Ja sam astronautkinja koji ne zna da li će biti živa kada se probudi. To je najopasniji i najuzbudljiviji deo svake Misije, ono što se u filmovima obično ubrza tako da gledaocima ne bude dosadno.
Sve je zanimljivije onima koji nas gledaju iz mraka bioskopa. I pripreme za odlazak sa Zemlje, i lebdenje u veštački izazvanom bestežinskom stanju i sve one sprave koje nas ubrzavaju i usporavaju, naše male pilule koje žvaćemo jer gore nema jela. Iz mraka sobe ili sale, smešne su vam i naše specijalne guske i kateteri, to što nam pomaže da obavljamo fiziološke potrebe a ne povredimo druge i sebe.
Tužni ste kad neko iz “ekipe” ispadne jer se ispostavi da nije dovoljno psihički i fizički spreman za Misiju. A baš vam se ona ili on najviše dopadao/la, za njih ste navijali, je l? Ili mi se samo čini mada osećam šta radite i kako mislite, krckate kokicama, naćosima, delite hot-dog i povremeno gledate u taj nevažan propušten poziv.
Razočaraću vas - nema vašeg omiljenog junaka, žao mi je. On ostaje dole, nesposoban je, ispao je iz tima, plakali smo svi, malo za potrebe snimanja malo i stvarno, ali ja više za potrebe snimanja. A mi, mi koji smo dovoljno spremni, odlazimo gore.
Znam da nečiji telefon u tom mraku sigurno ima ring-tone “The Final Countdown” i to je posebno blesavo kad se gleda film o putu u kosmos. Mi, koji smo dovoljno spremni, živimo tu pesmu iako nam nikad ne pada na pamet.
Dok spavamo u kapsulama, vi se neopisivo dosađujete. Verovatno su vam pustili muziku kojom će oplemeniti tih par minuta koliko ćete morati da gledate naš let koji zapravo traje dve godine.
Vrlo ste nezahvalni. Hoćete da se probudimo, da prvo bude sve okej ali onda treba da dogodi nešto što će nama otežati Misiju a vas zabaviti. Hoćete da neko pošandrca, ili da nam u brod uđe Tuđin, možda i da nas napadnu neka neprijateljska bića i njihova zla armada. Kvar na brodu, a pa to vam posebno diže adrenalin. Jer onda uživate u peripetijama koje se tiču popravke...
Ma, vi ne volite ni nas ni Misiju. Hoćete svoju identifikaciju, ideju da možda gore ima nečega što bi objasnilo to nedovoljno jasno postojanje i vas i mene. Ali nema. Još je Gagarin rekao da nema. Nisam zbog toga ovde, niti ću zviždati "Родина слышит, Родина знает" kao što je on, neću zviždati ništa. Ako budem živa kad stignemo, biću kul.
Hoću da se sklonite i da me pustite na miru. Hoću da se probudim za 630 dana i da vidim ono što ćete vi videti za koji minut. Hoću da vidim Zemlju, lepu, okruglu, iz kapsule, kao u filmovima o istraživanju kosmosa. Sklonite se, bežite, molim vas. Pustite me da spavam. Ima još vremena dok ne stigne savršen dan.
