U najdosadnije doživljene ili nedoživljene životne epizode svakako spada sve što je OBAVEZNO zato što je TAKAV RED.
Svi se nalazimo u tim situacijama na dnevnoj bazi, ali kako važim za “otpadnicu”, “izroda”, “baksuza”, “divljakušu” i generalno osobu “mimosveta” onda me događaji kojima treba prisustvovati “reda radi” najčešće zaobilaze.
Svu zahvalnost za ovu poziciju dugujem ocu, koji me je od malena učio da su jedini ljudi kojima treba da polažem račune oni koji me izdržavaju (u tom slučaju, on i majka). I tako je ostalo. U suštini, ne obazirem se na kurtoaziju, i upravo sa kurtoazijom bi bio povezan najdosadniji događaj koji mogu da zamislim.
Od onih u kojima sam se stvarno našla, izdvojila bih gledanje filmova “Plači voljena zemljo” i “The Man Who Wasn’t There” na FEST-u, predstavu “Leda” u Ateljeu 212 (u ovim slučajevima sam od dosade dobila i blagi osip), kao i svaku žurku elektronske muzike na koju su me ikada naterali da dođem. Ovo pišem iz iskustva, i to je ono kad samo čekaš kad će da bude gotovo i da pobegneš, a nisi tu svojim kolima, ili neko treba da te vozi, ili je neko ko ti se sviđa DJ, ili možda sediš na sredini u dugačkom redu, pa iz proklete kurtoazije nećeš da dižeš celu salu. Kad spomenemo reč dosada, na pamet padaju i svi oni mitinzi, sabori, šetnje, pištaljke, kampanje, glavni odbori i ostalo u čemu sam učestvovala od punoletstva do skoro, kad svaki govor zvuči isto kao prethodni, i kada je svako ko govori lokalni Kastro. Jednom sam imala i blagu hipoglikemiju (pao mi je šećer) pa sam morala da istrčim iz sale da kupim Snikers. To je kad se dosada pomeša sa glupošću, u navedenom slučaju mojom glupošću, i kad dođem nepripremljena na nekakav Odbor, dobro svesna sado-crte političkih egotripera.
Jako me smara i kad mi ljudi dva ili pet puta pričaju istu stvar a ja ne mogu da ih prekinem. (Ovo pravilo važi samo za one retke koji mi mnogo znače, inače zaustavim hladnokrvnim “znam, o tome smo već razgovarali”).
Ipak, ono što mi se na svu sreću nikada nije dogodilo a predstavljao bi vrh smaračkogušačkoudavljivačkog brega dosade bio bi vikend u prirodi. Za scenario je potrebna scenografija, u ovom slučaju scenografija od koje dobijam smor - šlog. Ne volim prirodu, ukratko ne podnosim je i ne interesuje me, osim ako nije pesak + more + ležaljka. Volim ili udobno more ili grad, beton i ciglu. Ne oduševljava me drveće cveće rosa žubor petao miomiris selo pitoreskni pejsaž koji ne podrazumeva konobara koji mi prinosi kapućino i virgin mojito dok ležim pored bazena. Znači za početak horora potreban je takav vikend u nekom agrarnom ambijentu sa mojom porodicom i njegovom porodicom. Mini-paklu bi doprinelo kolektivno kuvanje, a kao added bonus pre i posle familijarnih gnjavljenja igrale bi se društvene igre (čupam kosu od toga) i bavilo bi se nekakvim sportom (super-hejt, osim ako nije plivanje u navedenom moru/bazenu). Na kraju bi me sačekalo gledanje filmova koje ja nisam birala.
Kao što rekoh nisam se našla u ovoj situaciji, i samo mogu da maštam i da se strašim. Ako pišem scenario tu je recimo moja majka i njena pasivna-agresija prema svemu što nismo ona i ja. Onda, naravno njegova porodica (pod Njega ne stavljam svog sadašnjeg muža ili bivšeg muža, ili bivše partnere, već pišem script o mogućoj davež-situaciji). Kao i vazda, sa tuđim porodicama ali i sa većinom članova svoje rođene nemam o čemu da razgovaram jer smo pali sa drugih planeta... Otud i kurtoazno smejuljenje nečijim tetkama, stričevima, šuracima koji kao nešto provaljuju a sve je glupo, nesmešno i prejadno. Soundtrack za ovo mora biti Masimo ili Oliver ili upokojeni Arsen, jer je tema ono što je meni dosadno ali ne i grozno (znači, grozne su Galija i Čorba) ovo je samo ne.ne.ne.
Ručamo, pa filmovi. Recimo Kum trilogija, ili Lord of the Rings ili Lovac na jelene – uobičajene “vrednosti” koje svi vole a za koje mene lično onako baš zabole k***c.
Na sve to, a posle prekomernog jela, i odmerenog pića (jer su dosadni ljudi odmereni kad je kapljica u pitanju) počinje razgovor o politici. Naravno, bile bi u ovoj storiji neke srbende i četnici što ne vole Broza i odrasli su uz Memorandum u jednoj, i Pavla u drugoj ruci, ili neki far-out levičari koji mrze Izrael i smatraju da mi svi treba da se iselimo na Aljasku, oni neki što misle da sve to treba dati Palestincima, tim nežnim grlicama, da poprave sve što mi uspropastismo od 1948. godine.
Ako u grotlo devetog kruga ubacimo i jednog teoretičara zavere sa pričom da su Ameri sami sebe bombardovali 9/11 i da je Holokaust “prenaduvan” a takvi najčešće smatraju i da se Srebrenica nije dogodila i da Crnogorci ne postoje… E tu prestaje dosada i počinje da bude uzbudljivo.
Vadim pistolj đed Mašana, počinjem da pucam u plafon i kažem “Dosta imbecili pobiću vas sve”. Muž ćutke ustaje i staje pored mene, ali me ne smiruje. Zato što se slaže. Zato i jeste moj muž.
Mojoj majci se diskretno otima osmeh jer tad pomisli: “Isti otac”.
Uzimam ih za ruku, ulazimo u kola i bežimo iz prirode u beton.
