Cipele? Svakako. Ogromna količina cipela, neke koje sam sakrivala od majke u detinjstvu, neke koje sam do skoro sakrivala i od same sebe, jer me je bilo sramota što sam opsednuta obućom kao osobe koje nisam želela da budem.
A bila sam ta i takva neko vreme. Žena opsednuta cipelama. I onda je prestalo. Mnoge su neobuvene, imaju markicu, nalepnicu na đonu i samo stoje, objekti lepote, kao uspomene na vreme kad sam bila neka druga ja.
Ipak, nijedne cipele, nijednog muškarca, nijednu pohvalu nikad nisam poželela koliko sigurnost i kontrolu.
Kontrola je reč koju retko koristim ali od nje zavisim. Ona ne može da se doživi dok se ne stekne, ali ne može ni da se stekne ako joj se neprestano ne stremi. Apsolutna kontrola za mene jeste apsolutna sloboda.
Sigurnost je ono što sam najviše želela da posedujem, od detinjstva. Sigurnost u svakom zamislivom smislu. Imam je i bežim od nje. Svaka konačnost, koliko god lepa i poželjna bila, podrazumeva zatvoren krug i nepromenjivost. Potpuna sigurnost je zapravo starost. Predvidivost. Saznanje da je to to, i nema dalje - ni na bolje, ni na gore.
Ima jedan loš a siguran događaj koji najčešće nastupa posle starosti. Taj događaj se jedini ne može kontrolisati. I zato ne upotrebljavam sigurnost koju imam, nego živim iznenađenja koja kontrolišem.