Rešenje je, najčešće, ono što vam prvo padne na pamet. Tako je bilo i u noći između 20. i 21. maja tekuće godine, kada je Boris Tadić, do tada neprikosnoveni predsednik Srbije, ostao sam ispred govornice u štabu Demokratske stranke. U šoku ili neverici, Tadić je zvučao kao neko kome je dosta svega i kao da jedva čeka silazak sa političke scene.
Postojala su samo dva objašnjenja koja su natprosečnom biraču te večeri mogla da prođu kroz glavu – Boris Tadić je izgubio podršku Zapada i Boris Tadić je simbol onog dela Demokratske stranke koja se građanima Srbije smučila. I oba odgovora su, zapravo, tačna. To je bio uzrok poraza, posle kog su, u stranim ambasadama samo slegnuli ramenima, i rekli “svejedno”. Tačno, sve je jedno.
Šta se desilo na liniji Tadić – Zapad? Od miljenika do parije, za samo nekoliko godina? Od čoveka koji je “neprihvatljivog Koštunicu” stavio u politički limbo, sazidao Đilasa, beogradski glasački bedem od 40%, ukinuo vize, doveo Fijat i za sve to vreme uspeo da bude zgodan i šarmer?
Tadić je, iz razloga koji su manje ili više poznati (oni koji nisu poznati, ostaće takvi), na čelo Ministarstva spoljnih poslova doveo Vuka Jeremića. “Core” birači DS bili su zgroženi još na samom početku (alternativa Jeremiću bio je umereni Ivan Vejvoda), a duboki glasovi savetnika su govorili “Jeremićev nacionalizam će privući i neke građane koji nisu naši, (čitaj “SNS-DSS”) i posle sledećih izbora bićemo još brojniji”. Narod, ta amorfna nepoznanica, ipak, nije matematička formula – gaf do gafa nizao se tokom celokupnog trajanja Jeremićevog mandata, i koliko god je glasača nacionalističkih partija privukao (računamo 38:), mnogo je više onih koji zbog Jeremića i njegovog “načina” nisu zaokružili DS na svom listiću, ako su na izbore uopšte i izašli. Jedan minus od Zapada, svakako je zarađen i ovde. Ako ne zbog arogancije Jeremića, onda svakako zbog tupavog kadriranja.
Drugi problem prethodnog mandata DS leži u kombinaciji “kulturne politike” koju je propagirao RTS sa Tijanićem na čelu (građani su sve samo ne zaboravne budale, svi znaju ko je i Tijanić i sigurno se pitaju svako malo “a zašto ga oni tamo drže, beše i zašto mi OVO plaćamo??”), i nepotrebne revizije istorijskog nasleđa, oličenog u skoro patološkoj želji da se partizani i četnici “izmire”. U scenariju klike DS-a koja se besomučno i svakodnevno, kroz sve svoje medije, zalagala ovu vrstu "aktivnosti", “izmirenje” je, po tom modelu, izgledalo tako što bi se iskopao Čiča a zauvek zakopala uspomena na tekovine Narodno-oslobodilačke borbe i za vjeki vjekova zaboravila i zemljom pokrila lica pobednika Drugog svetskog rata. I ovde su oni, koji su uz DS od početka, ponovo stavili prst na čelo i otišli na Google. Ma da li je sve baš to tako kako nam serviraju? Da li su partizani posle rata zaista pobili pet miliona anti-komunista i zakopali ih u masovne grobnice po Srbiji ? (Broj stradalih pod “komunističkim jarmom” je eksponencijalno rastao iz godine u godinu, kako je “četnička” struja u stranci dobijala na značaju). Antifašizam je utkan u temelje moderne Evrope, kao i slobodni mediji i kulturna politika koja se plasira kroz nacionalni etar. Za Čiču, za zaključan prostor za javnu polemiku i sramni program državne televizije, Tadić je dobio još jedan žuti karton.
Odnos prema susedima se menjao kako je duvao vetar, ali je jedna tema bila nepromenjiva od 2008. godine – svakodnevni, već komični napadi na crnogorsku nezavisnost i čelnike ondašnje vlasti, pogotovo iz glasila kontrolisanih od strane najistaknutijih članova DS. U atmosferi koja je ličila na pasuse Orvelove “1984” niko se nije zapitao zašto se ovi ljudi na taj i takav način bave južnim susedom, zašto nalaze svaku priliku da ostrakizuju Crnogorce koji utabanim putem odlaze ka EU i NATO, i da li u Srbiji ima onih koji će se zbog ovolike neumne i otvorene mržnje možda zapitati kakva je stranka koju vode ljudi koji se bave besmislicama?
Crvena karton je sudija izvadio iz džepa pre godinu dana, kada su Srbi na barikadama pucali u vojnike iz zemalja EU. Udžbenik Radoša Ljušića za istoriju je najtiši ali suštinski ubica moderne Srbije, ali to je samo problem koji osećaju roditelji kada im stariji maloletnik kaže da će na izborima “glasati za Dveri”. Evropa ne ide u detalje, nju ne zanima uzrok, potpuna zapuštenost obrazovnog sistema koja traje već decenijama. Posledica je kuršum koji Austrijanac prima na granici između Kosova i Srbije. Tadić i njegov kabinet izdaju “saopštenje”. I kao u filmovima, ovo je momenat kada se nečije ime prekriži crvenim flomasterom, što je i “crvena linija” ako ćemo jezikom Vuka Jeremića.
*
I časopisi o automobilizmu, povrtarstvu i lovu na fazane danas se bave “ratom u Demokratskoj stranci”. Neke su analize preciznije, neki novinari imaju više i bolje informacije, dok drugi zapravo navijaju ili zauzimaju strane u prestrojavanju do koga će, možda doći.
Razlika između Srbije i civilizovanih zemalja je u tome da, kad je ovde neko u porodici bolestan ili ćaknut, bolje je da se drži u kući i ne pokazuje. Slabost je sramota. U Evropi, koje nastupa posle Horgoša/Kelebije propagira se integracija slabosti, slabost se smanjuje kada je iza nje društvo, jaka država, razred koji prihvata različitog…Baš zbog ove “seljačke logike” koja nalaže da bolesnik bude na tavanu sa šunkama i sakrije od varoši, postoji velika verovatnoća da nikada neće doći do pravog i otvorenog sučeljavanja dva trenutno najjača džokera DS-a, Borisa Tadića i Dragana Đilasa. Sve može da se završi na zatvorenoj sednici, Predsedništvu, Skupštini i da svako nastavi da radi svoj posao. Da li bi ovo bilo blagotvorno za Demokratsku stranku? Ne, nikako. Ona je već podeljena na barem pet frakcija, od kojih svaka jedna drugoj namešta i podmeće, kroz svoje dnevnike otkriva prljavštine kad za nekog dođe vreme (Šutanovac-plac/Cvetković-Nikezići), pa se prava politika više ne može da spozna, od ovih bizarnih igara za prevlast na brodu koji tone. Stvar nije toliko komplikovana ako pogledamo hrvatski scenario – ako se za nekog sumnja da je kriv, tu je sud. Ipak, kako su prsti očigledno mnogima ulepljeni medom, svako se nada da će uspeti da se istušira ako sa optužbama započne prvi. Glupo, naivno, čak i na nivou prevare, amaterski.
Ako se Pandorina kutija na kraju i otvori (bez prethodnih poluga moći i finansija, mnogi će biti na pragu histerije i hiperventilacije, pa će stvari lakše izlaziti u javnost) a DS se raspoluti, postoji mogućnost i da se partija (ponovo) raspadne na dve manje. Ovo bi svakako odgovaralo Draganu Đilasu, koji je po svim istraživanjima imao više glasova sam, nego sa hipotekom DS pored svog imena. Ne treba zaboraviti da je Đilas političar koji tzv. “radi posao”, primetno je potpuno odsustvo ideologije u njegovom komunalnom vođenju Beograda, kao i bilo kakav takt u odnosu na finese koje pred nas postavljaju izazovi Evropskih integracija (čitaj: Prajd, odnosi sa stranim diplomatama itd.). Dakle, u prvom ešalonu Demokrate imaju vrednicu i radilicu, ali je uz to potrebna kakva-takva ideja, koja će moći da upakuje proizvod koji će Dragan, sasvim sigurno isporučiti valjano i na vreme. Možda je ovo trenutak da se u ring vrati Zoran Živković, koji nikad nije istupio iz stranke, ali ju je, često veoma konstruktivno, kritikovao u predizbornom ciklusu.
U zavisnosti od odluka koje Demokratska stranka donese u narednom periodu biće jasno na koji birački potencijal može i hoće da računa na sledećim izborima. Ovo će se reflektovati i na manje stranke sa iste strane političkog spektra, ali i na trenutno vladajuće. U slučaju da prevlada struja Čiča-Jeremić-Kosmet-Kina, Tomi Nikoliću ne ostaje ništa drugo nego da do kraja izvrši metamorfozu iz bube u leptira, i uradi ono za šta niko u DS niko nije imao hrabrosti zbog “istraživanja” - izljubi se sa Atifede Jahjagom, klekne u Srebrenici i ozbiljno se pozabavi Ministarstvom prosvete i programom nacionalne televizije. U tom slučaju će se birači ovih stranaka na izborima 2016. samo zameniti i ceo ovaj tekst neće imati puno smisla.
