Između četvrte i sedme godine nekoliko puta sam odlazila na skijanje a kasnije i na skijaške pripreme u Poljsku, u Zakopane. Sećam se staza, snega. Sve je bilo belo i sivo. Nemam nikakve uspomene na ovo vreme. Ipak, ako ćemo da odgovorimo precizno, prva država koju sam videla posle Jugoslavije jeste Poljska - zemlja iz koje su moje čukunbabe došle u Višegrad a potom u Beograd. To je kao kuriozitet.
Poljsku sam dakle “videla” ali sam Italiju VIDELA.
Godina je 1983.
Posle tradicionalnog celoletnjeg boravka u Crnoj Gori odlazimo kod rođaka, deda Velje, u Piran. Deda Velja je imao opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti, kao i većina moje familije sa ženske strane, ali je kod njega to baš bila bolest, a ne “bolest”. On je prao voće i povrće deterdžentom, marljivo je ribao sve što mu se našlo pod rukom a po kući je, kada dođu gosti, hodao sa maramicom u ruci koja je bila natopljena alkoholom. Sve čega bi se gosti latili, od kvake do čaše, Velja bi protrljao tom maramicom, uz opasku “ako je neko gripozan, za svaki slučaj”.
Velja je voleo politiku i političare. Svake nedelje je slao po nekoliko pisama: jedno za Margaret Tačer, jedno za Regana i jedno za Jurija Andropova. Doduše, pisao ih je više nego što je mogao da pošalje, pa je kredenac bio prepun kako starih dnevnih novina, tako i neposlatih pisama za svetske lidere.
Kod Velje dakle svraćamo na putu za Italiju. Plan je da se u Piranu ostane dva-tri dana, onda u Trst, pa nazad avionom za Beograd.
Majka, kompulsivka manjeg kalibra, ipak ne može da podnese “Veljinu apoteku” i kroz par sati naređuje pokret.
“Neću da me ovaj ludak teroriše”, Svetlana šapatom promrmlja svojoj majci (Veljinoj sestri od tetke) u telefon i stvar je završena. Trst je naš. Ja piškim firnajz u prenesenom značenju.
Kopar, granica i onda - moj prvi put. Zapad.
Brooklyn žvake u svim bojama. Konzerve razne, i Sprite i Fanta i 7Up. Pernice, gumice, olovke. Starke, Najke, Tajgerke. Tu je radnja sa opremom za maskenbale, sa veštačkim ciglama, veštačkim vampirskim zubima i mojim omiljenim, balonom za veštački prdež koji već smišljam kako ću da podmetnem ujaku.
Torbe se pune, a ja još nisam stigla do glavne prodavnice i onoga što je NAJVAŽNIJE.
Preko puta zatvorene pijace, pa pored starog Coina, a u ulici gde je ta (još jedna, kao i svaka) dobra picerija, e tu je moja prva radnja sa kasetama.
U ovom trenutku, novac postaje problem jer ja hoću sve. Majka, prevejana euro-šoperka, objašnjava kako ne može sve, i konstantno ponavlja: “Slovenci će da nas trkeljišu… urnisaće nas na granici..sve zavisi ko je u smeni.”
Ispred prodavnice dobijam blagi histerični napad. Plačem i molim. Kažem da ću da vratim i patike i Barbike, samo da mi se obezbedi što više kaseta... Onda ide edukativni razgovor, uz ne previše prijatno stezanje ramena (mojih, od strane majke):
“Nečega moraš da se odrekneš. Tako je uvek u životu. Evo, pogledaj mene. Ja sam se zadovoljila Barberi suknjom, jednim, pazi Jelena, jednim cipelama od krokodila i tašnicom od krokodila. Doćićemo ponovo, hajde da vidiš Trst, da vidiš zgrade, lepo je na Trgu…Nečega moraš da se odrekneš”.
Ključno je da mi pustiš ključne kosti, polomićeš me, džinovska rospijo, mislim se u sebi, možda ne baš tako poetično, ali sad malo nalepšavam, radi bolje literature.
Uplakana, ulazim u radnju sa kasetama i pločama. Mogu da kupim pet. Jebenih samo pet. Razumete, pet.
“Let’s Dance, True, High Land High Rain, Thriller, Upstairs at Eric’s”, teškom mukom biram POJEDINE naslove sa spiska, dajem ih prodavcu, on vadi kasete, i pakuje u kesu.
“Maki… (a tako sam Svetlanu zvala samo kad mi nešto treba)… a je l možemo da kupimo i Talking Heads i Thomasa Dolbija za Nikolu?”
Magična reč, Nikola. Moj brat od ujaka zbog koga bi Svetlana u tom trenutku sebi skinula i kožu s leđa, a kamoli pazarila još neku kasetu.
U kesu upadaju i “Speaking in Tongues” i doktor Dolby.
Izlazimo, ja sam polu-zadovoljna ka nezadovoljnom, nisam sigurna da sam baš najbolje odabrala i da li sam možda mogla ipak da uzmem i "Rio" iako ga imam nasnimljeno, ali original je original. Ona je srećna jer je konačno gotovo ali i dalje frflja sebi u bradu “Trkeljisaće nas. Pogledaj, kao čerga…”
Na granici je potezom iskusnog profesionalca opravdala tri krmače koje smo izneli iz Italije.
“Šta imate da prijavite?”, pita Slovenac.
“Imamo svašta. Pretežno njene gluposti za školu, pogledajte, kupila je čak i veštačku ciglu!”
Bacila je te maskenbal-budalaštine i pernice pred carinike koji su se samo zgledali, prevrnuli očima i rekli nam da prođemo. Veštački prdež i komplet od krokodila bili su na dnu te hrpe, jedno zbog vrednosti, drugo zbog sramoćenja. Moje kasete, moje patike, najveće vrednosti, sve je to kod mene u maloj torbi, a ja sam dete pa me niko ništa ne pita.
Trst je jako lep grad, ima smisla što je Džojs baš ovde živeo. Ima smisla i što je Tito baš tu držao svoju vojsku tih mesec i dvanaest dana, sve dok mu Saveznici nisu naredili da se povuče (dok ovo pišem, pretvaram se u sad face emoticon)...Odlazim u Trst relativno često, ali ne kupujem ništa. Šetam pored mora i spavam u divnom Grand Hotel Duchi D'Aosta, poznatom i po baru gde se sastaju svi evropski špijuni onda kad imaju par slobodnih dana između dva zadatka.
Prodavnice kaseta više nema. I dalje slušam istu muziku. Svetlana mi je poklonila svoju Barberi suknju a cipele od krokodila je obukla jednom, za neku svadbu. Moj princip u životu je ostao isti - neću ničega da se odreknem, a kad sam primorana onda dobijam slične tantrume kao i pre tridesetak godina.
A veštački prdež? Pa on je pukao prvi put kad je baba sela na njega "za test", i ujak ga nikada nije isprobao.
Tribina o seriji "Bolji život"
Agitpop 79: Najbolji filmovi 2019.
MondoPop 09: Jugoslovenski film
