Tijana je vozila bordo Yugo Floridu. U pitanju su devedesete, ili možda kraj osamdesetih, ne sećam se tačno, ali znam da je u to vreme Florida bila sasvim fino prevozno sredstvo. Mislim da je automobil pripadao celoj porodici a ona ga je ona uzimala s vremena na vreme, za odlazak u grad i slično.
Sa nama u kolima je često bila Maja, Tijanina mlađa sestra i njih dve su se konstantno nadgornjavale i prepucavale oko raznih sitnica što je svakom izlasku davalo dodatnu vrednost. Naravno, kao i svako mlađe dete, Maja je pokušavala da ispadne pametnija, nekad je to i bila, ali mi joj nismo davale za pravo jer je MLAĐA i šta ona zna.
Na samom početku, Floridom smo išle po kafićima. Negde se parkiramo, popijemo piće, pogledamo koga ima, pa nastavimo dalje. Ipak jedno veče je postalo i ostalo posebno veče tzv. veselo veče.
Prošetala sam od kuće do kafea MG koji se nalazio u ulici Pop Lukinoj, tamo su sad neki ćevapi ili fast food. U tom periodu, MG je bio “all the rage” i nisi postojao u Beogradu ako tu nisi visio sat-dva svakog vikenda. Taj kafić je, kao i mnogi, neobjašnjivo postao popularan a i neobjašnjivo prestao da bude popularan. Tijana i Maja i još neko društvo su već bili unutra, pili recimo vodka-đus (najviše “in” žensko piće tog vremena) i blejali za šankom. (Iskreno, "blejanje" i "smaranje" još nisu postojali u urbanom vokabularu, ali me memorija ne služi baš najpreciznije, pa se izražavam tada nepostojećim terminima. Recimo, najprecizniji bi bio "gušili se za šankom"). Buka sa kilavih zvučnika je bila zaglušujuća i nije bilo govora o govoru. Samo smo se posmatrali međusobno i promatrali ko ulazi i izlazi. Dinamika dostojna nekog art-house filma u kome se sve događa bez mnogo reči.
Posle pola sata te i takve dosade, shvatile smo da nam nema nikakvih “kandidata” (tipovi koji su nam bili slatki, a čiji je broj mogao da varira od dva do 22, u mom slučaju) i odlučile smo da krenemo. Spuštale smo se niz ulicu, ka ćošku sa Brankovom, a Maja je, tradicionalno, nešto duhovito gunđala i iritirala sestru koja je samo prevrtala očima. Ubrzale smo korak jer je bilo hladno i jedva smo čekale da uletimo u kola.
Ušle smo u Floridu. Tiks je upalila grejanje i čekale smo malo, dok nam ne bude toplije, a onda idemo dalje. Maja je smanjila doživljaj pa je, da bi se dodvorila Tijani, počela da komentariše pozitivne promene koje su majka ili otac napravili u unutrašnjosti automobila.
Maja: “Jao, vidi što je fino. Mama stavila jelkicu. Baš lepo miriše”
Tijana (još uvek blago naprndečena): “Mhm”
Maja: “Ajde, šta pa baš je slatko, vidi, ima i nekih kaseta, daj da čujemo šta je…”
Tijana zabezeknuto pogleda u mene, pogleda u Maju, pogleda u jelkicu, pogleda u kasetofon i skoro kroz vrisak kaže – “Mi nemamo muziku u kolima! Ovo nije naš auto! Izlazite odmah!”
Istrčale smo ispred automobila koji je bio identičan ali tuđ a koji smo otključale istim ključem kojim smo, minut kasnije, otvorile i PRAVU Floridu parkiranu dva vozila ispod.
To je bilo vreme crnih bisera sa vrelog beogradskog asfalta i ideja da smo u kolima nekog wanna-be krimosa (on nije u Bembari, Audiju jaje ili Mečki slonu jer tek treba da se uzvere na lestvici banditizma) elem, ta ideja nije bila ni malo prijatna.
U “pravoj” Floridi nije bilo kasetofona. Nije bilo ni jelkice. Ali nije bilo ni opasnosti da su u gepeku recimo posmrtni ostaci (možda čak i mošti) Ludog Pere sa Jerkovića.
“Vidi, ti čak ne znaš koji je tvoj auto…Tijana koji si debil…Pa ko zna šta je moglo da se dogodi, zamisli da smo se odvezle u Nanu tuđim kolima…Jebote, ti stvarno nisi normalna…Potpuno si dekoncentrisana…Šta je s tobom…”
Maja je nastavila neprekidni niz dok nismo stigle do “Nane” a tek je uz preglasnu muziku, na opšte zadovoljstvo, ponovo morala za začepi.
