Tipično, dosadno, ne-moramo-više-da-čitamo, zevamo od predvidivosti, gušiš nas…
Jeste, Levi's.
Ali čekajte, ostanite do kraja iako baš nema saspensa u ovoj kratkoj priči.
Odeću nosim godinama, retko je bacam, još ređe cepam i uništavam i poštujem sve što sam sama kupila ili dobila na poklon. Stvari dajem u dobrotvorne svrhe, kada je to nekome neophodno, ali tada moja odeća nije pohabana niti flekava. Ako pratite ovu rubriku, već znate, imam blaži oblik opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti a za one koji ne znaju šta je, da uprostim: to je ono kad je sve pod konac, kad se sve slaže po bojama, kad je stan uvek uredan, krevet zategnut i što je najvažnije, nigde ne sme da ima nekih čudnih rupa u zidovima. Takođe, cipele su očišćene, imalinirane, u obeleženim kutijama. U pet ujutru znam gde mi je pasoš, ali i crna košulja iz Brisela od pre šest godina, kao i gde je ona lepa Feragamo narukvica, ona kožna sa ružom. Znam gde je igla i lokomotiva, pasoš, čekić, svi lekovi i svaka knjiga koja mi je u biblioteci. I sve što je kod mame u stanu. I sve što je u podrumu.
Već stičete utisak da farmerke, iz kojih pretežno ne izlazim, imaju posebno mesto u mom ormanu. Sređene su po bojama i modelima. Crne, bele, teget, svetlije plave, dezenirane. Preuske, uske, boyfriend, mother i granddad varijante (ove široke nosim samo kad idem na pijacu ili u samišku, tu po kraju - inače sam niska, užasno mi stoje, izgledam dupato i kratkonogo, ali su prokleto udobne). Takođe, imam i one za “kad dobijem”. Moraju da budu broj veće nego inače, jer kad dođu “oni dani” ja se raskokam i ne mogu da nosim maltene ništa - spasile bi me cicane haljine kakva je volela Golda Meir ali da ne idemo predaleko.
A te Levi's? Pa njih sam kupila pre 15 godina u kratkoživućoj radnji u Makedonskoj ulici. To je bilo odmah posle “petooktobarskih promena” odjednom su se prodavnice napunile i pojavila se ta neka Levis u centru. (Sad će oni stariji tlapiti nad Leviskama koje su se kupovale na Terazijama, kod Dušanovog grada, ali ostaviću im kao domaći zadatak da nam objasne sve o čarima tog džinsa).
Ove moje su malo zvonaste, gore uske, dole šire. Struk je dovoljno visok da ne ispada škembe, a dovoljno nizak da se ne izgledam kao iz spota Srebrnih krila. Ali ono što je najbolje, nosim ih već petnaest godina i super mi stoje. Isti sam broj. Nisam se ništa značajno povećala ni smanjila. Dobro idu na štiklu i platformu i u suštini su genijalne. Malo su izakane na nogavicama, ali to im daje taj nostalgični šarm.
Evo i nešto o gospodinu Leviju, koji je izmislio "traperice": Levi Štraus, rođen je pod imenom Lub Štraus (nem. Levi Strauss; Butenhajm, 26. februar 1829 — San Francisko, 26. septembar 1902) je bio nemački-jevrejin i imigrant u SAD koji je osnovao prvu kompaniju manufakture planih farmerki. Njegova firma, „Levi Štraus & Co.“ počela je sa radom 1853. u San Francisku, u Kaliforniji.
Ako ovu rubriku shvatimo i kao mesto gde mogu nešto da preporučim – ako je super-skinny J Brand, za skinny Paige, boyfriend i iscepane Current Elliott a za najluđe i najuvrnutije šljokičasto estradne modele tu je Topshop.
Kao inspiracija onima koji žele da pišu o farmerkama: podsetimo se šarenih iz Novog Pazara koje smo nosili u vreme sankcija, i dajte objasnite nam sve o “petstokecu”. Želimo da čitamo nešto o “Ajlinkama”, modelu Lee džinsa koje je proslavio spot i pesma benda Dexy’s Midnight Runners.
Come on. Yours, Eileen.
