Mila Meri.
Na početku… neću okolišati. Jako me nervira što me svi zovu Frankenštajn a to je zapravo doktor koji me je smislio, napravio, oživeo. Ti Meri, ti koja si smišljala doktora i mene, pa mogla si da shvatiš kakvu konfuziju unosiš u istoriju literature. Morala si malo više da paziš na detalje. Znam sve, jasno mi je da je i moja priča bila deo klinačkog eksperimenta – ti, Persi Šeli, Lord Bajron i Džon Polidori ste se takmičili ko će napisati najbolji horor. Tvoja (a zašto da ne kažem “naša”?) storija je osvojila svet.
Bila je to “godina bez leta”, baškarili ste se na tmurnom ženevskom jezeru, možda i orgijali (tako sam čitao, izvini ako prelazim crtu) i eto mene.
Podnaslov tvog romana: “Moderni Prometej”.
Jao Meri, pa kakva je to salata?! Em Viktor Frankenštajn koji je doktor, pa ja koji sam “čudovište” a zovu me po mom tvorcu, samo nam je i Prometej nedostajao. Dobro, svetina je brzo zaboravila podnaslov, ostao je naslov, ostao je doktor a ja...ja sam postao Frankenštajn iako sam bio bezimeni. Avaj, pa zašto mi ženo, tada devojko mlada, nisi dala bilo kakvo ime? Kaže Šekspir “ruža bi isto tako mirisala da je i drukčijim imenom zovemo” a i ja, ružan, bi isto prestrašivao i da si mi neko imence nadenula. Moglo je to biti samo slovo, samo neko K. kao kod Kafke, ali ne znaš ti ko je on, to je došlo posle. ("K Kao Kod Kafke" = KKKK. I ja postajem pomalo pisac, vidiš kako Kreiram, a?)
Meri, tvoj život je bio dug i fascinantan, iako si se naglo oprostila od svog muža Persija koji se utopio u Italiji, u noći punoj nevidljivih zvezda i vidljivog besmisla svih preranih smrti. Neko je kazao da te je stigao usud jer si čovečanstvu podarila mene, kao što je i Roman Polanski ofilmio Levinov roman “Rozmarina beba” pa tako ušao u večnost kroz nečastive likove. Sujeverni plebs misli da je svako od vas dobio svoje, po zasluzi. Ja mislim da nema ništa iznad već pomenutih zvezda i da smo ovde slučajno.
Ako me pitaš kako sam zadovoljan, neću lagati. Zadovoljan sam. Nekoliko puta me je tumačio Boris Karlof, filmski delatnici su smislili i mladu za mene, u sedmoj umetnosti imam i sina, a sreo sam i komičare Abota i Kostela. U novije vreme bilo je još više komplimenata na račun mog lika. Oživeo me je Robert De Niro, a u pozorištu i Benedikt Kamberbač i Džon Li Miler (prvi muž Anđeline Džoli, ali to tebi malo znači).
Ipak, od filmova o nama omiljeni mi je “Gotik” Kena Rasela. Muziku je pisao Tomas Dolbi, a Gabrijel Birn i Džulijan Sends igraju Bajrona i Šelija. Da li treba da pomenem kako glumica koja tumači tebe, Nataša Ričardson, više nije među živima… Umrla je u bizarnoj skijaškoj nesreći u Kanadi, pre par godina. Ali, nećemo biti sujeverni, Meri.
Ostalo je da ti kažem šta sad radim. Uklopio sam se u svet. Postoje metode, pa sad i ovako bez moći govora i bez predobro razvijenog mozga mogu neometano da funkcionišem. Važno je samo da više ne izgledam kao strašilo, za šta se pobrinula moderna medicina. Redovno idem kod plastičnog hirurga i neki kažu da sam čak i privlačan, na neki pomalo životinjski način (citiram žene, ali ne otkrivam sve - ipak sam ja džentlmen starog kova). Kao što znaš, nikad neću umreti, pa prelazim iz lika u lik, iz države u državu.
Trenutno obitavam između Ženeve i vaše Italije. Nalazim se u Srbiji, simpatičnoj zemljici sa pristojnom klimom. Postao sam TV zvezda i pišem knjigu, primetila si na početku pisma kako mi lepo ide sa slovima? Ukućani me dobro tretiraju a gledaoci često glasaju za mene. Ponekad sam i gazda kuće i drugima dajem zadatke. Maca mi se sviđa, Jelena me nervira a Zorice se pribojavam. Najbolji drug mi je Ekrem, ali mislim da će se to promeniti kad uđe Vendi, jer kad uđe Vendi, Ekrem zaboravi sve svoje prijatelje. To naravno ako je verovati Ivanu...Kristijanu često kažu da je čudovište, ja se samo setim kako je meni bilo, nasmejem se i ostanem pozitivan. Publika to voli.
Ljubim te Meri, mačkice slatka, moram da idem. Zorica nas zove u štalu, počinje novi zadatak.
