Za početak, ne moram da zamišljam.
Ima dovoljno takvih događaja koje sam stvarno doživela.
A realno, meni je dosta toga dosadno. I čini mi se da sa godinama moja tolerancija na dosadu (a posebno na dosadne) neumoljivo opada. Ali to je neka druga tema (možda i postoji među ovih 642).
U osnovnoj školi mi je bilo jako dosadno u prvom razredu jer sam sve znala pre nego što sam se upisala. Jednom sam se toliko dosađivala na času, da sam uzela plastične makazice za sečenje kolaž papira i prvo samoj sebi seckala šiške, a zatim prešla na šišanje trepavica. Bez ogledala. Ne znam kako nisam iskopala oko, a nekim čudom trepavice su ubrzo porasle na normalnu dužinu.
U srednjoj školi nisam sve znala, naprotiv, ali mi je bilo još dosadnije jer sam nekom suludom logikom odlučila da upišem prirodni smer (kao volela sam hemiju, a i kao lakše ću da nabubam prijemni za društveni fakultet ako se predomislim, što se na kraju ispostavilo kao tačno). Jedina prednost prirodnog smera je što ima pola dečaka pola devojčica, dok su ove na bibliotekarstvu imale drugara komada tri, drugarica komada sto. Pakao. Nažalost, pakao je bilo i slušanje odabranih poglavlja hemije (ako hoćete mogu da vam objasnim kako radi visoka peć), astronomije (fyi, to veze nema sa onim što nas lože u SF filmovima, nego je u pitanju obična smaračka fizika), onda matematike deset časova nedeljno i neke kao informatike (drndanje na kompovima domaće proizvodnje, programski jezik BASIC. Da, draga deco, tako je to bilo u prošlom veku).
Fakultet nije bio tako strašan osim predavanja Istorija filma koje se sastojalo od dva sata besprekidnog monologa osobe čiji glas se ne može opisati rečima, pa neću ni da pokušavam.
E sad posao. Moj posao bi se mogao opisati raznim epitetima, a “dosadan” ne bi baš uleteo u top 10.
Ali uvek ima ALI. Mene izluđuju conference call sastanci kad moraš satima da slušaš osobu koja govori engleski sa istočnoevropskim naglaskom, telefonska veza uvek puca, a teme su toliko besmislene da bi radije gurao stenu uz stepenice sve do osmog sprata naše zgrade, pa opet dole do podruma, pa opet gore, pa dole, pa u podzemni prolaz, pa kroz Knez, pa opet natrag do kanca. Sve samo ne slušanje tog smarača. Okej je jedino to što je poziv obično bez video linka, pa možeš da gestikularaš, udaraš glavom o sto (ali tiho) ili crtaš nož, bombu i mrtvačke glave u svesci za beleške.
Kao šlag na fondansku tortu dosade, kao krunski plastični dragulj predosadnih momenata koji traju i ponavljaju se prečesto, kao neonska reklama nad metropolom Smorigrada … Dečiji rođendani u igraonici! Ako vas ima koji ne znate šta je to, neka ostane tako. Samo ću reći: dranje (decibela plus beskonačno), neonsko svetlo (poneti kafetin i popiti ga odmah i to sa espresom), zatvoren prostor sa sumnjivom ventilacijom ili pak prejakom klimom (jao, opet će se razboleti), jarke boje (epilepsija u najavi) i last but not least, GANGAM STAJL.
Da, toliko je strašno.
Ponekad ga puste i više puta.
Da, taj Gangam Stajl.
Uz koreografiju.
Ali, ne želim da se čitanje ovog teksta pretvori u doživljaj iz naslova, završavam sa dosađivanjem. Pojedite parče torte i ajmo kući!
