U to vreme još uvek nije bilo prodavnica odevnih predmeta na svakom koraku. Inostrana odeća je mogla da se kupi u “Komisionu” ali je izbor bio ograničen. Levis farmerke su se proizvodile negde u Hrvatskoj ali to počinje tek kasnih osamdesetih. U Jugoeksportu su kompletići i kardigani za starije žene, u SlovenijaŠport nešto za one koji se bave kako-i-samo-ime-kaže športom, ali su tinejdžeri i deca bili blago “izazvani” ovom situacijom.
Mislim da je u pitanju bila 1986. ili 1987. godina, kada je neko došao u školu sa objavom “Otvara se Beneton”.
Brend Beneton je tada bio u zenitu, i uz Stefanel bio apsolutno najpoželjniji i najpopularniji među devojčicama. Kupovali su se džemperi, vunene haljine, šal/kapa/rukavice sve identična vunica, ponekad i kaputi. Takođe, svi su obožavali Beneton “romboide” koji su se slagali sa rombovima na čarapama Burlington. To je bila jako smešna moda, jer je cilj bio da boje budu što sličnije i veoma jarke: ciklama, trava zelena, tamno plava… Obučeš somotske pantalone, džemper iste nijanse, sličan šal i hodaš kao, pa – hodajuća ciklama. Sa ove distance gledano, nosili smo se kao idioti. (Što ćemo možda moći da napišemo i za dve dekade za ovo u čemu sad mislimo da smo mnogo kul i hip :).
Mantra “Otvara se Beneton” je izazvala pometnju neprevaziđenih razmera. Niko nije znao ni kada, ni gde, ni kako vatreno. Ubrzo, bilo je jasno da će sve događati u ulici u kojoj je naša škola (nekada 7. jula, danas Kralja Petra) i to blizu ćoška sa Zmaja od Noćaja, na mestu gde je sad neki bakaluk zdrave hrane.
Dan otvaranja i fešn panika koja se može porediti samo sa čekanjima u redu koje sad imamo kad H&M kolaborira sa poznatim kreatorima. Mama i ja smo se nacrtale ispred ulaza. Ona je gunđala što nas već ne puštaju, ja sam bila prilepljena za izlog, a sve ostale čekačice su imale i manje živaca od nas. To je bilo jedno kolektivno prevrtanje očima, unisono "samo kod nas ovo mora ovako" plus odmeravanje konkurencije u smislu "koliko njih ovde nosi moj broj"?
Pustili su nas da uđemo, a prodavačice... pa one su se ponašale toliko važne, kao da su sam Tito. Molile su da “pažljivo dodirujemo artikle” a njihov stav “sad zavisite od nas, bitches” je bio neprevaziđen horor. Došle smo do kase. Majka je izvadila novčanik a kasirka je pitala “A profaktura?”.
Onako maloj, mislila sam da će mi pući aneurizma u mozgu. Govorila sam u sebi “znala sam da će nešto da se izjalovi” dok sam, maltene opraštajući se, dodirivala jedan divni džemperak, na šarene rombove… A shvatate, i pre i posle toga u mom životu se UVEK nešto izjalovi u poslednjem momentu. I bila sam ubeđena da će ovo biti još jedno "zamalo" koje mi se dogodilo. Htela sam da uradim jedan veliki plaky ali je mama iskusno promrmljala nešto u stilu, biće sve okej.
Ne sećam se do detalja čemu je služila “profaktura” ali je to involviralo uzimanje potvrde iz banke o posedovanju deviza, uplatu na račun Benetona a tek onda preuzimanje “dobara” iz radnje. Nekako smo namolile prodavačicu da nam sačuva probir, sutra smo se pojavile sa profakturom iz pakla a onda smo u korpu dodale još jednu končani, štraftasti džemper koji nam je obema bio veliki ali je bio lep. Za njega, moralo je da se ide ponovo u banku. Ponovo po profakturu. Pa nazad.
Ogroman štrafrasti Beneton džemper, koji je jedino bio taman mom bratu od ujaka (a on je pozamašne konstitucije) stoji i dan danas u mojoj kolekciji. Nikad ga ne nosim. Samo ga gledam i lepo mi je. Socijalizam i profakture i bratstvo i jedinstvo i mir.
Agitpop 74: O filmu "Bilo jednom u Holivudu"
Agitpop 77: Koje serije da gledam?
1989.
