Bertran Rasel, filozof i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, smatrao je kako je najveći problem današnjeg sveta u tome što su glupaci strašno samouvereni, dok su inteligentni puni sumnje.Njemu posvećujem ovaj tekst.
Sumrak svesti, koja je jedna od ključnih tekovina razvoja na liniji homo sapiens-moderni čovek, kulminirao je u “Blicu”. Ove novine prenose priču kako su “više sile” pomogle unuku pokojnog patrijarha da tokom sprovoda nađe snage za tegljenje povelikog krsta.
Mihajlo Vukojčić, Unuk, u svojoj je ispovesti čak dva puta istakao kako je tokom nošenja krsta osetio svevišnju intervenciju “I koračao sam. Dugačak put… I nije mi bilo teško. Imao sam osećaj kao da mi neko pomaže i da krst nije težak. Ali baš sve vreme imao sam utisak da mi neko pomaže da nosim krst”.
Dronjcima i otpacima koji su ostali od raščerečenog srpskog građanskog društva, nije imao ko da pomogne. Smrt vođe SPC bila je još jedan povod da ziloti napadnu nevernike, da ih bombarduju uvredama i kletvama, vojske pravovernih marširale su po TV prijemnicima, forumima, Facebook-u, određivale šta će da se gleda i šta će da se sluša, sve vreme podsećajući da je skepsa greh a da je nesabornost karta za pakao.
Fundamentalizam ove verske vojske, koju sada čini oko 97% srpskog življa, očitava se i u nemogućnosti spoznaje koncepta ateizma.
Za one koji ne veruju u boga, svaka je mitska priča potpuno isto neverovatna: da li je u pitanju Stari Zavet i Mojsije koji razgovara sa grmom, Novozavetno bezgrešno začeće i vaskrsenje, Islamski mistični crni kamen, sajentološki zli vladar Ksenu ili ultimativni Džedaj Joda…Ateistima je sve ovo podjednako sumanuto, nezrelo, nedokazivo, slaboumno. Upravo zbog toga što sa takvim pričama ne mogu da stvore nikakvu racionalnu relaciju, ljudi postaju ateisti ili antiteisti.
Ne verovati u boga je ljudsko pravo, kao i svako drugo, i zato niko ne sme i ne može da nameće sistem u kojem su država i crkva isto, u kojem se podrazumeva da svi moraju da uzmu učešće u oplakivanju nekoga, ko je za vaše pojmove bio građanin kao i svaki drugi, i ritualima koje smatrate za retrogradne. Invazija na privatnost svakog ateiste u Srbiji bila je dostojna Irana, još jedne od zemalja koja je spojila carstvo zemaljsko i onozemaljsko, versku dogmu uvela u svakodnevne zakone i time našla način za obračun sa svakom vrstom oponenata.
Mihail Bakunjin, ruski filozof, govorio je da ćemo ostati robovi na zemlji dokle god budemo imali gospodara na nebu. U vezi sa ovom sjajnom porukom, pozitivan utisak je ipak ostavio nemali zbir slobodnomislećih ljudi, kojih još uvek ima u zemlji razgoropađenog klerikalizma. Na forumima i socijalnim mrežama videli smo puno onih čiji je gospodar samo slobodna volja, i koji umesto u vis, gledaju unutra, u sebe. Prethodni dani svima nametnute žalosti inicirali su mnoge da iskreno napišu šta zapravo misle i osećaju, i prema SPC, i prema Patrijarhu. Nekima je smetalo što je pokojni “duhovni vođa”, novi omiljeni sin naroda i narodnosti, potuljeno ćutao dok su Srbi harali po ex Yu. Drugi su pomenuli kako nemaju nikakvog respekta za onog pod čijom su vlašću blagosiljani Škorpioni, u čije ime je Amfilohije buncao zle sentence nad kovčegom ubijenog Đinđića, onoga koji je odisao nemom i skrušenom kurcoboljom dok su siledžije batinale i silovale po Crnoj Reci, pod čijom je prećutnošću Pahomije zlostavljao maloletnike, za čoveka koji je u Patrijaršiju primao Arkana, i za čijeg je mandata kanonizovan osvedočeni ludak Nikolaj Velimirović. Neki su se ismejavali nad činjenicom da je do juče trajalo zastrašivanje svinjskim gripom, da bi samo par sati kasnije bilo odobreno da hiljade građana ljubi mrtvaca. Sujeverna iluzija, naravno, stoji nasuprot nauci-grip možete da dobijete ako dišete u javnom prevozu, ali ne i ako cmačete mrtvog popa. Lekari su i ovo prećutali. Zapretila im je svemirska policija.
Sa druge strane, Država nam je posthumnom paradom, kroz oficijelne medije koji su zaličili na “Treće oko” i “Zonu sumraka”, “intenzivnim” kursom objasnila i šta znači biti lojalan. Pravi Srbin je, kako smo shvatili, antikomunista i pravoslavac. Pravi Srbin smatra da su vera i nacija isto, i ne vidi ništa loše u tome što je Nikolaj Velimirović 1935. u knjizi “Nacionalizam Svetoga Save” napisao da je Hitler savremeni Sveti Sava, i da Adolf obavlja u Evropi ono što je Sava obavio prije sedam sto godina, pa je "otuda nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi.”
Normalnost je, takođe, omeđena onim što je većinski, što znači da je domaća percepcija “normalnosti” slavljenje slave, žaljenje Patrijarha i valjda, glasnje za DS ili SNS. Argument iz Biblije, koja kaže da je na Tajnoj večeri bilo samo 12 ljudi, kao i činjenica da su i sami hrišćani dugo vremena bili progonjena manjina, za novopronađenje pravoslavce samo je dokaz perfidluka sofizmu sklonih ateista. Na žalost, kao što većina ovih vernika nikada nije čitala Bibliju, tako im moždani sklop, pun iluzija, ne dozvoljava da se suoče sa Nikolajevim antisemitskim svinjarijama ili zastrašujućim pasažima koje je devedesetih pisao “živi svetac” Patrijarh Pavle. “Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće“, samo je jedan od upečatljivih citata iz Patrijarhove knjige “Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere”, delu koje vrca od mizoginije, nacionalizma i netrpeljivosti prema modernosti i svemu nesrpskom. Uz sve ovo, niko od “Pajinih pristaša” nije uspeo da objasni možda najapstraktniju a najponavljaniju floskulu po kojoj je pokojnik “toliko učinio za srpski narod” ????????????????
Preostali “slobodni mediji“ poredili su sahranu Pavla sa sahranom Josipa Broza. Poprečni presek ove komparacije nalaže nam da primetimo kako bi veliki broj onih slepo i bez promišljanja veruju u jedno nametnuto idolopoklonstvo, već prekosutra lako poverovalo u drugo. To je patologija mase, ali “čak i ako pedeset miliona ljudi kaže nešto budalasto, to je i dalje budalasto”.
Koncept boga, derivat orijentalnih despotizama, ide ukorak sa strahom i tabuima. Psihološki, religioznost pojedinca, agresivno veličanje sopstvene veroispovesti i nerazumevanje drugačijeg pogleda na svet, često predstavljaju jedinu odbranu protiv straha od smrti, i neobjašnjivih ličnih nesreća. Tako se može primetiti da mnogi poznati i nepoznati(pa i sam Dostojevski, ako baš hoćete ), postaju vernici tek kada im se u životu dogodi neka tragedija ili bolest. Nasilna smrt, rat, gubitak imovine, bolest dece samo su neki od okidača da se pođe putem vere, što je zapravno, linija manjeg otpora.
Srpska crkva je krajnje manipulativno, iskoristila očaj devedesetih ne bi li uvećala svoje stado, kojem je pristupio i veliki broj bivših narkomana, alkoholičara i povratnika sa ratišta. Poznajem mnoge koji su se preko noći prestrojili sa igle na ikonu, jednu zavisnost zamenili drugom, a ima i primera onih što, nesposobni da osveste sopstvenu homoseksualnost, postaju pravoslavni prvoborci protiv “pederizma i satanizma”.
Psihologija i psihijatrija, kao naučne discipline, nisu imale šanse u dvoboju sa mršavim bradonjom u togi. Frojd je svoje učenje promovisao pre nešto više od veka, dok su Isus i njemu slični, dugovekovnom tradicijom zaslužili pol poziciju među ratom urnisanim masama.
Umesto moronskih, nejasnih, petosmislenih poruka crkve, završiću mudrošću Bertrana Rasela, velikog borca za čist, otvoren, religijom nekoruptiran um:
“The good life, as I conceive it, is a happy life. I do not mean that if you are good you will be happy; I mean that if you are happy you will be good.”
