni poziv na atentat” znam da Borisa preziru daleko više nego što je to opravdano. Ipak, “slučaj Nikolaidis” dakle, tvoj slučaj, otvorio je nikad isceljenu ranu, duboku kao kanjon Morače, onu iz 21. maja 2006. Napad na tebe, jasno ti je, zaobilazan je ali i subliminalni pokušaj obračuna sa nikad prežaljenom nezavisnošću Crne Gore.
Da ste ti ili Jovo Kapičić, kojim slučajem, nešto drugo po nacionalnosti, veruj mi Andrej, njihova koplja bila bi mnogo manje zašiljena. Ne postoji niti jedna nacionalna pripadnost, izuzev Albanaca, koja u Srbiji izaziva toliko animoziteta kao “biti Crnogorac”. Jedni kažu da vi ne postojite, drugi kažu da ste Srbi, svi se slažu da ste lenji i mafijaši. Ono što posebno boli je što se svaki dan, od te majske zore, najavljivalo hapšenje Mila Đukanovića, i propast vaše države koja neće moći bez Srbije. Raspad opšteg nivoa. I svaki put kada napraite korak u EU integracijama, kad imate bolji standard, kada ste bliže NATO paktu, kada se transfer vlasti obavi u miru, neka sumanuta energija poteče forumima srpskih medija, neka gorčina ostavljenog, odbačenog, impotentnog muškarca. I uvek se to čita sa tugom, jer su Srbiju ostavile i Slovenija i Hrvatska i Bosna i Makedonija i Kosovo i Crna Gora a ona se toliko trudi, ne da se dopadne, nego da otromboljenim mišićima vrati bivše devojke. Neki od nas znaju da nema te sile. Srbija mora da se okupa, očešlja, umije, prisredi, vrati svojoj antifašističkoj tradiciji i onda će možda opet imati neku cicu. Ako ne, EU će joj već isprovodadžisati nešto.
To što si ti Andrej bradati muškarac, a drug Jovo stariji čovek, ne znači ništa. Počela je predizborna kampanja i nijesu samo bivša braća na udaru. Kriva je Anđelina Džoli jer je snimila film. I jer je valjda lepa i pametna i nešto radi, a takve retko sreću, i nikad imaju, oni koji vedre i oblače medijima i politikom u Srbiji. Tako da, sve u svemu, nisi u lošem društvu.
Pitaš se, naravno, dok se noću okrećeš, nervozan u postelji, o besprekornom, skoro isusovskom, pomirljivom “okreni-drugi-obraz” načinu života i razmišljanja koji imaju oni koji danas bacaju kamen na tebe, jer nikada ništa nisu zgrešili. Mirno spavaj, nano.
Pored toga što su mnogi od ovih trubača slavili posle ubistva Đinđića, Srbija se mogla podičiti sličnim, masovnim ispadima na teme ubijanja vladara (da ne idemo do Karađorđa, Miloša ili fanatičnog ubice Gavrila Principa, koji je ovde, verovao ili ne, obožavan i ima i ulicu) – na demonstracijama tokom političkih promena, cela je zemlja pevala “Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane”.
Onda, znaš, Kusturica, on na koncertu u Oslu peva “Ko ne voli Dabić Rašu (Radovan Karadžić), popušio kitu našu”. Njega niko ne osudi. Njemu daju parče teritorije i svaki dan ga prima neki od tih budža, akademika, crkvenih velikodostojnika. Intelektualcima i političarima koji tebe napadaju Andrej, ne smeta što Kusturica veliča čoveka osumnjičenog za najgore ratne zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata. Ma ne, on je super (valjda zato što se ne deklariše kao Crnogorac, ispravi me ako grešim, jer da je sve to radio u Podgorici, već bi njime brisali patos).
Imaju oni svog akademika Kostu Čavoškog, koji je devedesetih govorio za Miloševića (bivšeg šefa tvog današnjeg nemesisa, Ivice Dačića) nešto ovako: “Zmija se hvata za glavu a ne za rep. Da bi se sve ovo završilo, potrebno je oštro oko i sigurna ruka”. Pritom nije mislio da Milošević treba da menja dioptriju niti se bavio indijanskim receptima “kako spremiti zmiju na žaru”. Govorio je o atentatu, aha, sad ću ti izvaditi prst iz oka, znam da ti je jasno.
Ali, ovako sveže, imaju ovi što bi te linčovali i svog pesnika, do nedavno kolumniste “najstarijeg dnevnog lista na Balkanu”. On se zove Feđa Dimović i u pesmi “Oni su”, svog benda “Beogradski Sindikat” peva ovako: “Crno-bela Srbija nesloga je ubija, na putu ka Evropi u govnima završila, zar bombom da kažem da ta priča nam se smučila, na sednice da upadam i taoce da uzimam”. No dobro, valjda je to umetnička sloboda – upadanje na sednice Skupštine Republike Srbije, uzimanje talaca, podmetanje bombi. Umetnička sloboda na koju ti, Andrej, možda zato što si “sin bivše devojke” oličene u Crnoj Gori, nemaš pravo.
Znam, kazaćeš da ovde nešto nije u redu.
Srbija Presuđuje Sebi, Dvostrukim Standardima. U akronimu poslednje rečenice je ključ, a ti, po savesti, nastavi da živiš i radiš u novoj političkoj eri, gde Miloševićeve političke, umetničke i ideološke senke više ne zasedaju telefonom, niti izdaju naređenja.
PS: Pisac pisma ne podržava atentate ni na koga. Ako je Andrej Nikolaidis zaista smatrao da bi bilo dobro da neko bude “ubiven”, autor ovog teksta se sa tim ne slaže.
