Povratak otpisanog
Likovi
Aleksandar Radivojević - scenarista i reditelj
Jelena Đurović - autorka teksta
Ostali
EXT.
Ulice Beograda (razne lokacije u centru grada), noć
Prikazati protok vremena od 2011. do 2022. kroz plakate političkih kampanja, bilborde koji reklamiraju TV serije ili modele mobilnih telefona. Reditelj za elipsu može ispod dijaloga da podvuče i muziku koja se određenih godina slušala, kako bi gledaocima bilo jasnije da vreme prolazi.
Jelena: E, je l viđaš Radivojevića? Kako je?
Ljudi (lica se menjaju, neka ostaju ista ali stare ili promene odevni stil ili model telefona, sve u odnosu na godinu):
- Prso je
- Sedi u stanu, ždere sladoled
- Ne vredi, on je sebi zatvorio vrata dupetom, posle „Srpskog filma“ nema šanse da će da radi
- Jao mila. On je nikad deblji. Bojim se da mu ne udari na koronarno.
- A jebiga, kurčio se mnogo. Uroš (Stojanović prim.aut) kad je umro, e to ga je dodatno sjebalo. Nisam pametan, majke mi.
- Prvo i pre svega on je alkoholičar. I megaloman. Brate niko sa njim neće da radi
- Ma jede govna on stalno – kao Holivud ovo ono, a u stvari na kraju fasuje neki RTS i to možda. Promenilo se vreme, sad su svi politički korektni.
Jeleni se 2022. razboleo muž i prestala je da pita za Aleksandra Radivojevića. Kad joj je muž preminuo obratila se prijateljima za pomoć. Niko joj nije pomogao. Nalazimo je na kraju 2025. godine samu, bez posla u struci, razgovara sa samo par ljudi u regionu. Svi ostali su za nju nepostojeći. Nije tužna. Nije joj ništa.
Leto 1996.
Jelena i Aleksandar se upoznaju pod zanimljivim okolnostima. Ona je prvo drugarica a posle i dugogodišnja devojka njegovog starijeg brata od ujaka koji već studira glumu, dok je Jelena na produkciji. Aleksandar treba da upiše dramaturgiju. Od tada pa do 1999. njih dvoje prave snažnu vezu jer se prepoznaju u nihilizmu, cinizmu i masnim vicevima. Oboje gaje averziju prema kurtoaziji i svemu što je „reda radi“. Oni bi sve „nereda radi“. Neretko su na slavama i sličnim događajima u ćošku i bacaju neukusne fore. Razlika u godinama je irelevantna kada je u pitanju ljubav prema političkoj nekorektnosti i trasngresiji.
Kada Aleksandar počinje da vodi kultnu emisiju „Šok koridor“ Jelena je jedna od prvih koja dolazi u goste i podvrgnuta je celoj pletori inserata od kojih zastaje dah: malo Takeši Mike malo 120 dana Sodome. Prijateljstvo cveta. Dinamika ima svoj ritam – Aleksandar nalazi neki genijalan film (recimo „Frailty“ Bila Pakstona) ili neki straobalni treš (bilo šta od Olega Novkovića), donosi to kod Jelene u stan, pridružuje se i Dimitrije Vojnov. Ova trojka od 2002. godine stvara pakt, koji traje do dan danas. Postaju više od prijatelja. Postaju rođaci.
Jesen 2010.
Jelena je u Londonu ali pomno prati pripreme za premijeru Aleksandrovog scenarističkog prvenca „Srpski film“. Dimitrije ovim povodom pravi audio izveštaj. DVD stiže u Englesku odmah posle premijere i Jelena, koja se sad bavi i filmskim prikazima i kritikom, piše panegirik. U tome nije usamljena. Filmski svet bruji i drhti pri pomenu ovog ostvarenja koje je potpisuje Srđan Spasojević, ali je njegova crna žila kucavica upravo čovek u crnom mantilu – Radivojević. Deluje kao da je pred njma uspeh neviđenih razmera i da je samo pitanje kad će dobiti kartu za Njujork ili Holivud u jednom pravcu. Ovo koincidira i sa internacionalnim usponom još jednog od Acinih i Jeleninih prijatelja, glumcem Stefanom Kapičićem – čovekom koji je takođe podržavao i bodrio scenaristu kad mu je to bilo potrebno. Kockice se slažu. Čeka se karta za ukrcavanje.
Pravi planove da ti se bog smeje
Niko nije pravio planove. „Srpski film“ je fenomen o kome se govori i posle petnaest godina od premijere. On je monolit kinematografije na jezicima naroda i narodnosti, jer nije prodavao „poverty porn“ kao Kusturica da bi se nekom dopao, dao je dijagnozu stanja nacije ali je prikazao i kako pisac može da vidi weltschmertz a da niko ne kaže da je patetičan.
Radivojević je nestao. Utopio se u lozama „26. jul“ kako je voleo da naruči. U mraku svoje sobe na Krstu. U hrani. U gledanju filmova, čitanju knjiga. Ženama. Pisao je za pozorište, uspešno ali malo. Pisao je za televiziju. Uspešno ali retko. Nisu ga kanselovali, otpisali su ga. Uvrnut, težak, pije.
Jelena je nestala pod teretom životne tragedije, gubitka prijatelja, sudske parnice. Kanselovanja u Srbiji i Crnoj Gori. Ostalo joj je pet lokalnih brojeva u telefonu ali je koliko toliko prisebna. Misli je da joj je to dovoljno.
Svi su sami sa svojim mimovima, muzikom i u WhatsApp grupama.
Jedne noći, u po noći, uz avatar Aleksis Karington Kolbi Dekster (ono poslednje prezime zna samo Periša) zazvonio je ni manje ni više nego Telegram. Aca je Aleksis. Aca je javio Jeleni da ima novi film i poslao joj je tizer. I dalje koristi isti broj - onaj koji mu je ona poklonila kad se njena mama Svetlana prebacivala sa pripejda na postpejd. Neverovatno.
A tizer? Izgledao je spektakularno. Posle deceniju ničega, ponovo su zajedno u onome što ih spaja – ljubav prema filmu i slatki nihilizam.
Đurović je pratila festivalski put od Toronta do premijere u Beogradu, koja je trebala da bude njeno prvo pojavljivanje u javnosti posle tri godine. Zazirala je od susreta sa kolegama i bivšim prijateljima, gade joj se. Kao dejt je pozvala Tijanu T., svestranu, koju mase najviše znaju po tome da je DJ a Jelena je zna i bolje od toga. Na veče premijere, kako to već ide kad je u pitanju „topla ljudska priča“ a „topla“ je od krvi, Jelena je dobila. Da – Jelena ima skoro 53 godine ali je i dalje žena po staromodnim parametrima. Uz to je išla i grouzna migrena. Tijana (koja je bila sasrana od „Srpskog filma“ i trebalo ju je ubediti da ide) je prenela utiske i bila razduševljena. I njoj je prijalo. A ona je pandica koja se ponekad plaši drveća mada ne i krojačkog metra. Ali to je druga priča.
Šešelj i jabukovača
Aleksandar je za Jelenu upriličio poseban skrining u stanu montažera u paviljonima na Novom Beogradu. Svako ko zna za njihovo prijateljstvo se seća anegdota kad su na fakultetu, iz čiste obesti, posećivali JDP.
Glasno su skičali na tekstove domaćih autora koji prikazuju „tugu predgrađa“ dok se glumci nesnosno krevelje a kritičari ovo proglašavaju za bitno. Paviljoni su zapravo mitsko mesto „poverty porna“ srpskih dramaturga i možda idealno mesto da Jelena pogleda Karmadonu. Pre projekcije na sto je stavljeno nešto najbolje – autorska jabukovača kojom je Aca zamenio lozu (nikad nije dovoljno pio podgorički Insititut, ali to zameramo distributerima ove svete vodice). Na čas je u stan došao Sergej Trifunović. Naime, Vojislav Šešelj je o njemu objavio knjigu „Ustaški dupelizac Sergej Trifunović dobio šut kartu u Hrvatskoj“. Ovu knjigu su mu Aca i ekipa filma Karmadonna poklonili za Novu godinu i predstojeće praznike. Pre nego što se glumac pojavio Jelena je malo prelistala i podelila sa Acom ljubomoru – pa svako bi voleo 400 strana od doktora Voje, ali samo neki imaju tu čast i obavezu.
Dođe Sergej. Ode Sergej. Počne film.
Karmadonna nije srpski film
Prvi kadrovi...Kratka uvertira kao omaž „Rozmarinoj bebi“ ili "Predskazanju". Prelepo lice Miloša Lolića. Zatim eterična Jelena Đokić u parku, ptičice. Reditelj ovde maše svom drugu Gasparu Noeu koji ga je pre dve nedelje predstavio publici u Parizu gde je film doživeo ovacije čiju minutažu niko nije merio.
Peti minut – nokaut. Sa produženim dejstvom. Traje do samog kraja filma jer je i kraj nokaut. I gledalac je kao Šrodingerov gledalac – i zna i ne zna šta gleda. Radivojević i budizam? Radivojević i deca? Radivojević i snažni ženski likovi?
To se zove zrenje. Kao kad se kuva rakija. Da li je Niče proučavao istočnjačke filozofije? A Hese? T.S. Eliot u "Pustoj zemlji"? Linč? Odgovor je da. Pojmovi koje scenarista-reditelj koristi nisu tu da bi „izbegao da se bavi judeo-hrišćanskim bogom“, oni su tu da bi se naglasio dualitet onoga što postoji iznad, ispod ili izvan nas, onoga što nama rukovodi kad za to optužujemo podstvest. Naša samoudica je jin i jang. Ona je ouroboros, znak koji već deset godina Jelena nosi oko vrata i prepoznaje kad ga vidi u umetnosti – alhemičarska zmija koja jede sopstveni rep.
Radivojeviću je Sidarta glavni muški protagonista. U ovo se učitava svašta što nije potrebno - jer kad slično radi Alan Mur kroz lik Doktora Menhetna niko ne komentariše veze između anglikanske atmosfere u kojoj je Mur odrastao, i hinduizma ili budizma na koje se povremeno naslanja. I zato Karmadonna nije srpski film nego univerzalna umetnost koja ne liči ni na šta što ste pre videli. Prva reakcija je slična kao posle osme epizode treće sezone „Twin Peaks“ – veliki ljuti slojeviti luk koga moramo pažljivo da ljuštimo i otkrivamo mu slojeve. Jer je sve simbol. Čarls Menson je ukrao Helter Skelter i od toga napravio himnu smrti. Pesma se vratila kroz mlađe generacije i novu publiku tamo gde i pripada. Istu stvar Radivojević radi sa simbolom indijske svastike. Vraća je u uporište.
Reditelj jeste bog, i Aca se tako ponaša. Od Jelene pravi fantoma slobode. Od pozorišnog reditelja Miloša Lolića pravi ono što niko nije uspeo još od Viskontija – on je bezvremena lepota bez pola i roda, on je Tađo za generaciju Z mada i mi babe možemo da pogledamo. Vidimo Igora Filipovića. Omiljenog glumca pozorišnog reditelja Davida Putnika koga je pre mnogo godina ubila Srbija. Ili srpski kulturni establišment, kako god hoćete.
Karmadonna je neokonzervativan film. Film koji se zalaže za vrednosti. Te vrednosti možda ne delite vi. Ali ih delim ja. Žene sa puškama kao Sara Konor. Bogovi koji nemaju milosti – kao u Dogvilu Larsa Fon Trira. Karmadonna je konzervativna kao Ulbek, Boris Vian, Bret Iston Elis, Kristof Šlingezif ili Anselm Kifer. Prezire sve podjednako.
U umetnosti ovog regiona mogu da je uporedim sa „Atlantidom“ Borislava Pekića. To su najbitniji događaji savremene umetnosti – oni koji nas vode da otkrijemo šta je iza zelene zavese zemlje Oz, kako izgleda zenica Sauronovog oka…Prave deda mraza od peska i snega u Aušvicu. Vidimo odvratan svet. Ali najbolji stvaraoci, oni nude meta-rešenja i ne kažu da je pobeda izvesna.
Ako govorimo o simboličkoj ravni ovaj film stoji tamo gde je mentalno bio Skroseze kad je snimio „Poslednje Hristovo iskušenje“ ili Mel Gibson kad je radio „Apocalypto“. Jer budućnost koju je Radivojević izmaštao 2008-2009. kad je privodio kraju „Srpski fim“ se pokazala kao MNOGO GORA. I šta onda umetnik radi – ukazuje na mogući ishod. U nama i izvan nas.
Nekadašnje „crno srce“ Aleksandra Radivojevića danas deluje kao marabu kojim bi se ogrnula Barbika kad krene na dejt.
Vrata
Posle špice, nisu mnogo razgovarali o filmu. Ona je zbirala utiske, on je govorio o tome šta predstoji od festivala i kad kreće bioskopska distribucija.
Oko pola dva, Jelena je krenula kući. Rekla je „Idemo maco“ – svakako joj se uloga Mime Karadžića najviše urezala u hard-disk, zbog maestralne minijature ali i zbog činjenice da je Aca sa Mimom najviše zaličio na „starog sebe“.
Pozvala je taksi a Aleksandar se, džentlmen kakav jeste, ponudio da je otprati do kola. Stajao je na vratima zgrade, nogom blokirao ulaz i rekao: „Moram da stojim ovde, nisam poneo ključ ni telefon, a ako zatvorim vrata ne mogu da se vratim. Tamo je sve otvoreno, gore su kompjuteri i sve“
Nastavili su razgovor uz obećanje da se čuju sutra kad Jelena sabere utiske. Rekla je da neće pisati o režiji jer je Dimitrije to već obradio u svojoj recenziji. Aleksandar je dodao nešto, pa još nešto.
Jelena je krenula ka kolima. Okrenula se. Aleksandar je stajao ispred, sa obe noge na dovratku.
Vrata iza njega su se zatvorila. Nije imao ključ, ni telefon. Bilo je pola tri. Nula stepeni.
U paviljonima na Novom Beogradu.
25. decembra 2025.
