Ne znam baš tačno šta je foto-aparat. Postoji opis ove sprave na internetu, ali nikako ne mogu da shvatim tehničke detalje i proces kojim su ljudi u Staro doba dolazili do svojih fotografija. Ono što je jasno-bilo je dosta muke i napora da bi se dobila i jedna jedina slika. Zatvarali su se u crvene sobe (seksi, zar ne?), umakali papir u neku smesu a na papiru bi se onda pojavile konture lica, predmeta... Sve je ovo sporo, možda malo i smešno, ipak moramo znati istoriju umetnosti i to koliko su se naši preci mučili ne bi imali dve, tri uspomene iz života.
Uspomene su onda vukli po koferima, pažljivo ih selili, čuvali ih i tretirali kao neke velike vrednosti. To je bilo ono vreme kad je postojao i papirnati novac, mada mi se čini da su fotografije izašle iz upotrebe i mnogo pre novca.
Danas sam bila sa kolegama na izložbi papirnatih slika. Ima ih pregršt, rađene su različitim vrstama aparata, a meni su najzabavnije one koje kustoskinja zove Polaroid. Te imaju beli deo ispod, što izgleda super, kao da možeš da napišeš “caption” ali nisam stigla da je pitam da li je tome služilo.
Posle obilaska Muzeja, dobili smo zadatak da repliciramo po jednu staru fotografiju u novoj tehnici. Treba da joj napravimo neki omaž, i to baš bilo kakav – muzički, likovni, da smislimo novi emotikon ili čak filter koji bi ličio na boju odabrane fotografije.
Nisam vam se predstavila. Ja sam studentkinja Totalne umetnosti. Imam 25 godina. Zovem se Jelena i ovo je budućnost.
Svi su se naravno odlučili da prave filtere i tako se oduže umetnicima Starog doba. To je zato što je pravljenje filtera najlakše a može nešto i da se zaradi. Nagurali su sepije, i eto, misle da je to dovoljno za prelaznu ocenu što verovatno i jeste. Ovi koji su konstatovali da je filter mnogo na prvu loptu su rekli da će tvitovati omaž. Pa i tvit je art, argumentovali su, sa punim pravom i brzo dobili odobrenje. (Kod nas na Totalnoj umetnosti sve može, zato je Totalna).
Ja sam htela nešto bolje, da odam lepo poštovanje fotki koju su mi dodelili. Htela sam da napišem priču o njoj, o toj ženi.
Žena, koja me gleda sa papira, izgleda starije nego što jeste. Ona je namerno neupaljiva i blago raščupana. To se dobijalo nekom sumanutom tehnikom, jer su umetnici Starog doba insistirali ne na ulepšavanju ljudi, nego na isticanju njihovih mana. To ih je navodno činilo većim umetnicima u očima javnosti, kako su nam objasnili na predavanju koje se ticalo perioda Prve tranzicije. Ta žena je žrtva nekoga ko je želeo da ona izgleda baš onako stvarno, najstvarnije. Što malo i nije normalno, priznaćete.
Celu noć sam drndala internet i nisam mogla da razmišljam o zadatku za sutra. Uspela sam da zaspim u šest. Pred jutro sam sanjala priču o fotki, ali je nikad nisam napisala jer sam sutradan preskočila faks, a na Totalnoj ništa nije obavezno:
Njih dvoje, u velikoj sobi sa osamdeset lampi od kojih ni jedna ne radi.
On ima velike šake kojima hoće da joj uradi sve ali trenutno ne radi ništa. Ona neprestano dodiruje svoju kosu jer ne može da dodiruje njegovu. On govori ravno i razgovetno, dok vrti mali globus koji stoji na stolu pored. Muškarac ne vidi taj globus niti bilo šta okolo jer jedino što na njih baca svetlo su sijalice iz susednih stanova. Ali tih sijalica je puno, to su neke ogromne visoke zgrade i sve oko njih je osvetljeno. Osim njih. Oni sede u tom neizvesnom mraku i oboje čekaju onog drugog.
Žena govori nešto što ne misli, muškarac misli nešto što ne govori. Foto-aparat je prašnjav, u ćošku, i neupotrebljiv je u tmini. Fotografija ove žene nije nastala tada, nego ranije ili kasnije. Jasno je kao dan, taj mrak je tu i takav iz drugih razloga.
San mi se prekida i shvatam da je u Staro doba postojao problem sa prevelikom količinom nepotrebnih lampi i ispravnim tumačenjem suptilnih metafora.
