Kad sam dobila boginje bila sam bogami matora. Sve što ste preležali u detinjstvu je veliki plus i bonus, ali na mene te sve boleštine nisu htele da se pelcuju. Vodili su me kod kumova u Kolašin da od njihovih (k)ćerki dobijem veliki kašalj. To je nekako uspelo, jer su kašalj imale čak njih dve, pa su protok vazduha i iskašljavanje u facu nekako odradili svoje. Šarlah – nikad. Zauške – nikako. Boginje – takođe. Ne.
Dok su drugi učenici uživali u blaženstvu te dve-tri nedelje neustajanja za školu i tetošenja od strane najbližih, ja sam sve vreme bila zdrava kao dren (“Konju rep da iščupa” da citiram svoju babu) i priželjkivala sam barem grip. Ma kakvi.
Ovaj neobični imunitet pripisivan je jednom smrzavanju i kliničkoj smrti koju sam doživela u zimu 1975. godine još dok smo stanovali u vili “Karpus”. Međutim, ta negližantnost i kratka smrt će biti tema neke druge storije. Vratimo se na boginje.
Imam skoro “tri banke” (odvratna fraza, ako je upotrebim sledeći put prestanite da me čitate) i kućni lekar konstatuje da su u pitanju “ovčije boginje” tzv. Varičele.
“To će sad da te svrbi, onda će da otpada, bićeš nervozna. Uzmi antibiotike, ovaj puder maži za svrabež i NIKAKO nemoj da se češeš, ostaju ožiljci, posle ćeš da kukaš. Uz ovo ti je u organizam ušao i virus herpes zostera, to nije ništa opasno, ali ako se istresiraš jedno jutro možeš da se probudiš u plikovima koji bole i peku…I gde si ti nabacila boginje života ti, neki zatvoren prostor bez prozora? Avion? Hotel? Motel?”
Fenomenalno. Došlo mi da mu zavalim šamarčinu za taj "ha ha komentar" ton, ali sam se suviše utronjala pa kao ćutim, gledam tužno, šta ću.
“Verovatno u hotelu. Hajat nam je klijent pa sam tamo često”. U to vreme sam radila u marketinškoj agenciji i stvarno boravila u Hajatu po nekoliko dana nedeljno, na raznim sastancima.
“Sad zaboravi Hajat i glamur, dve nedelje karantin minimum”.
Ode lekar. Dođe Svetlana (mama), počne da se dere (valjda kako sam ja kriva što sam dobila boginje), ode Svetlana i ja ostanem sama.
Šta da radim dve nedelje? Sve me svrbi, ne mogu da držim otvorene oči, imam tempišku dovoljno visoku da mi se ništa ne čita, niti gleda. Smaram se. Počinju da zovu drugari – niko nije siguran da je preležao baš te boginje, i zaobilaze moj karantin.
Svi osim njih nekoliko koji su neustrašivi a i roditelji su im ubeđeni da je virus preguran već u detinjstvu.
I tako, posle par dana, stižu prvi gosti. Ne treba da naglašavam, izgledam kao frik, kao virdo. Naravno, svi očekuju da ih služim tako kljakava, ja pravim kafe, čajeve, seckam meze, oni trućaju i kao prave mi društvo. Međutim, niko nešto ni ne obraća pažnju na mene, više je to kao “Kafana kod bolesne Đurovićke”.
Pre nego što krenem na poentu, moram da vam kažem još nešto o sebi – malo stvari može da me stvarno izbaci iz takta, prilično sam “composed” osoba što kažu Englezi, ali zaista mrzim kad me neko prekida dok pričam. To jako slabo podnosim, toliko slabo da u razgovorima često zamolim sagovornika za 30-90 sekundi potpune tišine kako bih mogla da dovršim misao. Ni sama ne znam zašto me prekidanje i upadanje u reč baš toliko nervira, ali me dovodi do izbezumljenja.
I tako, sede gosti, čavrljaju i neko me nešto priupita. Boginje svrbe, ruke su mi slabašne, osećam se jadno a još gore izgledam.
“Pa mislim da…”, izustim, ali me neko prekine i nastave drugim tematskim kolosekom.
Vrate se na mene. Šta sam ono htela da kažem, pokušavaju da me podsete.
“To je stvarno čudno jer..”, drugačije počinjem rečenicu na istu temu.
Nekom zazvoni telefon. Nekome se ne dopada pesma koja ide sa kompa i počinje da menja. Trećoj se piški.
Posle deset minuta, opet sam u fokusu svojih gostiju.
“Ne znam ali ta stvar…”, poslednji pokušaj da se ispoljim dok sad već histerično mažem talk po nozi.
“Imaš li još malo kisele...?”, jedan neobavezno doda, u pola mog finalnog napora da dovršim započeto.
I onda – bum i tras i tras i pljas. Pucanje filma.
“Nosite se. Jebite se. Izlazite mi iz kuće. Je l vidite koliko me svrbi? Kako vas nije sramota da me prekidate?!? Poludeću od svraba a vi se tako ponašate!!! Nevaspitani ste. Debili”, vrištim i skačem po sobi.
Njih troje me belo pogledaju, počnu da se kikoću, da me imitiraju a ja odem u kupatilo i zaplačem se.
Po povratku u dnevnu sobu, samo muk.
Neko kaže: “Hajde sad nam lepo reci šta si htela, i nema prekidanja. Ko pisne govno stisne”.
Neću, kažem. Nadurim se i okrenem im leđa.
Imam tridesetak godina i boginje.
