Osramotila sam se u roku od “momentalno” kad sam sa 17 godina popila prvu čašu alkohola. Bila je to Nova godina a kriv je Campari kao i bolna činjenica da ne mogu da se odlučim da li mi se više sviđa R. ili Đ.
Na žurku, u neki novobeogradski Blok, dolazimo moj dečko R. i ja.
Ali je tu i Đ. On mi je velika simpatija, i najbolji drug od gorepomenutog R.
One, two, three – drink. One, two, three – drink. Svakako, posle toga mi se više dopao ovaj koji mi nije dečko. Nisam bila previše diskretna a ni gospođa, te sam pohrlila da to pokažem. Pao je i mali kiss sa Đ. (pred svima) a onda je pao i informativni razgovor sa R. koji je bio i ostao ponosni Crnogorac.
To je mala sramota. Jer je i kiss bio majušan. Razgovor je bio napet k’o mider ali sam ja za celu stvar optužila Đ. pa njih dvojica nisu pričali narednih godinu dana. Sreća u nesreći, Đ. je Hrvat a njih je tada bilo lako optužiti onako anpasan i paušalno.
Ako ovo ikad pročitate, izvinjavam se još jednom, bila sam manipulativna svinjica. Bila?
Inače retko pijem da se napijem, jer slabo podnosim alkohol. Ono mi što sleduje nije samo mamurluk, nego su posledice tog mamurluka i visoka temperatura i groznica a u poslednjih deset godina je opijanje potpuno verboten, postala sam migreničarka prve klase.
Sećam se, i pre migrene, svih svojih pijanstava jasno kao da se događaju ovog momenta. Retka su, smešna su i urnebesno blamurozna. Iako mi to tako nije izgledalo tada, ali “comedy is tragedy plus time”.
Najlepše pijanstvo: veče kad su hapsili Slobodana Miloševića. Sa svojom bivšom firmom koja se bavila promocijom alkoholnih pića bila sam na putu za Novi Sad. Imali smo promo-akciju “ko popije toliko i toliko čaša vodke koju promovišemo, dobije vožnju u limuzini sa lepim promoterkama, a na zadnjem sedištu mu barmen pravi koktel”. Kul, zar ne?
Topla noć. Mi smo u limuzini koja je iznajmljena od Stranke Srpskoj Jedinstva (da, baš ta iz spota “Idi dok si mlad”, aha). U vozilu smo moja direktorka, promoterke, barmen i ja (menadžerka sam, molim lepo). Približavamo se srpskoj Atini, kad stiže sms od našeg druga Vlade: “Hapse ga”.
Kažem direktorki – “Vreme je za koktele” (iako je politika firme bila striktna, mi zaposleni nismo pili dok smo radili, što je i logično).
Sećam se da smo stigli u Novi Sad, i to je kraj. Sledeća scena – ja sam u stanu, a mama mi drži glavu i mršti se. Pet dana sam bila na relaciji krevet-kupatilo ali sam lepo smršala od tog trovanja alkoholom.
Neugodnostima nikad kraja, ipak jedna koja se graniči sa ugodnošću za druge, događa se u avionu JAT-a, pri povratku u Beograd iz Kaira. Imam paničan strah od letenja već godinama, i za to koristim sedative koji su mi prepisani od strane stručnog konzilijuma. Sedativi, koji nikako ne smeju da se mešaju sa pićem koje nije voda ili šarena voda ili gazirana voda.
Ipak, posle dočeka Nove 2000. godine ispred piramida u Gizi, uz muziku i live act Žana Mišela Žara, moja ekipa i ja moramo da se vratimo u crnu Miloševićevu Srbiju. Pred avion sam popila svoju preskripciju. U avionu četiri vodke. Žurka je mogla da počne.
Dohvatila sam novogodišnje izdanje “Politike”, na naslovnoj je naravno Sloba i njegova poslanica građanima, posebno Srbima. Iritirana, obraćam se Miri (ne Marković, nego prijateljici koja sedi pored mene) i kažem: “Sad ću ovo sranje da pročitam naglas celom avionu”. Ona me hvata za ruku, ali ja sam već ustala. Moje Jelena & Jelena, koje su malo pozadi, već ne mogu da sakriju užas na svojim licima jer znaju šta sleduje. Kad se otkačim, nema nazad.
Ustajem i počinjem da, tako pijana i omamljena sedativima, imitiram (neuspešno je mala reč, jadno je bolja da opiše kako sam imitirala/šmirala) Slobin način govora, i da čitam taj tekst iz “Politike”. Onda je došlo kabinsko osoblje i zamolilo me da sednem. Da sam bila prgavija, već bih postala jedna iz familije Galager, sestra koju Noel i Lijam nikada nisu imali. Dobila bih doživotnu zabranu ulaska u JAT.
To je verovatno najbednija i najpatetičnija epizoda povezana sa alkoholom. Te tužne poglede putnika nikad neću zaboraviti, ali kada ih se sada setim, jako mi je smešno.
Za kraj ove priče, ima i jedno pijanstvo o kome se ne govori.
D. je, pre sedam-osam godina slavio rođendan i organizovao karaoke. M. je mešao pića, i dodavao društvu, u stvari je pravio đus-vodke bez đusa i džin-tonike bez tonika. Neko je to sve snimao pa postoji nekoliko sati video materijala tog delirijuma. Do sada, niko nije skupio hrabrost da pogleda urbanu gradsku ekipu kako se raspada na sastavne delove.
Kad pogledamo, javiću vam šta je.
Agitpop 80: Najbolji filmovi decenije
Deset minuta o Džokeru
Filmovi i muzika (PODCAST)
