We see the past superimposed on the present, even when the present is a revolution – Regis Debray
Pre nego što pročitate kolumnu: Ne poznajem nikoga, niti u bližem niti u širem okruženju, ko je preminuo od posledica virusa CoVid19, Verovatno bi se ovaj tekst pisao drugačije u slučaju da nije bilo tako.
Start
Osmog marta 2020. sam ušla na terminal ljubljanskog aerodroma „Jože Pučnik“.
Sat vremena ranije rastala sam se sa prijateljima sa kojima sam provela nezaboravnu nedelju u Jevrejskom kulturnom centru. Kao prijateljica i novinarka pratila sam Festival tolerancije, manifestaciju na kojoj se prikazuju filmovi na jevrejske teme, organizuju tribine, lepo se jede, veseli, pije i peva. Bilo mi je fenomenalno i kreativno, snimila sam intervju sa švajcarskim rediteljem Davidom Vogelom, iako kod sebe nisam imala svu svoju opremu.
Zaustavljam se u maloj prodavnici sa desne strane od aerodromskih vrata da kupim vodu, prodavačica pita: „Hoćete masku, sad su stigle?“.
Maska košta 1.5 eur.
„Mhm, hoću, dajte mi dve“.
Zavalim se u kafić, uhvatim wi-fi, noge na kofer, namestim šiške, otpakujem masku i napravim selfi. Simpa.
Odmah sam se objavila na Insta i napisala caption „Ovo je super, ne moram da se šminkam“. Posle selfija sam svukla masku sa lica, a kad sam čekirala kofer otišla sam da proverim da li mi se razmazao karmin.
Par sati kasnije sam u Beogradu a muž mi kaže: „Na selfiju si stavila masku pogrešno“
„Kako da znam kako se stavlja?“
„Pa jeste, i to što kažeš“.
Za manje od nedelju dana u Srbiji je proglašeno vanredno stanje, uveden policijski čas, a moj najveći problem tog momenta je što na noktima imam gel lak koji može da mi skine samo moja manikirka Iva. Dok su zatvarale salon na potpuno neodređeno vreme, uletela sam im u pakovanje inventara i na brzinu se sredila.
Bila sam spremna. Bring it on.
“Mene su poslali iz štaba”
Onda je počelo „novo normalno“. Mama je starija pa je bila zaključana u stanu skoro dva meseca, objavljivala je savete na Instagramu i postala popularni insta-penzioner. Ja sam joj donosila sve što treba, a ona je redovno tražila „još samo ovo“ baš kad bih ja završila u samoposluzi. Snabdevali smo se pretežno u Rajićevoj jer nikad nije bilo gužve i Maxi je prilično dobro opremljen. Kuvala sam i nama ali i komšijama penzionerima, i njima smo išli u nabavku. Nijednom (a od kad sam skinula gel-lak) nisam osetila ni mrvicu stresa. Ideja da sam nekom potrebna na ovaj način mi je dala svežu energiju.
Moj kum je šef katedre za imunologiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu i naučnik sa najvećim impact factorom u Srbiji. Odlučila sam da od tad do sad slušam isključivo njegove savete, nisam se trovala šumovima iz medija.
Svaki dan sam se pomalo šminkala i uređivala kosu, htela sam da održim moral tim malim rutinama.
Prijateljica psiholog mi je kazala da su ljudi koji su se u ranom detinjstvu susreli sa velikim tragedijama jednostavno „bolje opremljeni“ za razne šokove. Eto, nešto dobro i od mog traumatičnog detinjstva i još goreg odrastanja.
Imamo kuću u jednom zelenom mađarskom selu blizu Beograda i tu smo provodili vreme. Muž je pretežno radio od kuće, ja sam snimala svoje emisije o filmu i TV serijama. Kad smo mogli, otputovali smo kod njegovog oca na more u Hrvatsku i to u dva navrata. Ležali smo na polupraznim plažama u sred avgusta, uveče smo sa njegovima razgovarali o receptima, društvenim temama, smejali se i gledali zalaske sunca. Tamo se osećam prijatno i nesputano da govorim o politici, sve se razumemo.
Bila sam predsednica jednog od žirija na Evropskom filmskom festivalu na Paliću gde smo proveli tri predivna dana i pogledala sam puno dobrih filmova evropske produkcije. Ručala sam sa Mišom Mogorovićem – on i ja smo zajedno počeli u organizaciji FEST-a i sećali smo se jednog ludog putovanja vozom u Sofiju. To je bilo dobro popodne.
Godišnjicu braka smo proveli svečano. Prespavali smo u hotelu blizu našeg stana, naručivali room service i išli na bazen. Sve je opet bilo prazno, kao da je samo naše.
Iz Zagreba je tokom oktobra došla Irena Škorić koja režira dokumentarni film o mojoj porodici i čukunbabi Lotiki pa je snimala malo mene i mamu. Te noći smo išli na večeru i bilo nam je veselo. Shvatila sam koliko mi je draga ta mala temparamentna žena koju sam upoznala slučajno, a postala mi je veoma bliska.
Da li nabacani detalji ove godine imaju ikakvu posledicu u tekstu? Idem li ka poenti? Aha.
Svako novo i neobično iskustvo je akcija koja treba da ima neku lekciju kao reakciju.
Lekcija 1 - Kraj kurtoazije
Posledica mog iskustva sa pandemijom Covid 19 je da sam se u kratkom roku presabrala, prestala da budem neko sa kim ćete lako izaći na kraj i shvatila šta je važno i šta nije važno. Shvatila sam ko mi nedostaje, a ko mi uopšte ne nedostaje.
Definisala šta želim, ali i da moram da prilagodim želje – ili tako, ili da odumrem u nekoj depresiji i nervozi oko toga „kad će vakcina“. Vrlo lako sam bacila na smeće istorije društveni sporazum koji je postao zastareo od kad je na pijaci u Kini jednog jesenjeg dana slepi miš ugrizao prase ili je bilo obrnuto… Zaboravljam rođendane, slave, rođenja deteta, ničega se ne sećam. Pandemija je. Ali me zapravo ne interesuje.
Small talk će za vijeki vjekova ostati u vremenu pre Vuhana. Svaka kurtoazija je nestala. Svako „trebalo bi“ ili „red je“ je sprženo i uspostavljen je novi red. Moj red.
Po tom novom redu niko me više neće pitati zašto ne volim da imam decu, zašto hranim osam mačaka na placu i još tri u stanu, zašto nemam TV kanale i ne znam ime nijednog ministra u srpskom establišmentu. Nikome neće biti ostavljena ni noga u vratima da se petlja u to kako mi živimo, kako ja to mogu da pišem i o šminki, i o filmu, i o savremenoj umetnosti i da stavljam mimove i imam podkast, i kako se to podsmevam svakoj dogmi i svakom pseudo-autoritetu. Nikada više neću kao pokvarena ploča davati lekcije o tome šta znači biti sekularni Jevrejin iz porodice koja je pripadala Bundu i zašto ne verujem u monarhije, boga, horoskope. Zašto volim Tita i partizane. NIKO me više neće pitati zašto me boli Crna Gora. Ako ti to sve nije jasno druže, idi na Google, traži moje tekstove. Ili izađi kroz vrata, spusti slušalicu, ugasi Zoom, blokiraj me, napusti moju društvenu mrežu, ne komentariši ovaj tekst na Fejsbuku – suzdrži se od ispoljavanja svog mišljenja koje me ne interesuje. Nestani mi iz života, kratak je.
Kada su jednog vozača Formule 1 pitali zašto po ulici vozi sporo i kao baba, on je odgovorio „Tamo gde ja vozim brzo, svi znaju da voze“. Naravoučenije: oni sa kojima ja razgovaram su meni bliski ljudi i „znaju da voze“.
Lekcija 2 – Odžačar u zemlji bez odžaka
Oduvala sam dakle i sve što je neki superego nametao kao normu. Ideje o tome da učinim „mamu ponosnom“ tako što ću da postanem neki faktor.
„Tebe to opterećuje?“, rekla mi je kad sam joj se tokom karantina požalila na to da imam više društvenog kapitala bilo gde, osim u zemlji u kojoj živim.
„Mani se dete, ovde je čast biti nepoznat“.
Ronald Harvud je u drami „Na čijoj strani“ dirigenta Furtvenglera, koji je ostao da muzicira u državi bez kulture dok su Man, Marlen ili Breht otišli u egzil, nazvao „Prvi badža u gomili govana“ (king-pin in a shithouse). To je ono što je Svetlana zapravo rekla, ali drugačije.
Sebe više vidim kao „odžačara u gradu bez odžaka“, inspirisana tekstom imaginarnog dramskog pisca Gambinija iz filma „Šef nad šefovima“ Larsa Fon Trira. Odžaka nema, neće se pojaviti i u miru sam sa tim.
Suočila sam se da jedan duži period neću moći da rabim svoj interkontinentalni društveni kapital i da treba da seckam lišće na ružama i lavandi i da je to totalno u redu.
Lekcija 3 – Šta mi je stvarno potrebno?
Mama. Volim je beskrajno i nikad nismo imale bolji odnos nego tokom ovih godinu dana. Svi prelomi i rane su zalečeni i mi smo sad dve drugačije žene, prijateljice, istomišljenice i saradnice. Našla sam harmoniju sa njom, i nisam sigurna da bi se to dogodilo bez nekog ovakvog nezamislivog događaja.
And I've worn so many faces,
Shot my love at fifteen paces,
My inheritance is all the thoughts I can't sweep away,
Pinch myself cause too much is not enough
Muž. On je ja. Ja sam postala on. Odnos koji smo izgradili tokom globalne zdravstvene krize je dokazao da potpuno i do kraja života možemo da se isključimo iz plemena ako je stani-pani. Mi smo apsolutna samodovoljnost i simbioza u emotivnom, političkom, ideološkom ali i filmskom, likovnom i muzičkom ukusu. Slušali smo Tejlor Svift, Dua Lipu, italo-disko iz osamdesetih, slušali smo francuski tropikal disko, Qué bueno, qué rico, qué lindo Paris Latino, nove britanske indi bendove, otkrili da je Roosevelt Nemac. Siri me ponekad oslovi sa Tom. Svi brakovi imaju uspone i padove. Naš nije imao nijedan pad od prošlog marta, postali smo bedem.
I nema kamena koji ne crta
duboko brazdama
U meni svaka linija te zna.
hej vidi nestajem i blede moje tajne.
Prijatelji. Njih par. Najčešće onih koje poznajem od kad poznajem sebe. Oni koji ne pitaju „što se ne javljaš“ nego nastave razgovor tamo gde smo stali pre šest meseci, jer razgovaramo skoro 35 godina. Traže preporuke za serije. Radujemo se kad neko ima puno antitela. Veselimo se zajedno kad Amerika promeni predsednika, šaljemo jedni drugima mimove, raduje nas ako je neko uredio nešto u kući, kupio dobru haljinu za budućnost, uspeo da otputuje. Nema ljubomore, zavisti, nema zajedljivosti. Moja kuća je njihova i njihova je moja ako zatreba, što se i dokazalo. Razlike postoje ali nisu temeljne, i ne sole se, ne utrljavaju. To su ljudi pred kojima sam ogoljena jer me predobro poznaju, nema limita, nema tričarija, - naša priča je duga u vremenu iza nas, duga u vremenu ispred nas.
Napravila sam i virtuelna prijateljstva i sad nestrpljivo čekam da upoznam ljude sa kojima sam od avgusta u raznim online grupama delila očaj, radost, strah, stavove i burne emocije - svi su iz Crne Gore. Čekam ih da se pogledamo u oči.
Lekcija 4 – Maske koje otkrivaju
Ono što mi je pandemija dala ili oduzela je i poslednja mrvica tolerancije prema onima koji o osnovnim ali i manje osnovnim stvarima misle drugačije od mene. Ljudi su se u novim okolnostima raspojasali, dok su se po samoposlugama nosili maske i rukavice, na mrežama su se demaskirali. Razumem da su psihičke posledice ove situacije na mnoge ljude bile razorne, da su odnosi i brakovi pucali, da su neki umesto mog i Tomovog bedema dobili paramparčad. Ipak, to više nije moj problem.
Pratila sam pomno sve statuse i objave, kako se plima menjala a spisak ljudi koji me interesuju se smanjivao. Shvatala sam polako kako sa većinom ljudi nemam ama baš ništa zajedničko. Hajdovala i mjutovala. Zaključala se svuda, a svaki tekst koji mi se dopadne šerujem na Fejsbuk sa opreznošću deminera. Neki su iz kripto prešli u otvorene fašiste, teoretičare zavere, agresivne vernike, razuzdane rusofile, trampovce, kisele cinike, ostrašćene „nedavače“… Drugi su se autovali kao relativizatori i nacionalisti, dokaz da im je samo trebao fitilj da ih rasplamsa, da prestanu da budu ketmani. Treći su se ukurvili i „išli tetki da odnesu lek“ baš kada sam imala situaciju da me blate u medijima, kad mi je bila potrebna reč podrške. Covid je bio sito i rešeto za one maske o kojima govori Žižek: Nije da vaša javna maska maskira vas kao osobu, ono što vi konstruišete kao stvarnu osobu iza, vi to radite kako biste sebi učinili podnošljivim strahote koje činite u svojoj javnoj ulozi. Naša privatna unutrašnja istina je prava maska.
Lekcija 5 – Success is going from failure to failure without the loss of enthusiasm - Churchill
Što se posla tiče, priznala sam i to sebi - nisam timski igrač ali iskreno nikad i nisam imala dobar tim. Imala sam u Crnoj Gori jako dobrog šefa, učitelja, mentora. On i ja jesmo bili tim. Kad je iznenada preminuo, sve što smo sedam godina radili je neko kidnapovao. Sa druge strane, imala sam i kreativni potencijal za tim, ali imajte u vidu i ovu triviju – ja sam novinarka koja se pretežno bavi filmom i serijama. I onda sam tačno na polovini emitovanja najpopularnije serije na svetu „Černobil“ u redakciju u kojoj sam tad radila donela super svež i o svom trošku iniciran i snimljen video materijal iz - Černobila. Koji sam posle nekako izmontirala i postavila na svoj privatni kanal jer su oni baš tad ugasili moju emisiju. Umesto priče o kinematografiji, startovao je ludo inovativni format: poznati čitaju tvitove o sebi.
Ja sam čovek za drugo vreme, ono kad je postojala prava konkurencija. Kad je bilo odžaka.
Lekcija 6 – Ono što je nedostajalo
Čekanje na aerodromu. Onaj umor posle neprospavane noći a let je u cik zore. Kupila sam nedavno jedne polovne čizme jer izgledaju kao da su se izlizale upravo po aerodromima. Zamislila sam sebe u njima dok jedem đevrek u Beču a čekam vezu za Floridu preko Frankfurta gde će neko svirati onaj beli klavir.
Nedostajao mi je pogled na Zaliv iz vazduha. Priče o šiz-biznisima ruskih Jevreja, drugova koji mi najbolje leče mamurluk. Da se penjem kolima iz Podgorice na Cetinje. Da se spustim sa Cetinja i zastanem kad vidim svetla nekadašnjeg Titograda koji je u mom detinjstvu bio tmurni gradić. Pa svi moji i samo moji Crnogorke i Crnogorci koji od dva puta uvek odaberu onaj preki. „…opet će iz našeg strpljenja buknuti bijes…“
Onda južnije, vika na Ben Gurionu, izraelski recepcioner koji uvek uzme fen nazad da bih ja sišla po njega u negližeu. Moj zgodni Gett vozač koji nekako uvek sazna da sam u zemlji, i pojavi se odjednom. Da gledam ljude kako igraju frizbi na telavivskoj plaži, i pijem piće u baru. Da tu bude Ines koju ću videti prvi put posle našeg neverovatnog Njujorka, tamo mi je postala kao sestra.
Sunce nestaje u najlepšem zalasku i imam milion planova za budućnost koja se, kako je rekao Dejvid Bouvi, možda nikad neće desiti.
Izrael mi je nedostajao, moram da priznam. Pa čak i kad sto puta objašnjavam dok prolazim security da su turski pečati u pasošu jer u Tursku idem zato što je tamo jeftino a dobra usluga, i ne, ne poznajem nikoga u Turskoj osim članova jevrejskih zajednica. I jedva vas čekam moji ljudi dole, u gunguli Rabin skvera, da sednemo i glasno dokazujemo da smo baš mi u pravu. E to. To je moj Izrael.
Grupne zabave ne moram više nikad da posetim. Osim koncerata. Oni su mi potrebni, tu sam sa svojima jer su ljudi okolo platili kartu, što je dokaz da žele isto što i ja. Takođe, volela bih da odem na još jednu Alekovu žurku i da igram sa Lazarom uz „Together in electric dreams“.
Lekcija 7 – Vremeplov
I could feel at the time
There was no way of knowing
U mašti sam se često vraćala na jednu sliku iz prošlosti koja je toliko plastična i gotovo opipljiva. Da mi je tokom pandemije neko pokazao vremeplov i rekao „evo vrati se u jedan trenutak, koji god želiš“ to ne bi bilo ništa ni luksuzno, ni romantično, čak nije vezano ni za hipotetičko upoznavanje Kristofera Hičensa:) Vratila bih se u jedan autobus koji vozi iz Beča za Bratislavu, februar je 2019. Inače volim da sam sama. I pre pandemije. I oduvek. Da putujem sama, da šetam sama, da sedim i gledam ljude.
Pozvana sam na jednu veliku konferenciju. To će inače biti poslednji put da prisustvujem konferencijama kao predstavnica jevrejske zajednice bilo koje države, ali i prvi put da me tadašnji direktor najuticajnije organizacije na svetu vidi u bade mantilu u liftu, i to je bilo više smešno, manje neprijatno (išla sam na bazen, praštajte).
Od tada sam osnovala svoju regionalnu organizaciju i ne sramotim države i njihove zajednice. To sada čine same, dobro im ide.
Zima je, ali nije previše hladno. Na telefonu sam sačuvala podkast – u pitanju je priča o tome kako se snimao album koji obožavam The Flat Earth Tomasa Dolbija. Njegovi saradnici govore o tome kako je bilo u studiju, koje su efekte koristili i kako je nastajalo to divno remek-delo. Sneg prestaje dok iz Austrije prelazimo u Slovačku. Slušam Tomasove elektronske harmonije i razmišljam kako sam u tom trenutku, a bez nekog preteranog razloga, neobično srećna.
Agitpop 130: Serije: Preporuke za mart
Serije i muzika (PODCAST)
Srećna Nova 1991!
