U noći dvadeset devetog dana decembra smo sedeli u „Buhi“ i neko je prepričavao šta ima novo u operaciji "Desert Storm". To što imamo 16 ili 17 godina ne znači da nas ne interesuje globalna politika. Baš smo pratili. Onda je Irena viknula: Jebote kako smo jadni! Svi su na Kopu mi ćemo na kraju da ostanemo kod kuće i da gledamo šta se događa u Kuvajtu. Kao slepci.
A zašto mi nismo na Kopu?
Pa nema mesta ni za lek, dodao je neko. Tražili smo smeštaj pre 15 dana, nije bilo ništa osim u Brusu.
Na to se nadovezao Ivan, koji je bio kao neka moja šema pa je hteo da impresionira: Na Kopu nema mesta za VAS! Za mene tamo uvek ima mesta. Ja sam odrastao na Kopaoniku, znam svakog meštanina, svi znaju mene, kad god da odem gore nikakav problem da se nađu sobe…
Masa se ustalala. Mislite da probamo? Da krenemo na rizik u pohod, da prtimo po ovom snegu dva dana pre Nove godine? Nemamo kola. Jelena kaže da ima nekog u Avisu i da će iznajmiti kola sutra. Javiće nam.
Ujutru Jelena obaveštava da je Reno 4 jedino što je u Avisu slobodno. Ivan je visok 190cm i ima oko sto kila. Irena je 185 cm ali je vitka. Boci, Jelena i ja smo manji. Ne vidimo problem. 30. decembar 1990, krećemo. Uz put su neke kao čuvene kafane ali ne stajemo nego uzimamo lepinju sa kajmakom na kiosku za koji su nam rekli „obavezno“. Ako se neko do sad zapitao da li nosimo skije - ne nosimo. U to vreme se na Jahorinu i Kopaonik nije išlo zbog skijanja nego iz drugih razloga. Da ideš u zezanje i da se sa nekim smuvaš, a i ako se ne smuvaš, onda samo da ideš u klub koji se tada nazivao i diskoteka.
Stižemo i parkiramo ispred Granda. Ulazimo sa koferima i sedamo u separe u kafiću. Piće je naručeno i Ivan će samo da ode do tih svih ljudi, ono da proveri koja nam kuća najviše odgovara. U Grandu su svi koje znamo iz grada. Irena gunđa, evo da smo na vreme rezervisale kao što sam ti govorila već bi bile u sobi. Ja sam kao i obično kriva, ali to je tako. Jedno piće, peto piće, treći sat – Ivana nema. Napolju je već mrkli mrak. Ljudi koji nas poznaju idu gore dole, večera, spa, spremaju se za izlazak. Ja sam već uzrujana, mi smo sad kao neke klošarke, mislim se ali ne smem da kažem, jer će me sačekati njeno: Ti si kriva, da smo na vreme rezervisale…Znam.
Boci je popio treće pivce i peva „Gde da legnem, gde da prenoćim“. Sad smo već u histeričnom smehu, jasno je da nećemo imati gde da spavamo.
Četvrti sat, pola deset noću. Ivan se vraća. Natmurio veđe.
„Vidite, ima nešto…Ali nije baš neki štajaznam veliki komfor…“
Irena mu održi bukvicu da nas je dovukao ovde jer šatro zna ceo Kop, da smo slepci, da je ona mogla da bude na Jahorini kod kandidata, da smo možda mogli da idemo i u Buhu, da je sve bolje nego da SPAVAMO NA SNEGU I DOŽIVIMO BELU SMRT NA JEBENOM KOPU. Tenzije rastu. Jelena i ja smirujemo i kao „aj da vidimo“.
Kuća je pristojna. Na tri sprata. Onako planinska, u blizini Granda. Penjemo se. Na drugom spratu zatičemo Tijanu, Olgu i Vesnu koje u velikoj trpezariji jedu. Vrištanje. Pa sviiii smo u istoj kućiiiiiii. A one su rezervisale u oktobru. Jao koliko smo srećniiiii. Ivan sumnjivo ćuti i vodi nas sprat više. Sa leve strane je malo kupatilo. Sa desne su vratanca oko pola metra visine. On pokazuje u ta vratanca i kaže: „To je tu“
Šta je to tu?
„Pa to je potkrovlje, to jest golubarnik i sad su oni to preuredili da može da se iznajmljuje i spava. Sve ostalo je zauzeto. Ili da se vratimo u Beograd...“
Otvaram vratanca. Prostor ima tridesetak kvadrata, pobacane dušeke ali je problem što je najviša tačka potkrovlja niža od metar. Znači, moraćemo da upuzimo unutra i da se poređamo kao sardine. Neko plače, ali mislim da nisam ja. Bociju je kul, ide da preparkira kola. Irena prevrće očima ali se miri sa sudbinom i počinjemo da smišljamo stajling za večeras. Tuširamo se na smenu, krećemo u klub koji se tada zvao diskoteka.
Posle izlaska tokom kojeg smo saznali da smo mi najveći hit jer smo krenuli dan ranije i spavamo u golubarniku vraćamo se u kuću i na neprijatan audio-vizuelni načih shvatamo da Ivan hrče kao medved. Guram vatu u uši, Irena gunđa.
Sutradan dolazi i Duje koji se uvaljuje Vesni i devojkama u luksuz drugog sprata. Za doček oblačim šljokice i duge crne rukavice iz babine radnje. Ako se ne varam Novu godinu proslavljamo tu u kući i tek posle odlazimo u Gencijan (diskoteku, danas „klub“). Sluša se Justify My Love, Ice Ice Baby, I’m Your Baby Tonight. Blizu disk džokeja je uvek Igor koji kao nekad u „Zvezdi“ ili u „Buhi“ uvek ima spremnu kasetu i moli da mu se pusti neka njegova pesma, verovatno Depeche Mode ili slični bedaci. DJ je neumoljiv, samo veselo.
U golubarniku smo nazad pre četiri, a oko pet kroz vratanca čujemo dobro poznati piskav glas „Ivane, brate – e ovde je sranje, aj mi sad krećemo na Brezovicu“.
To je Aca Kuče, jedan moj ex koji je čuven i kao veliki švindler i ilegalni kombinator. Ivan ustaje i kaže „Ćao, palim na Brezu, vidimo se“. Uzima torbu i odlazi. Nema više hrkanja i malo je komfornije.
„Ne mogu da verujem da ću ovo da kažem...“, Irena će tokom doručka, „...ali ona tvoja budala Aca Kuče nas je spasio!“
Za doručak mažem puter i med na Wasa krekere i sve nervira to grebuckanje i šušknje i zašto ne jedem nešto normalno. Ne jedem normalno jer sam oduvek na dijeti „ja sam genetski predisponirana ka gojenju“. Neko mršav prevrće očima i viče daaaa, jesteee. Pored toga, mene čeka i rezervisan termin u Grandu – osigurala sam đakuzi čim smo stigli.
Pakujem kupaći i stižem na recepciju spa odeljenja hotela.
„Vidite Jelena, ne možete sad u termin jer smo morali da ga ustupimo…“
Mooooolim, mislim se, ali samo upitno pogledam.
„Radoman Božović je želeo da se opusti… On je ipak sad neki faktor…“
Objasnim ja njemu da mene ne zanima ni ko je on ni šta je, i da ja hoću svoj termin za deset minuta ili da mi zovu direktora. Ovo sam naučila od majke: kad je problem uvek histeriši maksimalno i traži da se zove direktor ili menadžer. I tako ode Radoman, uđem ja.
Prvi je dan 1991. Radoman će krajem te godine postati premijer Srbije, a ja ću samo tri meseca kasnije da prvi put da saznam kako miriše njihov suzavac.
Ostali smo u golubarniku pet-šest dana i super se proveli. Auto smo morali da upalimo na kablove koje nam je pozajmio Ivan Bekjarev jer smo ga prepoznali, pitali a on pristao. Prošlog meseca je preminuo od Kovida.
Pri povratku smo stali u tu neku kafanu koju su preporučivali kako je tu najbolji roštilj i sve, ali te kafane su meni iste, i zovu se ili Zavičaj ili Kod Tome i Rade ili Domaćin ili slično. Tu gde je kao sve najbolje na zidu je okačena fotografija Slobodana Miloševića. Ušli smo, naručili boga oca a onda ih lepo zamolili da skinu fotografiju jer u suprotnom odlazimo. Domaćin je više voleo keš nego Slobu. Popeo se na stoličicu i sveže uramljenog vladara stavio u ćošak. Dok smo jeli, smejali smo se i prisećali kako je prethodna godina bila još luđa, tad smo Ana i ja direktno sa Jahorine došle na Kopaonik gde nas je sačekala vest kako je baš naš apartman izgoreo u požaru u Konacima, o čemu ću pisati u nekoj narednoj skaski.
To su bile Nove godine.
1989.
Putopis iz Černobila - Povratak u prošlost, odlazak u budućnost
Filmovi i muzika (PODCAST)
